Kad se rodna kuća i kućni prag ostavi sa 10 godina života, kad igre još nije dosta, a nedosanjani snovi ostanu u najzabačenijoj odaji dečje duše, kad vas odvedu u daleki svet, to otrgnuto detinjstvo ostane u sećanjima kao neka vrsta nepravde. Dečja duša to najduže pamti. Ta nametnuta odiseja Vladana Pavlovića (32) je počela odlukom roditelja da ga iz Srpca, seoceta nadomak Velikog Gradišta i Kučeva, na obroncima Homoljskih planina, a tik uz skute manastira Tumane, odvedu u austrijsku prestonicu. Danas Vladimir živi u Sent Galenu u Švajcarskoj i može se reći da je ostvario je svoj poslovni san – radi u uspešnoj advokatskoj kancelariji u Cirihu.
U razgovoru za „Vesti“ ističe da sanja povratak u Srpce. Delimično je to zbog sećanja na detinjstvo i ljubavi prema otadžbini, a delimično jer u Vladanovoj kući u Srpcu, kad nije sa njim u Sent Galenu, boravi njegova devojka Tatjana Dujović.
Vladan radi kao IT Sdžstem Engineer
u advokatskoj kompaniji Homburger, sa sedištem u Cirihu.
– Završio sam IT tehnički fakultet u Švajacarskoj, a srednju IT ekonomsku školu u Beču. Kolege i prijatelji Srbi i Švajcarci, postali su moja šira porodica. Novo radno mesto u kompaniji koja ima više od stotinu advokata mi je dalo šansu da ostvarim poslovni san. Celokupna firma broji više od 300 radnika, koji su pretežno Švajcarci, ali nas ima i iz raznih krajeva sveta. Atmosfera je prijatna i kolegijalna, iako smo iz različitih poslovnih krugova – kaže Vladan.
Kod Švajcaraca, a i Austrijanaca, ukazuje naš sagovornik, a podjednako dobro poznaje oba naroda, nikada nećete čuti, ni videti da više vole tuđe, a da ne vole svoje, iako to njihovo, možda, nije ni za šta.
– Mi treba da od njih „prepisujemo“ životnu ideologiju i još štošta. U Beču sam proveo devet godina, a onda me je ljubav iznenada i neočekivano odvela u još dalju Švajcarsku. Iz Beča sam došao u Gosau, ali moja odiseja nije ni tu završena. Posle završetka jednog životnog poglavlja počinje drugo, sasvim novo, odlaskom iz Gosaua u Sent Galen ponovo sam ostao potpuno sam, u fizičkom i emotivnom smislu, ali posao mi je ispunjavao dane.
Vladan je navikao da strpljivo sve čeka, tako je dočekao da u njegov život uđe Tatjana Dujović, sveže diplomirana profesorka srpskog jezika i književnosti u Beogradu. Izabranica Vladanovog srca vraća ga u otadžbinu jer ona živi na relaciji Srbija-Švajcarska, malo u Srpcu, a malo u Sent Galenu.
– Nije mi jednostavno da se priviknem na ovu uređenu, ali u svakom smislu hladnu zemlju. Nemački jezik je svakako težak za učenje, to mi stvara neku vrstu odbojnosti prema novom početku, iako mi je jezik, struka. Znam da moram da prihvatim činjenično stanje, život nam stavlja izazove, a na nama je da prihvatimo ili odbacimo ta iskušenja. Ali, za ljubav smo spremni i na najveće prepreke i samoodricanja ako nešto vredi. Ja sam prepoznala da to vredi i želim da život podelim sa Vladanom, pa makar morala nemački da doktoriram, a ne da naučim na školskom nivou – otkriva nam Tatjana, brojni kažu „dvojnica“ Slobode Mićalović jer mnogo podseća na našu poznatu glumicu.
Vladanu Tatjana daje snagu. Viđaju se u Srbiji mnogo češće, ali i ona, s vremena na vreme dolazi kod njega u Švajcarsku.
– Oboje volimo i cenimo toplinu našeg naroda i vrednost naše kulture, kao i da obilazimo razna mesta po Srbiji, gde upoznajemo mnoge dobre ljude – ističe Tatjana, a Vladan nam otkriva svoju viziju budućnosti:
– Vidim sebe kao srećnog povratnika. Imam neodoljivu želju da stvaram čvrste spone između Švajcarske, Austrije i Srbije. Za sve tri države sam na poseban način vezan. Voleo bih da se u poznim godinama vratim rodnom kutku. Počeo sam da renoviram kuću. Obnavljam dom, kome su moj pradeda i deda postavili kamen temeljac, s nadom da u njemu uživam. Već sad pripremam teren, što se kaže, za taj momenat povratka. Tada će tuđina biti moja prošlost, a otadžbina sadašnjost i budućnost. Živim i za to.
Skijanje i motori
– U slobodno vreme volim šetnju u prirodi i planini, takođe volim skijanje, a najviše se radujem kratkom letnjem periodu jer volim vožnju motorom. Nisam član nijednog moto-kluba, ali sa kolegama vozim po Švajcarskoj i okolnim zemljama – kaže Vladan.
Rad od kuće
– Trenutno, zbog korone, radim pretežno od kuće. To mi pomalo teško pada, zbog nedostatka direktne komunikacije sa kolegama. Posao je inače vrlo dinamičan i nepredvidiv jer se umeju desiti neočekivani poslovi koji ponekad znaju da potraju do zore. Ali ima vrlo zanimljivih i raznovrsnih projekata koji se moraju realizovati pa tako da nije dosadan i rutinski posao.
Odlazak kao trauma
Samo što je završio treći razred Osnovne škole „Veljko Dugošević“ u Turiji, Vladan je 27. marta 1999. godine napustio tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, sa prazninom i tugom za voljenim školskim drugarima.
– Za mene je taj polazak od kuće i odlazak u Beč izgledao pomalo traumatičan, dozvoliću sebi slobodu, da upotrebim taj izraz. Da sam bio stariji, oformljena osoba, možda bi to bio ostvareni san; kao što sad mnogi mladi u Srbiji maštaju i da se, što se kaže, dokopaju Zapada. To me čini tužnim što teže da se ostave rodni dom bez kajanja, griže savesti i osećaja krivice. Moj slučaj nije bio taj jer ja sam voleo, a sad nekako još više volim otadžbinu. Ne može nikad tuđe da bude bolje i da bude lepše, da se ne zavaravamo; ko to tako govori, a i misli, taj nikad nije voleo svoj kutak otadžbine i o nju se beskrajno ogrešio – priča naš sagovornik.
Spojila ih rođaka
Vladana i Tatjanu spojila je njegova rođaka koja je Tatjani bila cimerka. Rekla je jednom Tatjani „Imam ja momka za tebe“ i upoznala ih za početak na Instagramu, dva meseca kasnije videli su se prvi put u Beogradu i od tada ljubav traje više od dve godine.
Najbliži ostali u Beču
Otac Jovica, majka Lela, brat Stefan, snaha Danijela i njihov sin Viktor su i dalje u Beču, Dok nije došla korona često su se posećivali, a vreme odmora provodili zajedno i u Srbiji.
