Pre 40 godina Tomislav Paunković je sa suprugom Bojanom rešio da iz Knjaževca u Srbiji bolji život potraži u Nemačkoj i to u Jungholcu na granici Bavarske i Austrije. Glavni razlog bila je njegova želja da se približi zapadnoj kulturi, umetnosti i muzejima. Od 1980. godine do danas u slikarstvu je ostvario sve što je želeo. Potvrda toga je da su njegove slike bile pred publikom širom Nemačke, u Srbiji, Bugarskoj, Belgiji, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Švajcarskoj, Austriji, Holandiji. Kritičari i mediji su imali samo reči hvale za njegov rad koji su mnogi upoređivali sa delima flamanskih majstora. Na njegovim slikama dominirali su mrtva priroda, voće i povrće i predmeti iz domaćinstva. U jednoj prilici Tomislav Paunković, koji se na slikama potpisuje kao Tom Paun, rekao je da je inspiraciju nalazio u sećanjima na zavičaj iz koga je povremenim odlascima crpIo energiju i „punio akumulatore“ posle dolaska u Jungholc.
– Početak života u novoj sredini nije bio lak za mene i moju porodicu. Supruga Bojana je radila u ugostiteljstvu i ja sam jedno vreme radio s njom. Danju sam kuvao a noću slikao – priča Tomislav Paunković za „Vesti“.
Sve do 1988. godine to je tako išlo, a već posle prve izložbe te godine stvari su, kaže, krenule na bolje.
Predstavljao Srbiju
– Dve godine posle prve izložbe postao sam član Udruženja likovnih umetnika Nemačke i onda su počele da se ređaju samostalne i kolektivne izložbe u Nemačkoj i Austriji, ali i drugim državama Evrope. Već 10 godina imam slikarski atelje u kome radim a dobio sam ga na predlog gradonačelnika i imam izvanredne uslove za rad. To me i drži ovde za sada – kaže Tomislav .
Kada su njegove slike već na prvim izložbama videli poklonici likovne umetnosti, ali i kritičari, rekli su mu da izlaže i izvan Nemačke i Austrije, jer to zaslužuje. Pokazalo se da su oni bili u pravu, jer su posle svake Paunkovićeve izložbe stizale vrlo pohvalne ocene njegovog stvaralaštva. On sam ističe da su tri grupne i samostalne izložbe u Holandiji na određeni način predstavljale krunu njegovog umetničkog stvaralaštva.
– Posebno mi znači izložba u Amsterdamu koju su 2015. godine organizovale četiri ambasade u tom gradu. Među njima i Ambasada Republike Srbije u kojoj je tada ambasador bio Petar Vico. Mene su pozvali da predstavljam Srbiju na toj izložbi i to mi je zaista bio doživljaj i čast čega se i danas rado sećam – kaže umetnik čije se njegove slike nalaze u privatnim kolekcijama na gotovo svim kontinentima.
Pandemija virusa korona blokirala je celokupan život u Jungholcu i okolini koja je poznati skijaški region. Sada sve stoji, u ugostiteljstvu se ne radi, na skijalištima je pusto i za Tomislava Paunkovića je njegov atelje pravo mesto za beg od sumorne stvarnosti. Dok čekaju bolje vreme posle virusa korona, Tomislav i Bojana Paunković skoro svakodnevno govore o svojoj kući u Gamzigradskoj Banji i malom raju koji su tamo stvorili.
Lokvanj plaža kraj Timoka
– Kao veliki zaljubljenici u prirodu, pogotovo vodu, Bojana i ja smo u Gamzigradskoj Banji pored reke Timok kupili kuću i komad zemlje, sredujemo objekat u kome će biti i jedna prostorija sa stalnom izložbom mojih slika.
Oko kuće imaju puno voća orase, šljive, aronije i uzgajju sve drugo što je potpuno zdravo i prirodno.
