Sećanje na stradale u “Oluji” (2): Preporodi me kamen Zemunika

U godinama posle „Oluje“ Krajišnici su se rasuli po celom svetu, a čini se da ih je najviše otišlo put Petog kontinenta. Mada ne postoje precizni podaci, procena je da ih je u Australiji najmanje 45.000.

Jedan od njih Damir Javor (55), rodom iz Zemunika Gornjeg, već 22 godine je sa porodicom nastanjen u Sidneju. On je jedan od onih nevidljivih heroja „Oluje“ koji je iz vrtloga rata spasao više desetina ljudi, većinom dece, a pukom srećom je preživeo masakr nad civilima na Petrovačkoj cesti 7. avgusta.

– Svake godine se u našim crkvama širom Australije održava parastos za poginule i nastradale u „Oluji“. Ja idem u Crkvu Svetog Đorđa u Kabramati. Okupi se narod, zapale se sveće. Prisetimo se golgote kroz koju smo prošli. Važno je da se ne zaboravi, da ostane zapisano kako je jedan narod, usred Evrope, preživeo nezabeleženo stradanje – počinje priču ovaj čovek koga je „Oluja“ zatekla u Korlatima kod Benkovca, u selu njegove supruge Radmile.

Seća se da je starija kćerka Nikolina imala dve godine, a Dejana tek godinu dana.

– Granatiranje je počelo 4. avgusta, u ranim jutarnjim satima. Čuli smo u daljini da se vode žestoke bitke, a narod se preplašio, nije znao ni kuda, ni kako. Prošao je jedan vojnik i rekao da počnemo da se pakujemo i bežimo ka Srbu. Međutim, tek popodne smo dobili potvrdu da je to odluka vojne komande. Narod je počeo da formira kolonu automobila, traktora i kamiona. Ja sam u „tamić“ smestio suprugu i dvoje dece, njenu majku, komšiju sa ženom i sinom od godinu dana i još jednog dečaka od 14 godina kome je otac bio na položaju i predveče smo krenuli ka Benkovcu sa idejom da dođemo do odredišta preko Kistanja i Knina. Na tom putu sam sreo prijatelja koji mi je rekao da su hrvatski vojnici već pred Kistanjama, pa smo nastavili celu noć nekim šumskim putevima. Ujutro smo izbili na put koji vodi od Gračaca do Knina i krenuli ka Srbu. Na tom putu sam pronašao majku, đeda i babu, a u Srbu i brata. Taj drugi dan je bio strašan. Bila je ogromna vrućina, ljudi nisu imali čime da se zaštite, onesvešćivali su se, bile su to užasne scene.

Kolona u kojoj je bio i Damir Javor je tek po dolasku u Srb mogla da predahne i odmori se. Sledećeg dana krenuli su za Bosanski Petrovac gde su proveli i drugu noć u zbegu. Osvanuo je crni – 7. avgust.

– Bili smo u koloni koja je izašla iz Petrovca kada je negde, 200-300 metara od nas, dejstvovala hrvatska avijacija. Jedan šleper je bio bukvalno raznesen. Sa svih strana se čulo zapomaganje. Bio je to potpuni haos u kome jedni pomeraju mrtve sa puta, drugi pokušavaju da pomognu ranjenima i deci… Istovremeno, kolona ne staje, kreće se. Stegneš zube kad vidiš tu tragediju i moraš da nastaviš dalje, zbog živih. Tako je bilo.

Damir je bezbedno dovezao konvoj do Banjaluke. Tu su prenoćili u kasarni Kozara, a sledećeg dana je formirana nova kolona – put za Srbiju.

– Kada smo stigli u Raču sačekao nas je brat od strica moje supruge i uputio u Sremsku Mitrovicu gde nam je dao na korišćenje kuću svog pokojnog oca. Tu smo bili do 2001. kada smo odselili za Australiju.

Posle nekoliko meseci su nam se priključili i moji roditelji. Čim sam se malo snašao počeo sam da obilazim rodni Zemunik. Neki put i dva puta godišnje. Jednostavno, jače je to od vas. Preporodi vas ona priroda, sećanja na detinjstvo, onaj naš kamen…

Da ne zaboravimo

Danas, 28 godina od „Oluje“, Damir Javor nema puno iluzija da će odgovorni za ono što se dogodilo Krajišnicima biti ikada kažnjeni.

– Živimo u vremenu u kome je istina laž, a laž istina. Srbima je čak oduzeto pravo da kažu i dokažu šta im se dogodilo. Svet teži da i mi sami zaboravimo na naša stradanja i zato je važno da ta istina ne padne u zaborav. Neka ostane zapisano, kao amanet za neke buduće generacije – kaže Damir Javor.

