Na Vojnoj akademiji u Beogradu, 26. februara, prigodnom svečanošću, kojoj je prisustvovao i ministar odbrane Nebojša Stefanović, Vojska Srbije je dobila novu partiju rezervnih potporučnika.
Čast srpske dijaspore uspešno je branio i odbranio njen jedini predstavnik, 24-godišnji Andreja Lović iz Ofenbaha kod Frankfurta.
Kurs rezervnih oficira je jedna od dve mogućnosti aktuelnog služenja vojnog roka u Srbiji, ali za ovu opciju mogu da konkurišu isključivo oni s fakultetskim diplomama.
Lović je diplomirani publicista sa Johanes Gutenberg univerziteta u Majncu, a uskoro će na istom Univerzitetu dobiti još jednu diplomu jer završava političke nauke.
Obuka na terenu
U razgovoru za „Vesti“ ovaj mladić ne krije da je odlaskom u vojsku ispunio dečački san.
– A šta ste očekivali od nekog kome su pradedovi borili na Ceru, prelazili Albaniju i probijali Solunski front? – kaže oficirski oštro novopečeni rezervni potporučnik Vojske Srbije.
– Mada sam rođen u Nemačkoj, od malih nogu me je privlačio vojnički poziv, a posebno ta grandiozna srpska ratnička istorija. Zato nisam imao dileme da li ću se odazvati na dobrovoljno služenje vojnog roka, a iskoristio sam mogućnost da to bude kroz Kurs za rezervne oficire. Mogao sam da biram između pešadije i intendantske službe, ali Lovići su u svim ratovima bili „prašinari“, pa tako ni ja nisam hteo da „obrukam“ pretke, ni one koji su se borili u Velikom ratu, ali ni one koji su oslobađali zemlju od okupatora u Drugom svetskom ratu.
Lović je septembarska klasa kursa rezervnih oficira koja traje šest meseci i uglavnom se odvijala na Vojnoj akademiji u Beogradu. Međutim, nakon osnovne obuke usledila je i praktična obuka na terenima – od Raške, Zaječara do Valjeva i Požarevca.
– Pre nego što sam obukao uniformu plašio sam se da li ću uspeti fizički da zadovoljim sve kriterijume, ali ipak nije bilo toliko strašno. Zapravo, boravak u vojsci me je osnažio i to ne samo fizički, već i psihički. Svakodnevni dril, ali i fizičke vežbe, treninzi jačaju čoveka u svakom pogledu – kaže naš sagovornik i dodaje da su ga u nameri da služi vojsku u Srbiji bezrezervno podržali najpre roditelji, Sonja i Bojan, a zatim i prijatelji i poznanici širom Nemačke i Evrope.
Obasut čestitkama
– Čim sam počeo da im šaljem fotke sa terena, krenuli su „lajkovi“ i čestitanja bukvalno sa svih strana. Verujte, nije bilo nijedne negativne reakcije. E sada, zašto se i drugi iz dijaspore ne povedu mojim primerom, stvarno ne znam, ali smatram da svako ko sebe naziva Srbinom, ko oseća pripadnost ovom narodu, mora da odsluži vojsku. Moramo biti svesnih svojih korena i činjenice da su nam preci izvojevali slobodu svojom krvlju i da je se ne smemo odreći ni po koju cenu – ističe Lović.
Priznaje da je bio iznenađen da je od pedesetak kandidata zapravo jedini iz dijaspore, a da je takva, nevesela slika, već godinama unazad. Veruje, da bi upravo njegov primer mogao da „otvori oči“ drugim mladim ljudima u dijaspori.
– Ljudi i dalje identifikuju služenje vojnog roka sa nečim negativnim, a potpuno je suprotno od onoga što pamte naši očevi ili dedovi. Vojska Srbije je danas moderna oružana sila koja svojom naoružanjem, tehnikom i znanjem može da parira mnogo bogatijim država sveta.
Strog i pravičan
Poslednjih meseci Andreja Lović je u Centru za obuku kopnene vojske u Požarevcu mogao da na delu proveri znanje stečeno na Kursu za oficire jer je preuzeo dužnost zamenika komandira voda.
– Trudio sam se da budem strog, ali pravičan zbog čega me je vojska i zavolela. Zadaci koji nam se postave moraju da se realizuju i tu nema „ali“. Međutim, često bih, posle nekih napornih ili zahtevnih vežbi znao da okupim svoj vod i odvedem ih u kantinu da se počastimo zato što smo ocenjeni sa najvišom ocenom „vrlo dobar“ – otkriva naš sagovornik.
Narod poštuje uniformu
Andreja Lović ističe da biti srpski vojnik nije lako, ali je jako časno zanimanje koje izaziva veliko poštovanje kod naroda.
– U to sam se i sam uverio. Zbog pandemije COVID-19 virusa nismo imali toliko mogućnosti da izlazimo u grad, ali u tih nekoliko navrata, posebno dok smo bili u kasarnama po unutrašnjosti Srbije namerno bih u uniformi izašao u grad. Verujte, ljudi su sami prilazili da me pitaju kako sam, da li mi nešto treba. Srce mi je puno zbog toga – priznaje Lović.
