Ime serdara Janka Vukotića zlatnim slovima je uklesano u istoriju našeg naroda. Kao istaknuti crnogorski vojskovođa i divizijar, a kasnije i đeneral jugoslovenske vojske, Vukotić je bio i ostao simbol hrabrosti, viteštva i nepokolebljive odanosti srpstvu. Rođen u Crnoj Gori, on se čitavog života sa ponosom osećao i delovao kao Srbin, uvek vođen idealima oslobođenja i bratskog jedinstva.
Njegov vojnički genije zablistao je tokom Prvog balkanskog rata (1912), kada je Crna Gora, u savezu sa Srbijom, krenula u oslobađanje starih srpskih zemalja. Komandujući Istočnim odredom (Sandžačkom vojskom), slomio je turski otpor i trijumfalno oslobodio delove Raške oblasti, Vasojeviće, kao i Peć i Đakovicu u Metohiji. Za ove briljantne uspehe zasluženo je ovenčan titulom serdara crnogorske vojske.
Ipak, njegov najslavniji podvig, kojim se trajno upisao u legendu, odigrao se u Prvom svetskom ratu, tokom albanske golgote 1916. godine. Kada je regent Aleksandar Karađorđević uputio dramatičan apel: „Ako, serdare, zadržite neprijatelje 24 sata da ne prodru na Kosovo, vi ste se odužili srpstvu i slovenstvu!”, odgovor je bio brz i jasan. Vlada serdara Vukotića obećala je neograničenu, bratsku pomoć Srbiji u njenom najtežem sudbonosnom času.
Na Badnji dan i Božić 1916. godine, odigrala se epska Mojkovačka bitka. Austrougarski general Rajner napao je sa 20.000 vojnika i 45 topova na Vukotićevu vojsku od svega 6.500 boraca. Po dubokom snegu i magli, uz nadljudske napore, malobrojni, ali neustrašivi branioci prešli su u protivnapad i na Bojnoj njivi izvojevali veličanstvenu pobedu.
Sve do 21. januara, serdar Janko je grčevito branio odstupnicu, obezbedivši sigurno povlačenje srpske vojske ka primorju. Svojim herojskim delom, ovaj ponosni Crnogorac i veliki Srbin ispunio je kosovski zavet, darujući nam večni primer bratske ljubavi i žrtve.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Za ovog slavnog vojskovođu, kao i za njegove borce, Crna Gora i Srbija bile su samo dva nedeljiva dela istog nacionalnog bića. Njegov mač i njegova reč nisu poznavali granice unutar jednog naroda, ostavljajući nam trajnu opomenu da je svaki pokušaj razdvajanja onoga što je krvlju na Mojkovcu branjeno kao jedno, samo prolazna iluzija pred sudom istorije.
Piše: Petar Nikolajev
