Kad smo Nikolu Matkovića, odličnog učenika drugog razreda novopazarske gimnazije i đaka pešaka sa padina Golije, kome godinama pomažu čitaoci „Vesti“, telefonom pozvali da se vidimo u Novom Pazaru, vesoma se obradovao. Predosećao je da mu nosimo neku donaciju i da ga se, nakon duže pauze, opet setio neko od naših dobrotvora.
Saopštivši mu da je dobio 300 australijskih dolara (oko 180 evra), Nikola je bio presrećan. Kako nam je rekao, njegov otac Slavomir i majka Jevrosima, sa kojima živi u zabitom Vučiniću, siromašnom i raseljenim selu na pola puta između Sjenice i Novog Pazara, u kući nemaju ni dinara.
Svi bi gladovali
– Mnogo nam znači ova pomoć, videću sa roditeljima šta nam je najpreče. Kupićemo najpotrebnije namirnice, sredstva za higijenu i majci lekove. Platićemo i dug za struju, a nadam se da će nešto ostati i za moje putovanje i školovanje u Novom Pazaru. Pozdravite moje dobrotvore, zahvalite im se u moje ime i poželite im svaku sreću. Da nije bilo ovako dobrih ljudi ja i moji roditelji bi bili gladni – priča ovaj „genijalac na kompjuteru“ i jedan od najtalentovanijih dečaka u Novom Pazaru i okolini.
Svakog dana Nikola ustaje u pet sati, duže od sat vremena pešači kroz šumu da bi potom autobusom, koji jedva plaća, putovao u 20 kilometara udaljeni Novi Pazar. Kad završi časove. čeka ga ista relacija, samo u drugom smeru.
– Nekad kroz šumu prolazim sam, nije svejedno kada okasnim u gradu i kada je noć, ali se ne plašim, ako sam kroz istu šumu, samo u pratnji svog psa, prolazio kao dete, a potom i kao osnovac, mogu i sada kao srednjokolac – ističe Nikola.
Metalno korito umesto kupatila
Žao mu je što njegovi roditelji žive teško, isto, čak i možda teže nego pre desetak-petnaest godina.
– Dobri ljudi pomogli su nam da kupimo kravu, kozu, radni sto, meni laptop i telefon, jedino kuću nismo uspeli da popravimo. Još nam je zemljani pod, a krov nam prokišnjava, i još se kupam u metalnom koritu jer je kupatilo za nas samo pusta želja – dodaje Nikola i nada se da će, kad završi fakultet i počne da zarađuje, biti u prilici da pomogne svojim roditeljima.
Znajući u kako su teškoj situaciji Matkovići, naš saradnik Hido Muratović i njegova humanitarna organizacija Ljudske sudbine kupili su Nikoli Matkoviću mnogo nove odeće i obuće. A Hidov sin Emir Muratović, koji živi u Beču obećao je da će ovom odličnom đaku, kome je svojevremeno kupio mobilni telefon, uskoro kupiti i novi kompjuter. No, ni to nije sve. Hido je odlučio da Nikoli obezbedi autobusku kartu do kraja školske godine i jedan obrok u Novom Pazaru, kako bi olakšao njegovoj porodici ovaj teret s kojim se jedva bore.
Ostala večna žal
Donaciju od 300 dolara, od iste porodice iz Sidneja, dobila je i Roksanda Spasojević iz sela Brnjica kod Sjenice, majka pokojnog Vladete Spasojevića. Njen sin bio je nepokretan i vezan za invalidska kolica, u nezavršenoj kući, sirota majka je brinula o njemu i mnogo se radovala kada su mu čitaoci „Vesti“ i humanitarac Hido Muratović izbetonirali i uredili pristupnu stazu, teresu i ulaz u kuću. Taman kada je trebalo da dobije i nova (motorna) kolica, Vladetu je prošle godine izdalo srce.
– Nije dočekao da, makar kolicima, ode do seoske prodavnice ili do obližnjeg Štavlja, što mu je bila najveća želja. Svevišnji je hteo da ode u 45. godini. Meni ostaje da se i dalje borim sa svim nedaćama i žalim za sinom. Hvala svima koji su pomagali Vladeti i meni, što su nam bar nakratko ulepšali život. Hvala mnogo i toj porodici iz Australije što me nije zaboravila, i što se setila neke ucveljena bake na zabitom i hladnom Pešteru. Bog neka ih čuva i pomaže, sreća neka ih prati na svakom koraku – poručuje baka Roksanda.
