Hrvatska u EU (1): Uterivač dugova stiže iz Brisela

Puste hrvatske fabrike

 

Hrvatska je godinama čekala na ulazak u Evropsku uniju i pre godinu dana ostvarila je taj cilj. Upravo tako, i politička klasa i javnost doživljavala je to kao cilj, a ne sredstvo. Danas, godinu dana posle, svi su u čudu, nikom nije do slavlja. I sada se retki prisećaju ozbiljnih upozorenja da Hrvatska, i nakon 13 godina dugog pregovaranja, nije spremna za punopravno članstvo u EU, na koja se ni u Briselu niko nije obazirao.

Godinu dana posle, očigledno je je da je to bila politička odluka, slepa na činjenice i upozorenja. Jer u Evropi Hrvatska nezaustavljivo tone, baš u svemu. Ekonomija se urušava, nezaposlenost raste, a društvena klima se vraća u devedesete, flertuje se sa fašizmom i celo društvo zatrovano je "mržnjom prema onima koji razmišljaju, žive, mole, pišu ili govore drugačije". I nije to promišljanje nekog političkog analitičara, već hrvatskog predsednika Ive Josipovića.

Šestu godinu društveni proizvod je u padu, nezaposlenost je veća od 20 odsto, a pola mladih je na biroima za zapošljavanje, bez realnih šansi da se u dogledno vreme zaposle. U takvoj situaciji nije ni čudo da je celo društvo zahvatila apatija i beznađe u kojoj mržnja prema drugima, uglavnom Srbima, dođe kao prikladan ventil, koji još uvek taj uzavreli lonac drži u komadu.

Šampanjac samo za elitu

 

Socijaldemokratska vlada Zorana Milanovića deluje kao raštimani orkestar koji jedva čeka da se ta žurka završi i da se vrate u opozicijsku zavetrinu. No, za njih će to biti duga noć jer im je još preostalo godinu i po do sledećih izbora. A već sada je hrvatski premijer zauzeo vodeće mesto na listi najnepopularnijih političara u državi, koje je do sada bilo rezervisano za opozicijskog lidera, prvog čoveka HDZ-a, Tomislava Karamarka.

A najgore je što ni aktuelna vlast, ni opozicija ne nude suvisla rešenja dugotrajne krize. Pa se umesto krizom bave pitanjima koje nameće ulica, pa i ne čudi što se sva postignuća dosegnuta u pregovaračkom procesu sada ruše kao kula od karata. I ne čudi stoga što evropski mediji, pogotovo nemački, sve češće upozoravaju da je Hrvatska do ulaska u EU funkcionisala kao Zapad Istoka, a da je sada napravila korak unazad i postala Istokom Zapada.

Pri tom ne kriju svoju razočaranost novom članicom EU, koja im se odjednom pokazala kao homofoobna i zatucana zemlja, u kojoj rigidna Katolička crkva diriguje društvom i predvodi kampanje o referendumskim incijativama kojima se ugrožavaju prava manjina.

Ivo Josipović

 Biskupi i ratni veterani na čelu su neformalnog pokreta koji privlači sve više madih, za koje istoričar Neven Budak kaže da su mnogo konzervativniji od svojih roditelja, i oni su pokretači akcija koje mnogi vide kao "hrvatsku konzervativnu revoluciju", što bi se moglo slobodnije prevesti kao reustašizacija Hrvatske. U prilog tome svedoče brojni primeri. U godini punopravnog članstva u EU na stadionima u Hrvatskoj sve se složnije i masovnije pevaju ustaške koračnice i čuju skandiranja "Za dom spremni", a policija na informativne razgovore češće privodi one koje ti horovi plaše i uznemiravaju nego raspevane navijače.

Sve to govori da se nacionalni primitivizam osetio oslobođen kontrole spolja, da Brisel više neće reagovati na diskriminaciju Srba i da taj posao treba konačno završiti. I to je hrvatska stvarnost, kojoj se niko više i ne čudi. Hrvatske političke elite bile su složne da se pobegne iz balkanskog okruženja, bez "svojih" Srba. No, kad su ti ciljevi ostvareni, našli su se u čudu. Sada više ni Srbi, ni EU nisu problem u Hrvatskoj. Ali, gle čuda, na dnevnom redu su reforme. Magična je to reč koja se od silne upotrebe već ofucala, a da je još niko nije suvislo objasnio. Niko se ne usudi da je prevede na hrvatski i ispiše na latinici. Da je cela Hrvatska razume.

I dok se po pitanju Srba i ćirilice Brisel drži suzdržano, po svemu sudeći tu rezervisanost neće praktikovati kada su u pitanju reforme. Iz Unije već stižu prva upozorenja a odnose se na spoljni dug i njegovo sve veće učešće u državnom budžetu. Po procenama evropskih računovođa, hrvatski dug, iako je već sada zabrinjavajući, nastaviće da raste i Hrvatska će vrlo brzo doći u situaciju da neće moći servisirati svoj spoljni dug.

Pedantne briselske birokrate precizno su izračunale da se to neće dogoditi ove, pa ni sledeće godine. Ali sasvim sigurno dogodiće se 2016, kada Hrvatska neće imati sredstava za otplatu spoljnjeg duga. A Brisel će tada i na Hrvatskoj testirati svoj grčki ili španski recept. To konkretno znači da će EU u saradnji sa međunarodnim finansijskim institucijama nametnuti određene mere ekonomske politike kako bi Hrvatska bila sposobna da ispunjava svoje obaveze.

Drugim rečima, reforme u Hrvatskoj provešće Brisel. A uvođenju briselske prinudne uprave prethodit će bankrot države, koji će se u Hrvatskoj dogoditi, po prognozama iz Brisela, 2016. godine. Vlastima u Zagrebu jasno je poručeno da do kraja mandata, odnosno do 2016. godine zagrizu tu kiselu jabuku, ili će u suprotnom biti svejedno ko će pobediti na sledećim izborima u Hrvatskoj, jer će odluke u njoj donositi uterivač dugova kojeg će birati u Briselu.

Ustvari to je suština priče o reformama i vrlo je prosta. Dugovi se moraju vraćati, a neuredni dužnici biće dovedeni u red. Samo je pitanje hoće li stečajni upravitelj biti stranac ili Hrvat. Briselu je to manje važno. Na Zagrebu je da odluči. Prvu godinu nisu iskoristili. Imaju još jednu. Hoće li je iskoristiti za ćirilicu ili reforme odlučiće sami. Naime, toliko im je suverenosti i nezavisnosti još ostalo.

SUTRA – Hrvatska u EU (2): Mladi kao tehnološki višak