Nemačka planira da udvostruči broj radnih viza za ljude sa Zapadnog Balkana. Sindikati upozoravaju da bi strani radnici mogli da budu zloupotrebljeni kao jeftina radna snaga na svoju štetu, ali i na štetu ostalih radnika.
Pritisnuta sada već hroničnim nedostatkom radne snage u zemlji, nemačka vlada planira liberalizaciju zakonodavstva o radnoj migraciji, a deo tog paketa je i tzv. „zapadnobalkansko pravilo“.
Tu su predviđene dve bitne promene: sa jedne strane bi trebalo da bude ukinuto ograničenje važenja te mere do kraja 2023. – ubuduće bi to trebalo da postane trajno pravilo.
Sa druge strane se predviđa udvostručenje kvote za radne migrante sa zapadnog Balkana – sa sadašnjih 25.000 godišnje na ubuduće 50.000.
„Zapadnobalkansko pravilo“ je uvedeno posle velikog izbegličkog talasa 2015. i 2016. godine. Cilj je bio rešavanje dva problema jednim potezom: sprečavanje nekontrolisanog dolaska potražilaca azila i istovremeno ublažavanje manjka radne snage.
Tih godina je u Nemačku stiglo više od milion izbeglica, pre svega iz Sirije, ali i veliki broj ljudi sa područja Zapadnog Balkana – iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije.
Dok su sirijske ratne izbeglice po pravilu brzo dobijale azil, ekonomski migranti sa Zapadnog Balkana su imali male šanse za uspeh: samo oko pet odsto ih je dobilo taj status.
Zadovoljni poslodavci
Uvođenjem zapadnobalkanskog pravila je omogućeno regulisano i olakšano doseljavanje nekvalifikovane ili srednjekvalifikovane radne snage iz tih zemalja – oni sa visokom kvalifikacijom ionako mogu da dođu u zemlju u okviru drugih programa.
Jedan od uslova za to je da se zahtev za radnu dozvolu zatraži u nemačkim predstavništvima u tim zemljama, a drugi da pre toga nije bio postavljen zahtev za dobijanje azila.
Te planirane promene predstavnici poslodavaca – očekivano – pozdravljaju. Na kraju krajeva, oni i vrše permanentan pritisak na vladu kako bi se liberalizovali uslovi doseljavanja radne snage.
Strah sindikata
Savez nemačkih sindikata (DGB) je tu oprezniji. I oni doduše pozdravljaju radnu imigraciju, kaže Evelin Reder, članica upravnog odbora DGB-a, ali naglašava da je pritom vrlo važno pitanje okvirnih uslova za radnike iz zapadnobalkanskih zemalja.
– Ljudi koji dolaze su u velikoj meri zavisni od poslodavca za kojeg rade. Uz radno mesto im je vezana dozvola boravka. To kod ljudi izaziva strah da će biti vraćeni, ako ne budu poslušni – navodi Reder.
– Osim toga, oni često ne govore nemački i nisu informisani o svojim pravima. Sve to u praksi dovodi do toga da ti radnici pristaju na uslove rada koji su lošiji od zakonski propisanih – i time do dampinga na tržištu rada – ističe Reder.
Ne „stručnjaci“, već „radnici“
Prema podacima Instituta za istraživanje rada (IAB), do kraja 2020. je Savezna agencija za rad (BA) radnicima iz zemalja Zapadnog Balkana izdala 260.000 načelnih odobrenja i 98.000 radnih viza.
Tri četvrtine radnika iz tih zemalja radi na gradilištima, u gastronomiji i pruža negu starijim i bolesnim osobama. Velikim delom se radi o pomoćnim poslovima sa relativno niskim platama.
Mada reformu radnog zakonodavstva u vezi sa stranim radnicima vlada objašnjava potrebom suprotstavljanja manjku stručne radne snage u zemlji, zapadnobalkansko pravilo odstupa od toga: u tom okviru za dobijanje radne dozvole nije potrebna nikakva kvalifikacija.
Prema oceni DGB-a tu se uopšte ne radi o privlačenju „stručnjaka“, već o dovođenju radnika za jednostavne poslove. „To je program za dovođenje radnika po želji poslodavaca. Oni mogu da ih uzmu kada su im potrebni, ali mogu i lako da ih se reše kada im to odgovara“, kaže Reder.
Prekarijat na gradilištima
To je posebno izraženo u građevinarstvu. Uduženja nemačkih građevinara su prošle godine otkazala produženje već decenijama važećeg kolektivnog ugovora.
Sada radnicima može da se isplaćuje i zakonski zagarantovana minimalna satnica od 12 evra – što je manje od ranijih satnica, koje su se na gradilištima u proseku kretale između 13 i gotovo 16 evra.
Na taj način poslodavci mogu da vrše pritisak na svakog ko traži veću platu – uvek ima jeftinijih radnika na raspolaganju. Istovremeno oni ne moraju da se boje pritužbi: radnici sa Zapadnog Balkana su posebno ranjiva grupa, nisu upoznati sa svojim pravima, a mnogima su i ti lošiji uslovi rada prihvatljivi zbog situacije u domovini. Pored toga faktički ne postoje efikasne kontrole od strane države.
Zaštita radnika – i tarifne autonomije
– Mi strahujemo da se na taj način stvara pritisak na uslove rada svih zaposlenih u građevinarstvu. To otežava mogućnost sklapanja kvalitetnih kolektivnih ugovora, a bez njih se tu radi naprosto o damping programu za smanjenje plata – upozorava Evelin Reder iz DGB-a.
Savez nemačkih sindikata rešenje vidi u dodatnim izmenama zapadnobalkanskog pravila, o kojem bi vlada trebalo da raspravlja na sednici 1. marta. Jedna od najvažnijih se tiče olakšavanja mogućnosti promene poslodavca, bez obaveznog ponovnog postavljanja zahteva za radnu dozvolu – kao što to važi za druge strane radnike.
Prema sadašnjem propisu, zahtev za radnu vizu mora da se podnese u zemlji porekla radnika i viza se na kraju dodeljuje za neko konkretno radno mesto.
Ukoliko ono želi da se promeni, to je moguće, ali je potrebno ponoviti prijavu Saveznoj agenciji za rad. Za veliku većinu radnika je to komplikovano ili oni za to ne znaju – a i rezultat je neizvestan.
Osim toga, sindikati traže i da se zapošljavanje po zapadnobalkanskom pravilu omogući samo tamo gde postoje – kolektivni ugovori. Na taj način, sa jedne strane bi se zaštitili sami radnici, a sa druge i autonomija sindikata.
Evelin Reder iz DGB-a ima jasnu poruku i za one u zemljama Zapadnog Balkana koji traže posao u Nemačkoj:
– Informišite se o svojim pravima, a ako treba, zatražite pomoć. Ne morate prihvatiti sve što vam se nudi, ovde radnici imaju zagarantovana prava.