I deca vole zavičaj

Mada su Damirova deca te 1995. bila previše mala, danas odlično znaju kroz koje strahote i tragediju su prošle sa svojim sunarodnicima.

– Od nas su dosta slušale, ali i same su saznavale preko interneta. I nisu jedine. Sva naša deca su posvećena svojim korenima, neguju svoj jezik i običaje, bez obzira na to što su toliko daleko od zavičaja. Ono što me raduje je što vole da odlaze u naš rodni kraj. Rastuže se kad vide da su tamo i dalje zgarišta i porušene kuće, iznova ih rastuži razmera tragedije kroz koju smo prošli kao narod – kaže Damir.

Najtužnije slike

Da i od granatiranja kolone sa civilima može da bude nešto teže i bolnije svedoči i Damir Javor. Kaže da su mu i dalje u glavi dve mučne slike.

– Tokom tog puta, ispred je bila neka freza, a iza dečak koji je jednu nogu izbacio iz prikolice. Neko je hteo da ih pretekne i tom mališi je otkinuo nogu. Toliko sam bio besan da sam svašta pomislio. Zar nam nije dovoljna tragedija nego je i sami stvaramo.

Druga scena se odigrala dok su bili u Srbu.

– Sedeo sam sa rođacima i komšijama iz Zemunika kada nam je prišao čovek iz Korana. Njegov sin je bio na položajima u našem selu, pa se raspitivao da li nešto znaju o njemu. Odmah su ga posadili za sto, ponudili rakijom i jelom i već tu mi je bilo čudno. Onda sam, po međusobnim pogledima i domunđavanjima, shvatio da zapravo ne smeju odmah da mu kažu istinu. Na kraju su mu rekli da mu je sin poginuo i to je bilo jako tužno. Bio mu je sin jedinac – priseća se sa ništa manje bola nego pre 28 godina Damir Javor.

Pamtimo da smo žrtve

Udaljeni od zavičaja desetinama hiljada kilometara, Krajišnici u Australiji ne zaboravljaju ko su, ali ni šta su preživeli, posebno 4. i 5. avgusta 1995. godine. Centralno obeležavanje Dana sećanja planirano je u Sabornoj crkvi – hramu Svetog velikomučenika Georgija u Sidneju, a starešina ove crkve, protojerej stavrofor Đuro Đurđević, kaže da je to datum koji Srbi ne bi smeli da zaborave.

– To je datum koji mora stalno biti u našim srcima i koji nikada ne sme da se zaboravi jer podseća da smo bili žrtve. To se posebno odnosi na Dalmaciju koja je vekovima pripadala srpskom narodu, a onda je taj narod, bukvalno preko noći, proteran. Međutim, Krajišnici ne zaboravljaju zavičaj i stalno mu se vraćaju – ističe prota i otkriva gotovo neverovatan podatak.

– Svojevrstan je fenomen da sve više njih odlučuje da svoje preminule ne sahranjuju u Australiji gde žive, već u porodične grobnice u mestima iz kojih su proterani tokom rata. Groblja po Dalmaciji su starija od mnogih današnjih kontinenata, a Krajišnici su uporni da nikome ne dozvole da ih izbriše iz istorije. Postupaju kao iz pesme „Mi znamo sudbu“ velikog Šantića: „I kad nam muške uzmete živote, Grobovi naši boriće se s vama!“ – navodi ovaj sveštenik.

Zatiranje svega srpskog!

Vojno-policijska akcija „Oluja“ bila je poslednja u nizu akcija sa jedinstvenom taktikom „spržene zemlje“. Rezultat se video već polovinom novembra 1995. kada je došlo do gotovo potpunog zatiranja srpske zajednice u Krajini.

– Ni posle rata, Hrvatska nije odustala od etnički čiste teritorije, ali je puške i tenkove zamenila novim „modelom ratovanja“ koji je toliko usavršila da ga sada uspešno izvozi na Kosovo i u Ukrajinu. To je masovno štancovanje optužnica za ratne zločine. Na ovaj način Hrvatska se uspešno „brani“ od povratka proteranih i „ubeđivanja“ zaostalih da i oni krenu u „tihi egzodus“ – naglašava Savo Štrbac.

Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske i nekadašnji direktor Muzeja u Kninu, upozorava da se paralelno odvija sistematsko uništavanje spomeničke baštine „kako bi se uklonili tragovi milenijumskog prisustva Srba na tim područjima“.

