Sećanje na Dobricu Erića: Čovek koji je sišao u grad da bi pisao o selu

Književnik Dobrica Erić preminuo je danas u 83. godini života, ovom prilikom prisećamo se intervjua koji je dao za naš list „Vesti“. 

SMISAO ŽIVOTA

Šta je za vas sreća?
– Sreća je biti zdrav i imati porodicu, pristojnu kućicu u prirodi i raditi ono što volite.

U šta verujete?
– U Boga.

Kako biste definisali ljubav?
– Kad čovek voli, on može sve, kad ne voli, ne može ništa.

Opišite svoje najveće iskušenje.
– Kad sam iz sela prelazio u grad. Prelazak iz prirode u veštački, betonski prostor je kao prelazak iz raja u pakao, a vama se čini da je obratno.

Kad ste bili najradosniji?
– Najradosniji sam kad se javim deci i kada po njinim glasovima osetim da su dobro i da su radosni.

Kada ste bili najtužniji?
– Kada mi je umro brat Dobrivoje, mlad i neoženjen, kada su mi umirale drage osobe i bliski prijatelji, kad se raspala Jugoslavija i počeo građanski rat u Hrvatskoj i Bosni i kad smo izgubili bitku na Kosovu…

Na koje svoje dostignuće ste najviše ponosni?
– Time što se nisam navadio da se ponosim. 

Čime se ne ponosite?
– Ćutanjem o mnogim ružnim stvarima koje se svakodnevno događaju pred našim očima i ušima.

Šta je vaše najveće blago?
– Moja deca i moji unuci, moja rodna kuća i moje knjige i pesme.

Da se ponovo rodite, kakav biste život izabrali?
– Verovatno isti ovakav, ali mislim da ne bih pošao iz zavičaja.

DETINJSTVO

Šta ste kao dete želeli da budete?
– Harmonikaš. 

Ko je bio junak vašeg detinjstva?
– Miloš Obilić, kao prvi, jer se i moj otac zvao Miloš. Zatim Banović Strahinja, Miloš Vojinović, Boško Jugović, Kraljević Marko i Hajduk Stanko.

Opišite najlepši trenutak u svom detinjstvu.
– Celo moje detinjstvo bilo je najlepši trenutak u životu.

Koji je bio najtužniji trenutak iz tog doba?
– Kad je buknuo rat, Nemci su nam zapalili celo domaćinstvo. Porodica se rasula po zabačenim delovima sela…

STVARNOST I KAJANJE

Kako biste opisali sebe u jednoj rečenici?
– Stihovima iz jedne mladalačke pesme: „Ja sam bio ribar u jezeru suze koji lovi muze kroz kukuruze“.

Opišite prvu životnu lekciju koju ste naučili.
– Bio sam mali i ne mogu da je se setim. 

Koja vam je bila najveća greška u životu?
– Što sam napustio zavičaj.

Koji je bio najbolji potez u vašem životu?
– Što nikad nisam želeo da se bavim politikom i da vozim automobil. I što nemam računar, već olovku koja piše srcem.

Kad ste poslednji put pocrveneli i zbog čega?
– Najlepše pocrvenim kad me čeka lepa gospa izazovnog osmeha, a najružnije pocrvenim kad neki vukodlak ili veštica preko televizora počnu da laju i pljuju po mojoj zemlji i po mom narodu. 

Šta može da vas nasmeje?
– Osmeh svakog deteta, a posebno osmesi moje dece i unučadi.

Šta može da vas rasplače?
– Svaki prosjak u gradu.

Zbog čega se najviše kajete?
– Od kajanja vajde nema. Možda ipak zbog nekih ružnih reči koje sam u retkim prilikama i u besu izrekao.

Šta vas plaši?
– Plaše me bolesti koje bujaju na sve strane, plaši me rasparčavanje i rasprodaja naše otadžbine.

Koje mane biste se oslobodili ovog časa?
– Ne znam. Danas je sve isprevrtano, ono što je nekad bilo vrlina, sad je mana.

Koju svoju vrlinu smatrate najdragocenijom i zašto?
– Jednostavnost i skromnost i neizlečivi i nezamenljivi osećaj rodoljublja.

U kakvim situacijama lažete?
– Samo u šali i dokolici, pri ćaskanju sa prijateljima.

Kome i zbog čega dugujete izvinjenje?
– Pre svega mojoj deci, koja su u svojim najsunčanijim godinama, u svom detinjstvu orosila suzama cveće moje poezije.

Kome i zbog čega dugujete najveću zahvalnost?
– Ocu i majci, Milošu i Radi. On je bio protiv svega što sam radio, pogotovo protiv mog pisanja, a ona me je podržavala u svemu, pa i u pisanju. Tako mi je otac stvarao upornost svojim nerazumevanjem, a majka mi je davala snagu svojom dobrotom. 

Šta može najbrže da vas iznervira?
– Pomodarsko, bezbožničko, ološko, plaćeničko pljuvanje po našoj zemlji Srbiji, po našem narodu i njegovim najboljim i najčasnijim sinovima.

Da li ste imali želju da nekada nekog udarite i zbog čega?
– Više puta, pogotovo u novijim godinama, kada nam pozleđuju stare rane, a ljagaju nam svetinje, ali nisam više baš kadar za udaranje, sem u pesmama. Ali, udariće Gospod one na koje pravednici (a i sebe tu smatram) ukažu prstom ili mišlju.

