Srce plače za zavičajem

Tamo daleko, u snežnoj i hladnoj zemlji, na mene se okome uspomene, divna sećanja na neprežaljene dane i drage ljude. Sve se u meni komeša od neke nostalgije, ovako u razgovoru za „Vesti“ otvara arhivu svoje duše Draga Roškić, nekadašnja profesorka engleskog jezika u negotinskoj Pedagoškoj akademiji „Savo Dragojević“, koja je sa sinom i snom krenula na drugi kontinent 1999, kobne godine koju bi svako od nas želeo da izbriše iz kalendara. Ta godina nas je ubila, ponizila i rasterala na sve četiri strane sveta.

Krenuli su što dalje od odjeka smrti. Stigli su u Toronto, gde je započela njihova borba za opstanak i za mesto pod zvezdama, kako kaže Draga.

– Kada su došle još četiri unuke shvatili smo da, možda, ne živimo privremeno u toj tuđini. Trebalo ih je voditi u školu i vraćati iz nje, raditi domaći zadatak sa njima poslepodne. A, onda, iznenade vas mnoge potpuno drugačije navike. Otvorite garažu i vidite suseda prekoputa. Razgovarate a svako pije pivo ispred svoje garaže, a iza vas je bungalov na tri nivoa. Na rođendanima pevamo „Happy birthday“!

Ako su snahe ili zetovi naši, deca počinju od malena da zapliću na oba jezika ili tri jezika, ukazuje naša sagovornica.

– Međutim, ako se mama i tata sporazumevaju na engleskom jeziku, jer su različitih nacionalnosti, nameće se bakama i dekama obaveza da ih nauče srpskom jeziku, što je vrlo teško jer su im roditelji uzor. Godine prođu i te iste unuke i unuci odrastu, pa ih pratite na njihovim stazama uspeha, na olimpijadama mladih na Kubi, u Argentini, Kini, Kaliforniji… Uzbuđuje vas njihov uspeh na master studijama i tešite ih kada dožive pad.

Starost i usamljenost šunjaju se iza ugla. Više im niste baš neophodni. Ostaje ljubav i kada se više ne saplićete o njih po podu ili ih grlite snažno, snažno, a njih grle neke druge ljubavi i čežnje.

Draga Roškić, koju njeni učenici pamte sa ljubavlju i radošću, u tuđini živi 22 godine.

– Održavanje tanane veze sa jednim drugim životom odvijalo se na razne načine. Putovali smo u domovinu godišnje, na dve godine, na više dugih godina, a ostajali u njoj uz ostarele majke. Pisala sam za „Novine Toronto“ sučeljavajući njihove sa našim običajima. Bila su to „Pisma iz daleka“. Pisala sam za naše, za nas koji smo se okupljali i danas se okupljamo u Starom gradu, prodavnici sa našim sirevima, rtanjskim čajem, keksom domaćica… Pili smo kafu, jeli burek, razbrajali unuke, nekada jednom mesečno, nekada nedeljno.

Kada ih je korona zarobila u domove i stanove, viđaju se po parkovima i baštama.

– Uvek poneko donese posluženje, tražeći razlog da časti. Unedogled pričamo o porodici, domovini. Nekada razmenjujemo recepte, pevamo naše pesme uz junetinu ispod sača i od srca se smejemo domaćim vicevima. Kad sam stigla u Kanadu, bilo je mnogo nedoumica i pogleda unazad. Većinom su govorili da je meni lako, jer govorim jezik zemlje u koju sam se privremeno uselila, iako sam imala trajnu iseljeničku vizu. Međutim, razumevanje jezika samo je tehničko rešenje boravka u tuđoj zemlji. Prilagođavanje svakodnevici, kulturi, običajima tek su neki od elemenata koji čine život.

Veliku radost joj donose susreti generacija u Negotinu.

– Na pet godina hvalili smo se koliko smo se intelektualno uzdigli. Na desetogodišnjicu imenovali smo decu, kasnije godišnjice ispunjavali smo žalbama na artritis, visok krvni pritisak, holesterol i razne tegobe. Uvek smo se sa setom i radošću vraćali tom dragom Negotinu i Mokranjčevim danima. Eh, Negotin! Uzdah dubok, a srce zaboli!

Kako je nekad bilo

– U Negotinu su u moje vreme bile tri škole: Poljoprivredna u koju su se uglavnom upisivali mladići, Gimnazija koju su pohađala gradska deca imućnih roditelja i učiteljska, u čijim su klupama sedele mahom devojke. Bio je to zahvalan i romantičan poziv, kao u romanima Mir Jam ili Džejn Ostin. Čak i onda kada sam diplomirala anglistiku, moj momak mi se obraćao s učiteljice. Stanovale smo kod gazdarica, nekada velikodušnih, nekada previše strogih, zavisno od toga kako smo ih doživljavale. Neki učenici su bili na pansionu, a nekima su mame donosile gotovu hranu iz sela – priča Draga Roškić.

Priredbe i sletovi

– Zabava su nam bile šetnje po Zelenom pojasu, bioskopske predstave, ali i školske priredbe. Sletovi su bili obavezni kao i učešće u horu za one koji su imali sluha za muziku. Mi, devojke, imale smo jedna drugu. To je bilo drugarstvo i solidarnost, kakvih više nema. Zajedno smo se preslišavale, rešavale zadatke iz matematike. Mladići su imali razbarušenu kosu, razdrljen okovratnik i cigaretu u ustima. U moje vlaško selo išle smo za velike verske praznike – seća se naša sagovornica.

Stari običaji

– Na Uskrs vatra pucketa, u činiji crvena uskršnja jaja, po dvorištu čuje se škripanje metle, na stolu sve je spremno za – deljenje. Deli se za dušu onima kojih više nema: lepinje, meso, sir, kolači, uskršnja jaja, na Đurđevdan žito potopljeno u mleko, na Petrovdan – jabuke. Profesori i razredne starešine bili su nam drugovi, drug Jocić, drug Krstić, drugarica Didić… Išli smo na radne akcije da izgradimo našu dragu zemlju i vraćali smo se s udarničkim značkama. Na maturskoj večeri imale smo čast da u omladinskom domu plešemo sa našim najdražim profesorima – kaže omiljena profesorka.