Sestre Dragica Vasić (63) i Gordana Mihajlović (66) iz Zemun polja sa problemima i tragedijama nose se celog života. Patnja i bol nisu ih zaobišli u mnogim životnim trenucima, što je ostavilo posledice na njihovo, danas veoma narušeno zdravlje.
Kada su bile male devojčice, ostale su bez majke koja je preminula sa samo 30 godina. Otac ih je ubrzo nakon toga napustio, pa su tada trogodišnja Dragica i sedmogodišnja Gordana ostale bez oba roditelja. Familije nisu imale, pa su veći deo svog detinjstva provele u domovima i hraniteljskim porodicama, razdvojene. Kako su bile veoma male kada su ih razdvojili, ubrzo su zaboravile jedna drugu. Spojile su se ponovo kada su postale devojke.
– Srećom imala sam divne drugarice tokom školovanja, koje su me hrabrile i bile tu za mene u teškim trenucima. Tokom čitavog detinjstva i kasnije kada sam bila devojka, u podsvesti mi je bilo da moram da učim, da sve moram da znam ili ću se naći na ulici. Da mi je znanje jedini izlaz. Sve sam završila u rekordnom vremenu. Zaposlila se kao medicinska sestra u Kliničkom centru Srbije, započela sopstveni život. Jednostavno bila sa srećna i ispunjena, jaka i zdrava devojka od 25 godina. Sve je to palo u trenu kada sam saznala da sam od pacijenta zaražena hepatitisom A – započela je priču o svom hodu po mukama penzionerka Dragica Vasić.
Zbog silnih komplikacija, dugo je bila na bolovanju. Bila je suviše mlada za penziju, pa lekari nisu znali šta će sa njom. Vodila je tešku borbu za život oko pet godina zbog raznih problema. Nije mogla da jede i pije vodu, stalno je imala mučnine zbog kojih je često završavala na infuziji i antidepresivima. Tek kada je otišla u Prolom Banju, zahvaljujući lekovitoj vodi Dragica je uspela da se oporavi, a potom i nastavi rad u jednoj predškolskoj ustanovi, na pola radnog vremena. Nakon dve decenije, Dragica je i zvanično penzionisana, budući da je njeno zdravstveno stanje bilo veoma delikatno i zbog drugih životnih tragedija kroz koje je prošla zajedno sa sestrom Gordanom.
– Najveći problem nam u ovom trenutku predstavlja naše zdravstveno stanje, zbog čega smo se i usudile da vam se obratimo. Obe imamo naprsnuća zbog teške osteoporoze i spondiloze, a da bismo izbegle operaciju, ili da ne bismo polomile kičmu i ostale invalidi, potrebne su nam specijalne ampule „prolia“, koje se daje za popunjavanje hrskavice. Tačnije, da bi se fiksirali pršljenovi sa kojima imamo probleme – iskreno će Dragica.
„Prolia“ ampule koštaju 21.000 dinara (oko 180 evra), a obema su potrebne. One nisu u mogućnosti toliko novca da izdvoje budući da su im penzije već zadužene za otplatu preostalih dugova lečenja i sahrana. Gordana je ostala bez supruga, ali i ćerke koja je nakon teške bolesti preminula u 40. godini.
– Smrt Gordaninog supruga i ćerke ostavila je na nas neizbrisiv trag. Pošto sopstvenu decu i porodici nisam imala, oni su za mene bili sve. Zajedno smo i živeli neki period i prolazili kroz lepo i ružno. Ipak, sudbina je tako htela, Gordanina ćerka se teško razbolela, kao i suprug, zbog čega smo sve što smo imale davale na njihove lekove i lečenje. Dugo je to trajalo i dugovi su bivali sve veći. Toliko veliki da je Gordana na kraju morala da proda stančić u kom su živeli i doseli se kod mene u socijalni stan u Zemun polju. Ukratko, danas smo i Gordana i ja, tu gde jesmo u nimalo bezbednom naselju – ispričala je Dragica.
Kalcijum bi značio
Kako kaže Dragica, pored ampula „prolia“ značio bi im mnogo i kalcijum.
– Nikako ovaj što se kupuje u našim apotekama. Nažalost, nisu dobri i ukoliko bi neko iz inostranstva mogao da nam pošalje, koliko god kutija, mnogo bi nam značilo. Uprkos svemu što nas je snašlo u životu, borimo se koliko možemo, jer ne želimo da padnemo u postelju.
