Jelena Đoković za “Vesti”: Snaga ljubavi

On je najpoznatiji Srbin na planeti i prošle nedelje je u Australiji dokazao da je neprikosnoveni broj 1 svetskog tenisa, ali i njegova supruga dokazuje da je iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Jelena Đoković operativno rukovodi Fondacijom „Novak Đoković“ koja je do sada u Srbiji otvorila čak 44 vrtića i za nešto manje od 10 godina sakupila impozantnih 9,8 miliona dolara donacija od 8.000 dobrotvora sa raznih strana sveta.

Sejemo radost

U ekskluzivnom razgovoru za „Vesti“ Jelena Đoković otkriva tajne „uspeha“ humanitarnog rada, komentariše sjajnu podršku dijaspore koju sa Novakom Đokovićem dobija ma gde da su, ali i otkriva na koji način prati teniske mečeve svog supruga kada nije na tribinama.

Početak godine je trenutak kada se sumiraju rezultati iz prethodne. Kakva je 2019. bila za Fondaciju?

– Ponosna sam na sve ono što je ceo tim uradio ne samo tokom prošle godine, nego svih prethodnih. Imali smo zapažene rezultate u svakoj od oblasti na koju smo se fokusirali, a u prvom planu su i dalje deca, rani razvoj i rano obrazovanje. Krajem septembra smo otvorili naš 44. vrtić i to u Svilajncu. Predivan objekat i verujem da će sada mnogima u tom mestu u Srbiji period do polaska u školu biti mnogo lepši i lakši. Zapravo, sumirajući ovih 13 godina rada, mogu samo da budem ispunjena i ponosna kada znam da smo zajedničkim snagama izgradili celo jedno dečje kraljevstvo snova i ljubavi, da smo vratili osmehe hiljadama mališana i njihovim porodicama, pomogli im da imaju lepše detinjstvo i dali vetar u leđa da sa više vere i hrabrosti krenu u bolju budućnost.

Prvi vrtić ste otvorili pre tačno deset godina u Ljigu?

– Tačno tako. I dalje se vrlo jasno sećam koliko sam tog dana bila uzbuđena. I verujte, do danas, sa istim žarom i ljubavlju se radujem svakom novom vrtiću koji otvaramo širom Srbije! Naš san je da da pomognemo što većem broju naše dece, da ni po čemu ne zaostaju za mališanima u drugim zemljama u Evropi. Da bismo u tome uspeli stvaramo i podsticajno okruženje za učenje. Imamo veliku pomoć osoblja vrtića, divnih vaspitača maksimalno posvećenih deci. Zbog toga se trudimo da kroz programe edukacije i stručnog usavršavanja uključimo i njih. Do sada je kroz ovakve programe prošlo više od 1.500 vaspitačica i vaspitača, a obuhvaćeno 25.000 dece.

„Školice života“

Koji su ključni ciljevi Fondacije u 2020?

– Naša osnovna misija ostaje ista i ove, ali i svih sledećih godina, a to je otvaranje vrtića u ruralnim delovima Srbije kako bismo obuhvatili što veći broj dece koja nažalost ne pohađaju predškolske ustanove. Sva istraživanja su pokazala da deci uključivanje u predškolske programe obezbeđuje mnogo veću stabilnost, sigurnost i na kraju oni u mnogo manjem procentu kasnije skreću u neke pogrešne ulice. Ako znamo da se broj dece sve više smanjuje uz negativnu stopu rasta populacije, onda moramo da spremimo svako dete za budućnost. Nastavićemo da investiramo u projekte koji će trajati i posle naših donacija. Pre svega, tu mislim na „Školice života“.

Ima li recepta za uspešan humanitarni rad?

– Hmm, odlično pitanje! Kada kažete humanitarni rad, prvo se pomisli na novac i doniranje. Naravno da bez sredstava nije moguće realizovati projekte, ali za funkcionalnu humanitarnu organizaciju neophodan je pre svega dobar tim ljudi, altruista, spremnih da se odreknu mnogih stvari kako bi pomogli drugima. Morate verovati i fokusirano raditi jer što je cilj jasnije određen, rezultati će biti mnogo bolji. Danas su nam tehonologije omogućile da se povežemo bez obzira na to gde živimo i radimo i zato je lakše animirati zajednicu. Sa druge strane, izazov je da baš vaša poruka u moru sličnih ili potpuno različitih stigne na pravu adresu.