PRIJATELJI I ONI DRUGI

Kakve osobine moraju da poseduju vaši prijatelji?
– Moraju biti jednostavni, skromni i čestiti ljudi, a pre svega iskreni i rodoljubi, nikako oni čipovani, ispranih mozgova, pomodari na našu štetu i tuđu korist – bezmudijalisti.

Šta smatrate izdajom u prijateljstvu?
– Kad izgubite poverenje prijatelja, završeno je to prijateljstvo. 

Kako se štitite od neprijatelja?
– Izbegavam ih na uljudan način i pravim se da ne znam da su mi neprijatelji.

Koga ne biste voleli da sretnete u liftu?
– Nijednog političara, pogotovu nekog od ovih žutokljunaca, a posebno ne bih voleo da sretnem nekog pisca koji se razbaškario u politici. Ja sam seljak u duši, a zna se da seljaci nikad nisu voleli političare.

Sa kim biste voleli da sedite sat vremena na klupi u parku?
– Sa ponekom lepom ženom koju sretnem i sa svakim detetom koje proleti pored mene. I sa nekim mojim vršnjakom, penzionerom, pogotovo ako je iz moje zgrade na Autokomandi u kojoj ima dosta finih ljudi.

VREME UŽIVANJA

Koju pesmu uvek rado slušate?
„Čija frula ovim šorom svira?“, „Tri godine kako žito klasa“, Larinu pesmu iz filma „Doktor Živago“ i mnoge pesme Divne Ljubojević i Biljane Krstić.

Kako i s kim najradije provodite slobodno vreme?
– Sa svojom decom i unucima, sa sve ređim prijateljima, sa samim sobom i pticama u zavičaju.

Koju knjigu biste poneli na pusto ostrvo?
– „Gradinar“, „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Hajduk Stanka“, „Hadži-Đeru“, „Ružu Todorovu“, „Derviš i smrt“, „Korene“, „Braću Lavlje srce“ i jednu moju „San Gružanske letnje noći“.

Koji vam je najomiljeniji film ili pozorišna predstava?
– „Let ždralovi“ i „Skupljači perja“.

Koji je vaš najveći talenat?
– Valjda pesnički, drugi nemam.

Kojoj ličnosti se najviše divite?
– Milunki Savić među mrtvima i Dušanu Saviću među živima. Ona se junački borila sa dušmanima u ratu, a on se junački bori sa dušmanima u miru.

Koji svoj san nikada nećete zaboraviti i zašto?
– Brzo ih zaboravljam.

Da li smo sami u svemiru i zašto tako mislite?
– Ja mislim da nismo sami, a što tako mislim, ni ja neću da kažem.

Šta biste uradili kad biste u Srbiji imali vlast samo na jedan dan?
– Doneo bih strog zakon da se svi momci ožene i sve devojke poudaju, i da svaki bračni par mora imati bar po troje dece, u selu – četvoro.

Koju svoju želju smatrate neostvarivom?
– Ovu koju sam sad izrekao.

Zbog čega i kada ste poželeli da imate čarobni štapić u ruci?
– Kada nas je bombardovao NATO- Nacistička antisrpska teroristička organizacija.

Šta je za vas već „smak sveta“?
– Amerika i njene verne pratilje Velika Britanija i Nemačka. Oni vode ratove i parade ponosa širom sveta, uništavaju države i narode i za to dobijaju Nobelovu nagradu za mir. 

Po čemu biste voleli da vas ljudi pamte?
– Po mojim potomcima i po mojim pesmama.

Šta mislite da nas čeka posle smrti?
– Ono što sam zaslužio u životu. 

Na kakav način biste želeli da vaši najbliži „provedu“, komemoraciju ili pomen povodom vašeg odlaska sa ovog sveta?
– Po narodnom, crkvenom običaju, uz poneku recitaciju, možda, umesto prigodnih govora, muzike i plača. I bez uobičajene paganske gozbe.
 

– Pesnik, prozni i dramski pisac, lirski zdravičar, slikar prirode, sela, detinjstva i ljubavi rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući u Gornjoj Gruži u Šumadiji, kraj reke Gruže, u blizini manastira Vraćevšnica, šumadijskog Hilandara. Pesme su mu ušle čitanke, antologije i školske lektire.

– Sebe naziva bivšim čobaninom i zemljodelcem, zanatlijom, amaterom sa 15 neizučenih zanata, profesionalnim pesnikom i romanopiscem za decu i odrasle i kazivanje svojih pesama.

– Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, više od 40 knjiga za decu („Svet u Suncokretu“, „Vašar u Topoli“, „Večni kratkovečnici“, „Leto u Kalipolju“, „Čardak između četiri jabuke“, „Roždestvo ratarevo“, „Razapeta zemlja“, „Vilina dolina“, „Ekološki bukvar“, „Plači, voljena zemljo“… ). Njegova dela prodata su u tiražu od milion primeraka.

– Bio je urednik časopisa „Poletarac“ i „Raskovnik“, kao i izdavačke kuće „Nolit“.

– Dobio je brojne nagrade (Zmajevu, Vukovu, Neven, Žičku hrisovulju, Zlatni ključić Smedereva, Matićevu povelju)…

Objaveljeno u dvenom listi „Vesti“ u nedelju 03.01.2010. godine.