– Ta duhovna baština u Hrvatskoj ne samo što nije popisana, već nije ni zakonima dovoljno zaštićena. Akcija „Oluja“ bila je samo kulminacija zatiranja srpskog kulturnog i verskog postojanja u Krajini, a najžalosnije je što taj proces i dalje traje. Ovim se žele uništiti autentična svedočanstva i duhovno pamćenje srpskog naroda na prostorima Banije, Korduna, Slavonije i Dalmacije – ističe Budimir i dodaje da su posle progona Krajišnika 1995. u plamenu nestale crkve brvnare u Rastovcu i Donjoj Rašenici, kao i u Buzeti kod Gline, sve iz 18. veka i koje su bile pod zaštitom Uneska. Karinska crkva Svete nedjelje minirana je i do temelja srušena.

– Niko ne postavlja pitanje zašto su srušeni pravoslavni hramovi u Pakracu i Karlovcu, bačena bomba na saborni hram u Dubrovniku ili demolirana crkva u Obrovcu – konstatuje Budimir.

Nekadašnji direktor Kninskog muzeja podseća i da su tokom ili posle „Oluje“ uništene ili pokradene čitave galerije ikona poznatih ikonopisaca i slikara od 15. do 20. veka.

– Gde je završilo oko 7.000 ikona koje su nestale u ratnom vihoru tokom devedesetih u Hrvatskoj?! Nisu samo nestale ikone, već i bogoslužbene knjige, arhivska građa i mnogo toga još što je pripadalo Srbima. Mnogo toga se i dalje nalazi na crnom tržištu. Najapsurdnije od svega je što Hrvatska uporno traži da joj se vrate kulturna dobra koja su tokom rata preneta u Srbiju. Ono što svaki put izostave je da je reč o imovini Srpske pravoslavne crkve. Ti predmeti nisu, kako često ističu hrvatski političari, ni otuđeni, ni ukradeni, već su tokom rata sklonjeni na sigurno kako bi izbegli sudbinu blaga koje je sistematski uništavano za vreme NDH – naglašava Milojko Budimir.

„Knjigocid“

Budimir upozorava da niko i dalje ne pokreće pitanje odgovornosti za „knjigocid“ – sistematsko uništavanje literature srpskih autora ili dela na srpskom jeziku.

– Sredinom 2012. godine u Zagrebu je objavljena knjiga Ante Lešaje, penzionisanog univerzitetskog profesora sa Korčule koji je 20 godina istraživao uništavanje velikog broja knjiga pisanih na ćirilici i dela srpskih autora po Hrvatskoj. On je došao do podataka da je tokom rata iz biblioteka u Hrvatskoj izbačeno i uništeno oko 2,8 miliona knjiga ili 13 odsto od ukupne pisane građe. Posebno brine činjenica da niko ko je to radio nije odgovarao ni u ratu, a ni posle – navodi Budimir.

Spomenici

Milojko Budimir ističe da je tokom rata u Hrvatskoj uništeno i oko 3.000 spomenika koji su vezani za antifašističku borbu.

– Srpsko kulturno društvo Zora je od 1989. do 1995. postavilo biste Dositeju Obradoviću u Golubiću, Kninu i Orliću; Vladanu Desnici u Benkovcu; episkopu Nikodimu Milašu u Cetini; episkopu Stefanu Kneževiću u Oćestovu; engleskoj dobrotvorki Paulini mis Irbi u Strmici i Plavnu; skulpturu „Srpskog guslara“ kod Crkve Lazarice u Dalmatinskom Kosovu, tri spomen-česme u Plavnu, Strmici i Cetini. Nažalost, ovih spomenika tamo više nema, uništeni su u zločinačkoj akciji hrvatske vojske i policije „Oluja“, ali SKD Zora učiniće sve da se iznova vrate na mesta sa kojih su nasilno uklonjeni – navodi Budimir.

Bombama na civile!

Četvrtog dana „Oluje“, 7. avgusta, na kolonu izbeglica kod Bosanskog Petrovca dejstvovala je hrvatska avijacija. Petrovačka cesta je bila prekrivena krvlju ranjenih i stradalih. U tom napadu ubijeno je 13 osoba, među kojima i četvoro dece, od kojih je Jovica Drljača imao samo šest godina.

– Bilo je dosta povređenih. Među njima je bila i jedna trudnica koja je preminula na porođaju krajem avgusta te godine u novosadskoj bolnici. I njeno dvoje dece je bilo ranjeno na Petrovačkoj cesti, a tada su joj ubijeni suprug i svekar – ističe Savo Štrbac.

Zbog napada na izbegličku kolonu Tužilaštvo za ratne zločine Srbije je prošle godine podiglo optužnicu protiv četvorice hrvatskih oficira. Ovaj proces još nije počeo, a Hrvatska je izričita da neće priznati sudske odluke – ma kakve bile.