Naučnici su došli do ključnog otkrića na koji način funkcioniše ljudska radna memorija.
Ova vrsta memorije, koja se zove radna memorija (pojedini istraživači koriste pojam radna memorija i razlikuju ga od kratkoročne memorije, mada se ta dva pojma relativno preklapaju), je ono što omogućava ljudima da privremeno upamte informacije i manipulišu njima tokom kratkog vremenskog perioda.
Radnu memoriju na primer koristimo dok tražimo nečiji broj telefona, kada nam ga neko izdiktira, nakratko zapamtimo redosled cifara kako bismo ih ukucali. Ili kada pitamo nekoga za pravac do restorana, a zatim pratimo smernice samo dok vozimo do tog mesta.
Novi rad predstavlja „fundamentalni korak napred“ u proučavanju radne memorije, rekao je Derek Ni, docent psihologije i neuronauke na Državnom Univerzitetu Florida, za Live Science.
Decenijama su se naučnici pitali kako i gde mozak kodira prolazna sećanja.
Jedna teorija sugeriše da se radna memorija oslanja na specijalna „skladišta“ u mozgu, odvojena od mesta gde mozak obrađuje dolazne senzorne informacije iz očiju ili nosa.
Ali jedna druga teorija pak sugeriše da „ne postoje takva posebna skladišta“, rekao je Ni. Prema ovoj teoriji, iste moždane ćelije svetle kada prvi put pročitate telefonski broj kao i kada iznova i iznova ponavljate taj broj u vašoj radnoj memoriji.
Nova studija, objavljena 7. aprila u naučnom časopisu Neuron, dovodi u pitanje obe ove teorije.
Umesto da odražava ono što se dešava tokom opažanja ili da se oslanja na specijalna skladišta memorije, čini se da radna memorija ide korak dalje od senzornog prikupljanja informacija; izvlači samo najrelevantnije senzorne informacije iz okoline i zatim te informacije sažima u relativno jednostavan kod.
„Decenijama su postojali signali da bi ono što pohranjujemo u (radnoj memoriji) moglo da bude drugačije od onoga što opažamo“, rekao je koautor studije Klejton Kurtis, profesor psihologije i neuronauke na Univerzitetu u Njujorku.
Da bi rešili misterije radne memorije, Kurtis i koautor Juna Kvak, student doktorskih studija na Univerzitetu u Njujorku, koristili su tehniku skeniranja mozga koju su nazvali funkcionalna magnetna rezonanca (fMRI). Ova metoda meri promene u protoku krvi u različitim delovima mozga. Aktivne moždane ćelije zahtevaju više energije i kiseonika, tako da fMRI meri aktivnosti moždanih ćelija.
Tim je skenirao mozgove devet volontera dok su obavljali zadatak koji je zahtevap da ‘uključe’ radnu memoriju. I dva autora studije su takođe uradili zadatak.
U jednom od ispitivanja, učesnici su na ekranu posmatrali krug sastavljen kosih crta, otprilike četiri sekunde. Grafika bi potom nestala, a 12 sekundi kasnije od učesnika je zatraženo da se prisete uglova kosih crta.
Tokom drugog testa, učesnici su posmatrali oblak pokretnih tačaka koje su se pomerale u istom pravcu. Od njih je kasnije traženo da se prisete tačnog ugla kretanja oblaka tačaka.
„Predvideli smo da će učesnici prekodirati složeni stimulans u nešto jednostavnije i relevantnije“, rekao je Kurtis za Live Science.
Od učesnika je traženo samo da obrate pažnju na to kako su orijentisane kose crte ili ugao kretanja oblaka od tačaka, tako da su istraživači pretpostavljali da će mozak ispitanika uočavati samo specifične atribute grafike.
Kada je tim analizirao podatke dobijene skeniranjem mozga, upravo to su i otkrili.
Istraživači su koristili kompjutersko modelovanje kako bi pretsavili složenu moždanu aktivnost, stvarajući neku vrstu topografske mape koja predstavlja vrhove i doline aktivnosti u različitim grupama moždanih ćelija.
Ćelije mozga koje obrađuju vizuelne podatke imaju specifično „receptivno polje“. Drugim rečim, to znači da se aktiviraju kao odgovor na stimuluse koji se pojavljuju u određenoj zoni vidnog polja osobe. Tim je uzeo u obzir ova polja u svojim modelima, što im je pomoglo da shvate kako je moždana aktivnost ispitanika povezana sa onim što su primetili na ekranu tokom zadatka.
Ova analiza je otkrila da, umesto da sačuva sve fine detalje grafike, mozak čuva samo relevantne informacije potrebne za zadatak. Kada se posmatra na topografskim kartama, aktivnost mozga koja se koristi za čuvanje ovih informacija izgledala je kao jednostavna, ravna linija. Ugao linije bi odgovarao orijentaciji rešetki ili uglu kretanja oblaka tačaka, u zavisnosti od toga koja je grafika učesnicima bila prikazana.
Ovi obrasci moždane aktivnosti nalik linijama pojavili su se u vizuelnom korteksu, gde mozak prima i obrađuje vizuelne informacije; i u parijetalnom korteksu, ključnoj regiji za obradu i skladištenje sećanja. Ključni podatak koji su dobili naučnici je da se mozak nije koristio linije kako bi predstavio slike.
Ograničenje studije leži u tome što je tim koristio veoma pojednostavljenu grafiku, koja ne odražava nužno vizuelnu složenost stvarnog sveta, primetio je Ni. Ovo ograničenje se proteže na mnoge studije radne memorije.
Radna memorija u suštini deluje kao most između percepcije (kada čitamo telefonski broj) i akcije (kada biramo taj broj).