– Prošlog leta baš smo uživali u zdravim i ukusnim plodovima na našem imanju. Pored toga sam u dva mala jezerceta na imanju zasadio lokvanje koje sam pre 12 godina doneo iz Pasaua. Oni su se raširili i ukrštali tako da je nastala prava mala kolonija ovih retko lepih cvetova a onda smo ih zasadili i u plitkom delu Timoka koji protiče kraj naše kuće. Oni su se tu takođe raširili i čak smo jedan deo uz obalu nazvali Lokvanj plaža. Lokvanji su simbol čistote i čednosti i mi smo njihovim zasađivanjem u jezerca i Timok pokušali da se odužimo toj divnoj i još uvek netaknutoj prirodi. Moja inspiracija za lokvanje u mom zavičaju je Moneov park u Francuskoj – kaže Tomislav Paunković.
I dok život u Jungholcu i okolini stoji zbog pandemije virusa korona, Paunkovići priželjkuju normalizaciju života i mogućnost putovanja. Prva destinacija biće im Gamzigradska Banja i njihovo imanje.
Ne voli onlajn izložbe
Poslednju „normalnu“ izložbu pred epidemiju virusa korona, Tomislav Paunković je imao u Kulturnom centru Rojte u Tirolu 22. januara prošle godine. Izložbu je otvorio gradonačelnik Hanspeter Vagner koji je biranim rečima pozdravio umetnika i pred brojnim posetiocima pohvalno govorio o njegovom stvaralaštvu.
Od tada nije izlagao iako i dalje radi u svom ateljeu, a nije oduševljen izložbama bez publike koje se prikazuju na društvenim mrežama.
– Ja ne prihvatam te onlajn izložbe, jer moje slike imaju miris i slast, one trebaju publiku. Drugačije ne mogu da radim i zato nisam prihvatio pozive da tako izlažem u Italiji i Švajcarskoj. Pripremam se za dolazak nekog drugog i boljeg vremena kada ću izlagati slike pred publikom koja će moći osetiti miris sa mojih slika – navodi Paunković.
Atrakcija za posetioce
Jedinstven prirodni rezervat u kome rastu lokvanji u Timoku i na imanju Bojane i Tomislava Paunkovića, postao je šire poznat i prava je atrakcija za posetioce u toku leta. Tako im je u gostima bila i ekipa emisije Srbija danas koju emituje RTS. Napravili su reportažu o neobičnom prirodnom ambijentu u kome su lokvanji rascvetani u raznim bojama pravi doživljaj za oči i dušu. Paunkovići su ponosni na to i ljubomorno brinu i čuvaju ovaj mali rezervat u kome se prirodi i vodi više daje nego što se od njih uzima.
Novi ciklus u pokretu
Prethodnih nekoliko godina, pogotovo posle porodične tragedije i iznenadne smrti sina Filipa, mnogo toga se promenilo u životu porodice Paunković, pa i u slikarskom opusu „glave kuće“. On slika ljudske likove u pokretu, kroz koje ispoljava kreativnost i zapitanost aktuelnim vremenom i dešavanjima, ali i budućnošću. Za razliku od „mirnih“ slika mrtve prirode, voća, povrća i pokućstva, ovaj put sve je u pokretu i traženju nečeg boljeg i sigurnijeg.
Brojne nagrade
Tomislav Paunković je rođen 1952. godine u Knjaževcu. Od 1973. do 1975. pohađao je umetničke škole u Beogradu. Član je slikarskih i umetničkih udruženja Zaječara, Švabena i Međunarodnog umetničkog foruma u Švajcarskoj. Imao je brojne samostalne i kolektivne izložbe a dobijao je nagrade za svoj rad, među kojim izdvaja Evropsku nagradu za kulturu 1993. godine u Berlinu. Posebno mu je draga i vredna Grimova nagrada koja se dodeljuje u Nemačkoj od 2001. godine.
