Za umetnost nikad nije kasno! To najbolje zna Milica Mrvić iz Roršaha, penzionerka zaljubljena u slikanje.
Ova uporna Srpkinja, rodom iz sela Provo između Grahova i Livna, priželjkivala je izložbu svojih slika i tek u zrelom dobu uspela u tome.
Taj uspeh joj je donela rasterećenost. Milica od slikanja u penzionerskim danima drugo nije ni očekivala. Tražila je relaksaciju. Sveostalo o čemu je razmišljala za nju je predstavljalo dodatni dobitak.
I stigao je! Zahvaljujući ljudima iz kantona Sent Galen, njen san je nedavno ispunjen. Kanton joj je dao dozvolu da u prostoru Železničke stanice u Roršahu izloži svoje radove. Miličinih 20 slika izazvale su veliko interesovanje, pa će izložba biti otvorena tri meseca.
– U kući imam još mnogo slika. Najviše volim da slikam prirodu i pejzaže, a inspiraciju dobijam u predivnim švajcarskim predelima. Sve je ovde mnogo lepo: planine, jezera i šume, koje me podsećaju na moj rodni kraj – kaže Milica za „Vesti“.
U Švajcarsku je došla 1995. posle rata u Bosni. Životni problemi malo su je udaljili od slikanja, njene ljubavi još od detinjstva.
– Ipak, otkad sam u penziji imam dovoljno vremena i sada stalno slikam. Do sada nisam pokvarila nijednu sliku, jer me rad na njima opušta. Slikam sve i svašta. Najmanja je „Runolist“ dimenzija 30 x 24 centimetra, a najveća je negde metar sa metar – objašnjava Milica.
Slikanje je za nju veliko zadovoljstvo, ali i priličan trošak.
– Ramovi su dosta skupi, takođe i boje i platno. Ali se dovijam. Od četiri osnovne izvučem sve boje. Sama ih pravim. Kombinujem dve-tri boje u jednu, tako da ne moram da kupim sve. Mogu i slike da promenim. Recimo, ako sam uradila proleće, tu sliku mogu da pretvorim u jesen ili u drugo godišnje doba. Sve po potrebi – otkriva formulu štednje penzionerka i umetnica iz Roršaha.
Galerija u prostoru Železničke stanice se, takođe, plaća. Milica za to nije imala novca.
– Opština mi je izašla u susret i odlučila da podmiri sve troškove. Kada sam došla da iznajmim galeriju, sa slikama sam prvo morala da odem kod likovnog umetnika. Kanton ne pristaje da se izlažu svakakve slike. Moje su posle provere i stručne ocene prihvatili – ističe Mrvićeva.
Prvi rad kalendar
– Prvi moj rad je bio veliki kalendar u školi. Kupili su mi bojice i sav materijal za rad. Oduševila sam se i od tada uvek imam motivaciju za slikanje. To je moj hobi i obožavam ga – kaže sagovornica „Vesti“.
Dva meseca za sliku
Neke slike završi za sat i po. Za zahtevnije joj je potrebno i osam sati zbog neutralisanja boje.
– Za neke velike treba mi i do dva meseca da ih završim. Postupak je takav da druga boja ne može da se nanosi dok se ne osuši prva – objašnjava Milica.
Gen za umetnost
– Mislim da sam povukla na oca i strica, jer su oni bili ljudi koji su mogli da naprave sve. Inače, iz knjiga može da se nauči sve, ali moraš da imaš i talenat da bi se to spojilo na pravi način.
