Mesečna zarada i do 5.000 dolara, uprkos radu po 16 sati, bez pauza, u industriji ribe, motiv je zbog kojeg među sezonskim radnicima na Aljasci ima i Srba.
Za Aljasku treba biti spreman, kaže Boris Vlačić, koji je tamo radio u dva navrata po tri meseca, a planira da ide ponovo, i dodaje da je za pripremu potrebno u glavi prelomiti zašto ideš, koji su ti motivi i koliko si spreman za tako nešto.
– Aljaska je vrlo specifična, život tamo, rad tamo, sve je nesvakidašnje i nije nešto sa čim se susrećemo ovde. Često se radi jako puno, radi se po 15, 16 sati dnevno, malo se odmara, malo je prostora za neku preteranu socijalizaciju, a ako se uleti u ’jaku’ sezonu, slobodno vreme gledate da iskoristite maksimalno za odmor, neophodan organizmu – priča Vlačić za Tanjug.
Rade i žene i muškarci
Kako kaže, ako se radi 16 sati, to ne znači da se odmara osam, već je to 16 sati aktivnog rada, u koje ne spadaju petnaestominutne obavezne pauze kao i pauze za tri obroka, koje traju po 30 minuta.
Kada su u pitanju poslovi, to podrazumeva ceo proces proizvodnje, od istovara ribe sa brodova, do finalnog proizvoda, koji se pakuje u hladnjače i šalje u promet. Ne postoji zvanična podela na muške i ženske poslove, ali tamo gde su uslovi fizički teži ili ekstremniji, poput hladnjače, tu u principu rade muškarci, a ono što je vezano za traku, a da ne podrazumeva podizanje nekog tereta, rade i žene i muškarci.
– Ukoliko ne znate da čistite ribu, ne brinite, naučiće vas tamo. To je posao koji se uči jako brzo – kazao je Vlačić.
Poslodavci su vrlo korektni, prava radnika poštuju se i cene, sve je uređeno zakonskim regulativama, na šta se veoma obraća pažnja, kazao je Vlačić i naveo da na sajmu zapošljavanja, koji se organizuje u Beogradu, svaki od potencijalnih radnika na Aljasci biće upitan da li je spreman da radi 16 sati, kao i da stoji toliko vremena, jer su poslovi takvi da zahtevaju da se toliko vremena provede na nogama.
Kako kaže, ako je neko bolestan, niko ga neće terati da radi, ali ne može da se kaže poslodavcu „ja bih danas da ne radim, jer mi se ne radi, ide mi se na izlet“.
Vlačić navodi i da svi radnici po dolasku odmah prolaze kroz intervju sa menadžerima postrojenja, kako bi se videlo šta bi kome odgovaralo najviše da radi.
– Pitaće za druge veštine, a da nisu vezane za to i po tome će procenjivati koje radno mesto je najbolje za tebe. Neće u potpunosti izaći u susret, ali gledaće da vam udovolje – ispričao je Vlačić.
Smeštaj je kolektivni, u vidu muških i ženskih spavaonica, koje su uglavnom četvorokrevetne, a za radnike su obezbeđena tri glavna obroka i dve užine u toku dana. Poznavanje engleskog jezika je, prema mišljenju i iskustvu Vlačića, takođe bitno.
– Jezik nije presudan, ali je bitan. Elementarno poznavanje jezika je jako bitno, jer bez toga se neće proći u američkoj ambasadi za vizu, a za svaki sledeći korak bolje znanje jezika će dovesti do toga da vam određene situacije budu lakše ili da dobijete bolje radno mesto – kazao je.
Vlačić ističe da se mora biti svestan gde se ide, zašto se ide, kao i da nije lako, i to više u psihičkom, nego u fizičkom smislu. Teško je zbog odvojenosti od porodice, prijatelja, nije sigurno da će na svakom mestu i u svako vreme biti interneta, a nedostajaće i stvari na koje smo navikli kroz svakodnevnicu.
