Eksperimenti na ljudima, posebno onima koji su pripadali marginalizovanim grupama, u prošlosti su često prelazili etičke granice.
Psiholozi i naučnici danas svojim eksperimentima i istraživanjima pokušavaju da otkriju informacije koje će izlečiti bolesti, otkriti koren određenih poremećaja i poboljšati opšte zdravlje stanovništva.
Međutim, u prošlosti se eksperimentima nije uvek pristupalo na najadekvatniji način. Eksperimenti na ljudima, posebno onima koji su pripadali marginalizovanim grupama, često su prelazili etičke granice.
Jedan od najpoznatijih eksperimenata prelaska te linije je ‘Čudovišna studija’ (The Monster Study). Ime nije dobila jer podrazumeva bilo kakva čudovišta, ali sama ideja je bila toliko zastrašujuća kolegama psiholozima da su rezultati godinama bili skrivani.
Šta je „Čudovišna studija“?
„Čudovišno istraživanje“ sproveo je dr Vendel Džonson. Džonson je bio logoped koji je želeo da sazna više o tome zašto se kod pojedine dece javlja mucanje. On je razvio TheMonster Study kako bi proverio da li je mucanje posledica biologije ili naučenog ponašanja.
Kada je sprovedena „Čudovišna studija“?
Doktor Džonson je sproveo eksperiment 1936. godine na Univerzitetu u Ajovi. Etici nisu dali prioritet kao što je to danas slučaj u psihologiji i naučnim eksperimentima.
Šta se dogodilo?
Džonson je odabrao dvadeset dvoje dece siročadi kao učesnike svoje studije. Jedan broj siročadi je imao problema sa mucanjem, dok je drugi deo dece normalno govorio za svoj uzrast.
Siročad su podeljena u dve grupe, u kojima se nalazio jednak broj dece koja mucaju i koja ne mucaju. Jedna od tih grupa bila je označena kao ‘normalni govornici’. Ostali su označeni kao ‘mucači’. Tokom eksperimenta decu su se tretiralo u odnosu na to u kojoj su grupi (‘normalni’ ili ‘mucači’), bez obzira da li su mucali ili ne.
Džonsonov tim se sastajao sa decom svakih nekoliko nedelja tokom pet meseci kako bi ‘“procenio“ njihov govor. Deca u „normalnoj“ grupi pohvaljena su zbog svoje sposobnosti dobrog govora, čak i ako su zapravo mucala ili su imala problema sa govorom. Deci u grupi „mucači“ rečeno je da loše govore, piše Practical Psychology, prenosi 24.sata.
U jesen 1938. Vendel Džonson je regrutovao jednu od svojih bivših studentkinja koja je diplomirala kliničku psihologiju, dvadesetdvogodišnju Meri Tjudor, koja je bila strastvena, ali plašljiva, da se pridruži eksperimentu. Ona je trebalo da prouči da li će to što deci koja ne mucaju govore da mucaju stvoriti probleme u njihovom govoru. Univerzitet je imao stalni istraživački odnos sa sirotištem u Davenportu u Ajovi, pa joj je Džonson predložio da tamo radi na istraživanju.
Džonsonova studija nije samo pokušavala da izazove mucanje kod zdrave dece, nego je i pokušavala istraživala da li će pohvala pomoći deci koja mucaju da ‘normalno’ progovore. Tjudor i još pet studenata koji su pristali da učestvuju slušali su svako dete kako govori i ocenili su ih od 1 (loše) do 5 (tečno).
– Nespreman za razgovor, ali jasno pokazuje problem mucanja – napisao je jedan od studenata prilikom ocenjivanja deteta i njegovog govora.
– Napetost, odugovlačenje, eksplozivnost, ponavljanje. To je sve kod mucača – napisao je drugi.
Tjudor je napisala da „veruje da će se s vremenom deca oporaviti, ali da su istraživači na njih ostavili trajni „utisak““.
Bila je u pravu.
U svojoj je disertaciji izvestila da je razgovarala sa decom koja mucaju i kojima je govorila da zapravo ne mucaju te ih podsticala izjavama poput: „Prerašćeš to (mucanje), pa ćeš moći da govoriš mnogo bolje nego što sad govoriš… Ne obraćaj pažnju na ono što drugi govore o tvojim govornim sposobnostima jer ne shvataju da je ovo samo faza“, napisala je.
– Osoblje je zaključilo da imaš velikih problema s govorom… Imaš mnoge simptome deteta koje počinje da muca. Svaki put kad osetiš da ćeš zamucati, moraš odmah da prestaneš da govoriš – govorila je deci koja su stavljena u grupu „mucača“ a koja nisu imala problem s mucanjem.
– Koristi svoju snagu volje… Učini sve da sprečiš mucanje… Nikada nemoj da govoriš ako to ne radiš kako treba.
Nakon drugog sastanka s petogodišnjom Normom Jean Pugh, Tjudor je napisala: „Bilo ju je jako teško naterati da progovori, iako je pre mesec dana govorila vrlo slobodno. Još jedna u grupi, devetogodišnjakinja Beti Romp praktički odbija da razgovara“, piše New York Times.
– Hejzel Poter, 15 godina, najstarija u svojoj grupi, postala je puno svesnija sebe i manje govori nego pre – primetila je Tjudor.
Rezultati „Čudovišne studije“
Deca koja su označena kao „normalna“ nisu bila mnogo ugrožena pohvalama istraživača. A poboljšanje govora je primećeno samo kod jednog deteta iz ove grupe koje je mucalo.
Deca u grupi ‘mucača’ su prošla mnogo gore. Naročito ona koja nisu ni imala problem sa mucanjem, nego im je samo rečeno da imaju. Od šestoro dece koja su kažnjavana zbog nepostojećih problema s mucanjem, petoro je razvilo govorne probleme. Izveštaji pokazuju da su se ta deca povukla, a neka su potpuno prestala da govore. Ta deca su tada imala samo pet godina.
Studija je osmišeljana s najboljim namerama. Džonson i njegove kolege sa Univerziteta Ajova često su sprovodili istraživanja na sebi i odraslim dobrovoljcima u ime pronalaska leka za mucanje.
Deo istraživača koji su učestvovali u eksperimentu su bili zabrinuti da upotreba siročadi prelazi etičke granice.
Džonson nije bio jedina osoba koja je sprovodila studije na marginalizovanim grupama u ime nauke – nacisti su radili istu stvar u Nemačkoj.
Već tada, 1930-ih godina, ‘Čudovišna studija’ je prema mišljenju mnogih prelazila etičku granicu. Korištenje siročadi je bilo neprihvatljivo. Čak ni osoblje sirotišta nije bilo svesno što se zaista događa. Nakon završetka eksperimenta pokazalo se da deca koja su imala problem sa mucanjem, koje često sa godinama samo nestane, kasnije su patila od psihološkim trauma. Istraživači su znali da za to postoji mogućnost.
Zbog etičkih problema, rezultati studije nikad nisu objavljeni.