Koliko su ljudi spremni da daruju ili je sve u veštini onog koji predstavlja te projekte?

– Ovde bih se vratila na sam početak priče o našoj Fondaciji. Jednostavno, naša porodica je želela da pomogne onima kojima je pomoć bila potrebna. Na početku je Fondacija funkcionisala u vidu individualnih zahteva i novčane pomoći porodice Đoković. Deceniju kasnije, pored naših, ličnih donacija, mi imamo pomoć i poverenje ljudi širom sveta koji se poistovećuju sa misijom Fondacije. Mislim da brojka od 8. 000 pojedinaca koji su do sada pomogli donacijama u vrednosti od blizu 9,8 miliona dolara, dovoljno govori o spremnosti naših ljudi da daruju.

Prkosi formama

Sa suprugom ste u žiži i domaće, ali i svetske javnosti. Koliko takva pažnja prija, a koliko odvlači od „normalnog života“?

– Sigurno je da kada si mlad, svetla reflektora i pažnja prijaju jer ti iskustvo u prvom trenutku ne alarmira da to može doneti neke poteškoće. Gledamo u javne ličnosti i mislimo da je ta vrsta publiciteta u redu. Ali, kako vreme prolazi, nedostaje vam čak i anonimnost, nedostaje vam privatnost da možete bilo kad, u bilo kom izdanju, raditi ono što vam je volja. Trudim se da se opirem svim tim zadatim formama, da budem svoja, i Novak svoj. Nekada zato trpim kritike zašto se nisam našminkala ili zašto nisam uvek u štiklama, ali sam odlučila da između onog kako ja sebe vidim i volim, i kako to javnost očekuje, da biram da ne razočaram ono što jesam.

Ne uklapate se u šablone. Bez problema ste mogli da igrate ulogu „uspešne domaćice“, a ipak ste nastavili da radite i tu ostvarujete značajne rezultate. Ne volite da idete „lakšim putem“?

– Zašto jedna uloga mora da isključuje drugu? Smatram da su obe uloge veoma bitne u životu žene. Porodici ću uvek biti posvećena do poslednjeg atoma energije, ali imam i veoma jasnu listu prioriteta kada je reč o poslovnim obavezama. I Novakova i moja majka su radile i brinule i porodici, pa verujem da takav uzor treba da imaju i naša deca. Samo radom možemo doći do svojih ciljeva.

Uglavnom ste pošteđeni naslova u „žutoj štampi“. Kako Vam to uspeva?

– Vreme u kojem živimo, sa razvojem tehnologija i društvenih mreža, doprinelo je da je život javnih ličnosti dostupan u svakom trenutku. Svesna sam da kao supruga popularnog sportiste mogu biti interesantna žutoj štampi, pa se iz tog razloga trudim da ne dajem mnogo povoda za naslove.

Recept za sreću

Svesni ste da dijaspora obožava i Vas i Novaka. Možete li izdvojiti nekoliko najupečatljivijih susreta sa Srbija širom planete? Kada su i Vas i Novaka iznenadili ili zasmejali do suza?

– Drago nam je da sretnemo naše ljude gde god da Novak igra turnire. Znači mu ta podrška, jer mu prija kada na tribinama ima i svoje navijače, kada vidi našu zastavu. To se videlo i u Australiji na ATP Kupu, koji kao da se igrao usred Srbije. Atmosfera je bila neverovatna. Pomenula bih i Srbikose iz Pariza, grupu ljubitelja tenisa koji redovno dolaze na Rolan Garos i na masters u Bersiju. Velika podrška stiže i na turnirima u Indijan Velsu, gde dosta naših ljudi dođe iz Los Anđelesa i okolnih gradova. Ima još turnira na kojima se Novak sreće sa Srbima, kao što su Dubai ili Katar, kao i takmičenja u Kini ili Japanu. Hvala im svima, privilegija je imati takve navijače.

I sami ste igrali tenis, ali ne volite da komentarišete ishode turnira?

