Švedska se godinama predstavlja kao država visokih standarda ljudskih prava, ali podaci o sakaćenju ženskih genitalija (FGM – Female Genital Mutilation) otvaraju ozbiljna pitanja o primeni zakona. Socialstyrelsen (Socijalstirelsen – Nacionalni odbor za zdravlje i socijalnu zaštitu) procenjuje da u zemlji živi oko 68.000 žena koje su već podvrgnute ovom obliku nasilja, dok je između 13.000 i 28.000 devojčica i dalje u riziku. Uprkos tome, u poslednjih deset godina pokrenuto je svega šest krivičnih postupaka, a izrečena je samo jedna pravosnažna presuda, navodi portal www.1177.se
Statistika dodatno zabrinjava, od ukupno 501 prijave tokom protekle decenije, podignuto je samo šest optužnica protiv osoba za koje se tvrdi da su obrezivale i sakatile devojčice i devojke. Godine 2023. zabeležen je rekordan broj prijava – čak 87 slučajeva – ali nijedna optužnica nije podignuta. Iako zakon iz 1982. godine predviđa kaznu zatvora do deset godina, praksa pokazuje da se postupci retko pokreću i još ređe završavaju osudom.
Vlasti navode da je veliki broj slučajeva izvršen van Švedske ili pre dolaska žrtava u zemlju, što otežava prikupljanje dokaza. Žrtve često ćute zbog straha od porodice i stigmatizacije. Zdravstveni radnici i škole, koji imaju obavezu prijavljivanja, u pojedinim slučajevima izbegavaju da pokrenu postupak, navodno iz bojazni od sukoba sa zajednicama. Luul Jama (Luul Džama) iz organizacije Existera (Eksistera) upozorava da je potrebno preispitati način na koji se o ovom problemu govori i kako se pitanja postavljaju u zdravstvenim i obrazovnim ustanovama.
Kritičari smatraju da se država previše obazire na moguće optužbe za rasizam ili stigmatizaciju određenih kultura, pa se primena zakona odvija oprezno i sporo. Time se, kako tvrde, stvara utisak institucionalne pasivnosti. Postoji zakon, ali njegova primena ostaje minimalna. Slučaj FGM u Švedskoj pokazuje raskorak između normativnog okvira i stvarnosti. Dok broj žena koje su prošle kroz ovu praksu ostaje visok, sudski epilog je gotovo nevidljiv. To pokreće pitanje da li su mehanizmi zaštite dece i žena dovoljno efikasni i da li sistem reaguje blagovremeno.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Šest optužnica i jedna presuda za deset godina, naspram desetina hiljada potencijalnih žrtava, ukazuju na ozbiljan problem u sprovođenju zakona. Kada statistika pokazuje jaz između prijava i sudskih odluka, poverenje u institucije slabi. Zaštita dece ne sme biti tema političkih kalkulacija niti straha od optužbi. Zakon ima smisla samo ako se primenjuje dosledno i bez izuzetaka. U suprotnom, on ostaje mrtvo slovo na papiru, dok rizik po najranjivije traje.
Prema UN-u i Konvenciji o pravima deteta, svi ljudi u svim zemljama imaju pravo na svoja tela. Sakaćenje ženskih genitalija krši ljudska prava devojčica i žena i zabranjeno je u svim zemljama EU. Takođe je zabranjeno u nekoliko zemalja u kojima se uobičajeno praktikuje, kao što su Egipat i Somalija. U Švedskoj svako ko izvrši ili planira da izvrši sakaćenje ženskih genitalija može biti osuđen na zatvorsku kaznu. Čak i ako se sakaćenje dogodi u drugoj zemlji, osoba koja obično živi u Švedskoj može biti osuđena. Ako se ono dogodilo pre migracije u Švedsku, to nije krivično delo prema švedskom zakonu.
U Švedskoj je žensko obrezivanje (genitalno sakaćenje, FGM) strogo zabranjeno zakonom još od 1982. godine, a praksa se uglavnom ne vrši unutar zemlje, ali prema zvaničnim procenama ,,Socialstyrelsen-a” (Nacionalni odbor za zdravstvo i socijalnu zaštitu) iz 2023. godine, oko 68.000 žena i devojčica u Švedskoj je bilo podvrgnuto ovom postupku pre i posle dolaska u zemlju. Veliki broj migranata iz zemalje gde je ova praksa tradicinalna, poput Somalije, povećavaju ovu statististiku, broj je porastao u odnosu na ranije procene (npr. 38.000 iz 2015. godine).Procenjuje se da je 13.000 – 23.000 devojčica potencijalno u riziku.
Švedska se istovremeno snažno zalaže za inkluziju i jednakost, pa NVO i školski sistem aktivno promovišu LGBTQ+ prava i rodnu ravnopravnost, uključujući edukaciju o raznolikosti polnih identiteta. U nekim školama i javnim ustanovama postoje gender-neutralni toaleti (često kao dodatak standardnim muškim i ženskim), kako bi se omogućila sigurnost i komfor za decu koja istražuju svoj rodni identitet, ili se identifikuju kao nebinarni. Ovo se često sarkastično komentariše kao da postoje „tri toaleta: za dečake, za devojčice i za one koji još nisu sigurni šta će da budu“, ali u stvarnosti je cilj solidarnost sa svima, od sakaćenja do promene svesti, iako to izaziva debate o prioritetima u društvu.
Piše: Stefan Stojanović