– Ali, prelomiš u glavi zašto ideš i guraš. Koliko je teško, ja bih na kraju rekao i da nije. Može da se izdrži, ali taj novac koji zarađuješ te tera da ideš dalje. Rekao bih da je potrebno sedam do 10 dana adaptacije i posle to pređe u rutinu i uhvatiš ritam – kaže Vlačić.
Netaknuta priroda
Iako se dosta radi, Vlačić navodi da ima i prostora za izlete po predivnoj prirodi, što je moguće u danima kada se rade kraće smene ili kada fabrika ne radi zbog nedostatka ribe. Do nedostatka ribe može doći iz nekoliko razloga, a neki od njih su loši vremenski uslovi, koji onemogućuju ribare da izlaze na ribolov ili zabrane koje propisuju nadležne institucije u Sjedinjenim Državama.
– Aljaska je mesto fantastične prirode, netaknute od čoveka i to je nešto što treba doživeti. Tamo možete da vidite šume, prašume, od kojih su samo mali komadi zemlje otrgnuti za ljude, tamo možete sresti medveda, kao što se meni desilo na plaži – on gleda svoja posla, ja svoja i svako na svoju stranu – ispričao je.
Dodaje da kada se spomene Aljaska ljudi u Srbiji imaju percepciju da je to jedna velika santa okovana ledom, da tamo nema ništa, nema života, da je hladno ali, ističe, nije tako.
– Aljaska je leti fenomenalna. Bude i kišovito i vetrovito, ali ima i sunčanih dana. Ono što je specifično i na šta se ljudi teže navikavaju jeste što je tamo maltene stalno dan, imamo i po 20 sati svetlost, u ponoć je dan, negde oko jedan posle ponoći smrkne se na par sati i ponovo je dan – navodi.
Testiranje sopstvenih granica
Svima koji idu po prvi put preporučuje da po povratku u Srbiju odvoje sedam do 10 dana slobodno, kako bi se, kako kaže, „mozak odmorio i da bi se vratili na naša fabrička podešavanja“.
Ipak, za Vlačića je Aljaska iskustvo koje apsolutno treba doživeti.
– Testiraš svoje granice, svoje mogućnosti, koliko si izdržljiv, testiraš karakter, motivaciju. Ako mene pitate, svako ko razmišlja o tome, samo napred – navodi Vlačić.
Uslovi
Jedan od osnovnih uslova za kandidata za program H2B, kako to zovu u agenciji United Work and Travel, jeste da bude u stalnom radnom odnosu u kontinuitetu kod trenutnog poslodavca najmanje godinu dana i da ima potvrdu da može da uzme odsustvo sa posla u trajanju programa, a da neće izgubiti taj posao, kazao je za Tanjug Milan Rajnović iz te agencije.
Nakon online prijavljivanja, u agenciji, pre upisa na program, obavi se priprema, ljudima se objasni šta se tamo radi i kako to izgleda, na šta treba da budu spremni i, ukoliko neko nije spreman, ukoliko ima nekih zdravstvenih tegoba koje mogu da ga eventualno ometaju prilikom izvođenja tih poslova, savetuje im se da se ne prijavljuju. Potim agencija poziva poslodavce i organizuje „Job fair“ u Beogradu, na koji dolaze predstavnici kompanija, koji obave kratak intervju sa kandidatima.
Na Aljasci, kako kaže Rajnović, postoje dve sezone – zimska, kada se odlazi, najčešće u decembru, januaru i traje do kraja marta, aprila, i letnja, koja je većinom vezana za preradu lososa, a u okviru koje se ide u junu, a ostaje do kraja avgusta, septembra, na nekim lokacijama i do sredine oktobra.
Ono što najviše privlači ljude iz Srbije da se upuste u tu radnu avanturu je zarada, a Rajnović kaže da zarada zavisi i od broja radnih sati koje će radnik imati.
– Cilj poslodavca je da što više ljudi radi, da imaju i prekovremeni rad, jer dok oni rade to znači da se povećava i profit poslodavca. Ukoliko je sezona dobra i mogu da se rade dve smene dnevno, može da se zaradi i oko 5.000 dolara mesečno, a ako je lošija sezona i nema posla to može biti i 1.500 dolara mesečno – naveo je Rajnović.
