Dok se o Josipu Brozu Titu decenijama ispredaju razne priče i legende, od političkih do ljubavnih, jedna priča je oduvek bila obavijena velom državne tajne – priča o zlatu. Koliko je bogata bila Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, odakle je stizalo žuto blago i šta je na kraju ostalo iza Tita?
Zvanični dokumenti, otvoreni tek decenijama kasnije, otkrivaju da je SFRJ bila ozbiljan igrač koji je svoje rezerve punio iz domaćih rudnika, a čuvao ih daleko od očiju javnosti.
Kada je 1945. godine nova vlast preuzela kormilo države, trezori su bili gotovo prazni. Kraljevina Jugoslavija je pred rat posedovala impresivne 84 tone zlata, ali je vihor Drugog svetskog rata to blago rasuo. Deo je potrošila izbeglička vlada u Londonu i Vašingtonu, a deo su zaplenile okupacione snage Italije i Nemačke.
Tito je, praktično, morao da krene od nule. Ipak, u trenutku raspada zemlje devedesetih godina, Jugoslavija je iza sebe ostavila 46,1 tonu monetarnog zlata.
Bor kao „zlatna žila“ Maršalove ekonomije
Za razliku od mnogih država koje su zlato morale da kupuju na berzama, Jugoslavija je imala stratešku prednost – sopstvenu proizvodnju. Prema monografijama i arhivskoj građi Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) Bor, ovaj rudarski gigant bio je glavni snabdevač Narodne banke Jugoslavije (NBJ).
Sistem je bio postavljen tako da zlato nije smelo da napušta zemlju bez stroge kontrole. Bor je decenijama, iz godine u godinu, isporučivao između 600 i 900 kilograma zlata direktno u državne trezore. Pored toga, arhive NBJ beleže da je značajan deo rezervi u posleratnim godinama stigao i kroz ratne reparacije, kao odšteta od Nemačke i Italije.
Strategija „ne drži sva jaja u jednoj korpi“
Gde se to zlato nalazilo? Iako je deo poluga čuvan u trezorima u Ulici kralja Petra u Beogradu, jugoslovensko rukovodstvo je, vodeći nesvrstanu politiku između Istoka i Zapada, znalo da sigurnost leži u diverzifikaciji.
Prema podacima iz Sporazuma o pitanjima sukcesije, međunarodnog dokumenta potpisanog u Beču 2001. godine, najveći deo jugoslovenskog zlata nije bio u zemlji. U trenutku definitivnog razlaza bivših republika, potvrđeno je da se 46,1 tona zlata nalazila u Banci za međunarodna poravnanja (BIS) u Bazelu.
Švajcarska je bila sigurna luka, ali i mesto odakle se lako moglo trgovati. Naime, tokom sedamdesetih i osamdesetih, kada je SFRJ upadala u dužničke krize, zlato deponovano u Londonu i Njujorku često je korišćeno kao zalog (kolateral) za dobijanje kredita kojima se kupovao socijalni mir i održavao standard građana.
Mit o „Titovom sefu“ i Depo 555
Posebnu pažnju javnosti decenijama je privlačila priča o ličnom Titovom bogatstvu. Da li je Maršal imao svoju privatnu zalihu poluga?
Odgovor je stigao tek 2013. godine, kada je Državna komisija, koju je formirao tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, otvorila famozni „Depo 555“ u Narodnoj banci Srbije. Prema zapisniku Komisije, u vrećama koje nisu otvarane od Titove smrti nađeno je pravo blago, ali ne u onom obimu koji su teoretičari zavere očekivali.
Popisano je oko 30 kilograma zlata (u polugama i prahu) i više od 2.600 zlatnika. Međutim, poreklo ovog zlata ukazalo je na zanimljiv istorijski kontinuitet – mnogi predmeti nosili su žig porodice Karađorđević, što sugeriše da je nova vlast nakon 1945. jednostavno „nasledila“ i prisvojila deo kraljevskog blaga zatečenog u dvorovima, koje je potom čuvano kao rezerva na raspolaganju Predsedništvu.
Kome je šta pripalo?
Konačni bilans Titove ekonomske zaostavštine sveden je 2001. godine. Pomenutih 46 tona iz Bazela podeljeno je prema ključu MMF-a, definisanom u Aneksu C Sporazuma o sukcesiji.
Tadašnjoj SR Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori) pripalo je 36,52 odsto ukupnih rezervi, odnosno oko 16,8 tona zlata. Hrvatska je dobila 28,49 odsto, dok su ostatak podelile Slovenija, BiH i Makedonija. Zanimljivo je da su gotovo sve bivše republike svoje nasleđeno zlato odmah prodale, dok je Srbija svoj deo zadržala i kasnije ga značajno uvećala.
Gledajući iz današnje perspektive, zlatne rezerve SFRJ bile su ogledalo njene moći, ali i njenih slabosti – dovoljno velike da garantuju nezavisnost, ali nedovoljne da spreče ekonomski krah koji je usledio nakon Titove smrti.
