U prodavnicama svinjetina poskupela ovih dana. Tovljenici su na tržištu jeftini, svinjetina u mesarama skupa, pa se postavlja pitanje ko u lancu od proizvođača do potrošača najviše zarađuje.
Agroekonomista Žarko Galetin izjavio je za RTS da je tržište mesa nestabilno i da otkupljivači diktiraju cenu, dok su mali proizvođači najviše ugroženi. On kaže da bismo povećanjem kapaciteta stočarstva izbegli zavisnost od uvoza, posebno svinjskog mesa iz EU, koje je jeftinije, kao i da bi dodatna stimulacija domaćih proizvođača zančila i veću ravnopravnost na tržištu.
Ponuda svinjskog mesa veća je od tražnje, a promet u mesarama tokom novembra, decembra i početkom januara niži je za oko deset odsto.
Prasići težine od 16 do 25 kilograma koštaju oko 380 dinara po kilogramu, dok svinje od 80 do 120 kilograma koštaju oko 200 dinara po kilogramu. U Raškom okrugu prasići iste težine koštaju oko 400 dinara po kilogramu, a tovljenici od 80 do 120 kilograma oko 190 dinara po kilogramu.
U Šumadiji svinje od 80 do 120 kilograma koštaju oko 180 dinara po kilogramu. U Nišu cena prasića varira, dok cena svinja od 80 do 120 kilograma iznosi oko 200 dinara po kilogramu.
U Čačku prasići koštaju od 380 do 400 dinara po kilogramu, a svinje od 200 do 250 dinara po kilogramu.
U zimskom periodu, kada se svinjsko meso zbog praznika najviše kupuje, farmeri često nisu imali kome da prodaju utovljene svinje. Donekle su bolje prolazili samo proizvođači koji su imali kupoprodajne ugovore sa klaničarima.
Žarko Galetin je, u Jutarnjem programu RTS-a, rekao da velika razlika između cene tovljenika i cene mesa uvek ide na štetu primarnih proizvođača, te da bi cena koja bi ih zadovoljila bila oko 280 do 300 dinara po kilogramu, što bi im omogućilo poslovanje „na pozitivnoj nuli“.
Galetin, međutim, ističe da je tržište stoke nestabilno jer proizvođači ne mogu da ga kontrolišu, već cenu određuju otkupljivači, klaničari i trgovci.
„Na tržištu žive stoke ne možete da diktirate cenu i da budete sigurni da ćete dugoročno pokrivati troškove. Tržište tovljenika je najslabija karika, a cena se zatim ‘gomila’ kroz preradu i trgovinu, pa dobijamo situaciju da su tovljenici jeftini, a meso skupo. Tada najviše zarađuju klaničari i trgovci“, naglašava Galetin.
Prema njegovim rečima, klaničari i veliki trgovinski lanci diktiraju cenu, pa je kod njih, narodski rečeno, i „nož i pogača“, uz jasno definisanu zaradu.
Sagovornik RTS-a dodaje da je tržište mesa „male elastičnosti“, pa povećanje cena od deset odsto dovodi do pada tražnje od svega tri do četiri odsto, što otkupljivačima i dalje omogućava zaradu.
„Trgovci ‘ispipavaju puls’ potrošača i proveravaju dokle cene mogu da rastu, a da promet značajnije ne opadne“, kaže Galetin.
Ističe da bi dugoročni kupoprodajni ugovori između proizvođača i otkupljivača mogli da budu rešenje za stabilnije tržište, pod uslovom da se poštuju proizvodni troškovi, kao i interesi klaničara i trgovaca.
„Sedamdeset do osamdeset odsto ponude dolazi od malih i srednjih proizvođača koji nemaju kapacitete ni tržišni autoritet da sklapaju velike aranžmane. Spas za njih je udruživanje i ukrupnjavanje ponude, kako bi postali ozbiljniji pregovarači“, navodi agroekonomista.
Na pitanje šta država može da uradi, Galetin odgovara da je neophodno povećati kapacitete stočarstva, kako Srbija ne bi bila zavisna od uvoza, posebno svinjskog mesa iz EU, koje je jeftinije, kao i da je potrebno dodatno stimulisati domaće proizvođače kako bi bili ravnopravni na tržištu.