Slavlje posle korone
Andrej Lović kaže da mada dijasporu „bije glas“ po čuvenim ispraćajima u vojsku, on je to odbio. Ipak, ne krije da planira slavlje povodom dobijanja činova rezervnog potporučnika.
– Bio je plan da mi roditelji i rodbina dođu iz Nemačke kako bismo proslavili kraj vojnog školovanja, ali korona je sve pokvarila. U Beogradu ću sa nekoliko prijatelja proslaviti prve činove, a slavlje planiram kada pandemija prođe. Biće prilike, a i bićete pozvani – poručuje naš sagovornik.
Zakletva u Valjevu
Lović ističe da je za njega najlepši, ali i najemotivniji događaj bio čin polaganja vojničke zakletve u Valjevu.
– Rečima se ne mogu opisati emocija koju sam imao dok sam ponavljao tekst zakletve, a zatim slušao našu himnu „Bože pravde“. Evo, i sada me hvataju trnci kada se setim toga. Zakletvu smo polagali i mi, na dobrovoljnom služenju vojnog roka, ali i kadeti Vojne akademije. Ne možete da zamislite tu jaku emociju kada se nekoliko stotina ljudi kao jedno zaklinje na vernost otadžbini.
Životna škola
Naš sagovornik ne krije da apsolutno podržava ideju državnog vrha Srbe da se ponovo uvede obavezno služenje vojnog roka.
– Nebitno je da li će to biti tri ili šest meseci, u ovakvom ili onakvom obliku, ali je jako važno i korisno da se suspendovana obaveza služenja vojske ukine. Na taj način svi dobijaju. I devojke i mladići jer im se tako neće usaditi patriotizam i ponos pošto se to nosi u srcu, ali će im biti velika životna škola, u poštovanju naređenja, disciplini. To posebno važi za moju generaciju koja se „usedela“ uz smart telefone. Istovremeno, vojska će time dobiti stabilnu rezervu. Živimo u takvo vreme gde se dovoljna varnica, pa da dođe do eskalacije nekog problema. Istovremeno, prostor Balkana je odvajkada bio bure baruta. Na ovaj način svakom potencijalno osvajaču šaljemo jasnu poruku da nećemo biti „lak plen“ – objašnjava ovaj mladić.
Svečana akademija povodom Dana primirja
Andreja Lović je dugogodišnji član Saveza potomaka ratnika od 1912. do 1920. godine – najstarije organizacije koja neguje i baštini tradiciju oslobodilačkih ratova Srbije.
Otuda je bilo i logično što je najzaslužniji što je 11. novembra prošle godine, prvi put na Vojnoj akademiji, prigodnim programom obeležen Dan primirja u Prvom svetskom ratu.
– U dogovoru sa kolegama sa klase obratili smo se komandi Vojne akademije i oni su istog trenutka prihvatili moju ideju da organizujemo svečanu akademiju. Već sam imao iskustva sa pripremom ovakvih događaja, pre dve godine sam u Nemačkoj 2018. godine organizovao sličnu manifestaciju o čemu su i „Vesti“ opširno pisale. Istovremeno, u klasi je bilo nekoliko muzičara koji su završili Muzičku akademiju, ali i ljudi koji imaju iskustva u scenskim nastupima. U saradnji sa svojim cimerom, Nikolom Kocićem Kurjakom za desetak dana smo sve pripremili, mimo ostalih obaveza, i na kraju održali dve svečane akademije. Igrano-scenski nastup su činili fragmenti iz istorije, ali i vokalno-muzičke deonice i besede koje su oživele ponosnu istoriju srpske vojske u Velikom ratu. Akademija je protekla fenomenalno zbog čega smo svi nagrađeni odsustvom i prigodnim zahvalnicama, a kadetima Vojne akademije smo „podigli lestvicu“ za organizaciju budućih manifestacija – ističe Lović.
Recept za vojnički pasulj
Naš sagovornik kaže da se po dolasku u vojsku razočarao kada je shvatio da je „urbana legenda“ da je vojnički pasulj često na meniju.
– Da li verujete da je na Vojnoj akademiji pasulj bio na meniju jednom u mesec dana, čak i ređe. Pritom, hrana u vojsci uopšte nije loša kao što mnogi pričaju. Evo, ja sam šest meseci to svedočio – kaže Adreja Lović.
Ističe i da je najbolji vojnički pasulj jeo u kasarni u Valjevu.
– Jasno, odmah sam uzeo recept i čim se vratim u Nemačku planiram da ga pripremim porodici i prijateljima.
Devojke, svaka čast
Naš sagovornik s ponosom ističe da je u vojci, baš kako se ranije govorilo, „stekao druga do groba“, ali i upoznao nove prijatelje.
– Posebno bih skinuo kapu devojkama, mojim pešadijkama, koje su zajedno sa nama, rame uz rame, prošle sito i rešeto – priča Andreja i otkriva da su kolege i njemu, kako je tradicija, nadenu nadimak. S obzirom da je iz Nemačke, bilo je logično i koji.
– Jeste, bilo je pokušaja da me prozovu „Švabo“. Ali, brzo sam to presekao i ispoštovali su me – smeje se naš sagovornik.