– Bila sam dete kada sam se bavila tenisom. Volela sam sport, ali mi je škola nekako uvek bila prioritet. Na vreme sam shvatila da ne bih bila u stanju da ostvarim neke zapažene uspehe u tenisu i više sam se posvetila učenju i knjizi. Verujem da nisam dovoljno relevantna da komentarišem Novakove mečeve na bilo koji način. Naravno da razgovaramo o svemu, pa i o tom delu njegovog života. Kada me pita za mišljenje, rado mu kažem šta mislim, ali on je taj koji zajedno sa svojim timom donosi odluke koje se tiču terena. Ja sam više okrenuta vaspitavanju naše dece, aktivnostima Fondacije, brojnim projektima koji prate Novak brend. Nas dvoje smo našli naš recept za sreću, napravili smo dobar balans, lepo smo se rasporedili i organizovali, što nije nimalo lako imajući u vidu intenzitet njegovih obaveza.

Da li je teže biti na tribinama ili gledati njegove mečeve od kuće?

– Oba su podjednako teška. Znate koliko je truda, rada, energije, želje, vremena i svega što imate posvećeno svakom tom meču, poenu, i kada iz te perspektive gledate šta se dešava, naravno da vam nije nimalo svejedno. Ali, kada razmislim, mnogo mi je lepše kada sam kod kuće i kad gledam mečeve, jer sam tu sa Stefanom i Tarom, i onda svi zajedno navijamo na svoj način, možemo da se opustimo, vičemo, pevamo, smejemo se.

Dijaspora velikog srca

Srpska dijaspora dokazuje da ima veliko srce. Da li i na koji način računate na tu pomoć i kako bi mogli da se priključe?

– Za 13 godina postojanja Fondacije, naši ljudi koji žive u inostranstvu su nam bili nemerljiva podrška i iskreni partneri. Svoje veliko srce pokazivali su uvek kada je bilo potrebe. Na svaki naš apel dobijali smo konkretnu podršku, ali i prijateljske poruke da nismo sami. Zato bih i ovu priliku iskoristila da se zahvalim svim humanim ljudima iz dijaspore što svojim dobrim delima pomažu da našoj deci pružimo bolje i srećnije detinjstvo. Zahvaljujem im se i što podstiču razvoj kulture davanja jer ona nema veze sa bogatstvom naroda. Da je tako ne bi Burma bila u vrhu po davanju. Učiti se humanosti je danas jednako važno kao i sticanje mnogih drugih osobina i treba da učimo jedni od drugih.

Sezona darivanja

Traže li donatori nešto zauzvrat, od upoznavanja sa Vama i Novakom do nekog suvenira?

– Rekla bih da ljudi koji se odluče da pomognu ili poklone nekome nešto nisu osobe koji očekuju nešto zauzvrat. Njih pokreću motivacija i različite želje. Takvi ljudi ne pomažu zbog običaja ili očekivanja, već iz lične potrebe i iz srca. Naši donatori su iz raznih delova sveta i različite su starosne dobi, ali ono što im je zajedničko jeste da su svi ljudi velikog srca! Na primer, najveću donaciju u okviru ovogodišnje kampanje „Sezone darivanja“ u iznosu od čak 20.000 dolara dao je gospodin iz Amerike koji ima 78 godina. Inspirisalo ga je što smo otvorili vrtić u Svilajncu, jer je i sam svoje prve korake napravio u tom mestu.

Pomoć sa Kilimandžara

Da li je bilo i neobičnih donacija?

– Naši donatori su zaista vrlo maštoviti. Jedan par iz Holandije se odlučio da osvoji Kilimandžaro i da svoj poduhvat iskoristi za doniranje našoj Fondaciji. Zahvaljujući podršci prijatelja i porodice, pored toga što su uspeli da podignu svest o važnosti ulaganja u rani razvoj dece u Srbiji, prikupili su i više od 500 evra. Isto tako, dve drugarice su vožnjom bicikli, od Vijetnama do Kambodže, prikupile čak 2.300 dolara! Naravno, najslađe priče dolaze od naših najmlađih donatora. Srce mi je bilo puno kada se jedan dečak za svoj 12. i 13. rođendan odrekao poklona i zauzvrati tražio donacije koje će pomoći deci iz Srbije. Njegov nesebičan gest je prikupio 1.100 dolara!