Pariz gleda Kovačicu

Oči se razigraju od vatrometa živih boja, srce zatreperi pogledom na scene marljivih seljana, nebo je uvek plavo, kiša je dobrodošla, domaće životinje nezamenjive, plodovi zemlje sočni i mirisni, veselja su „na stotu“, a priče su – u nedogled. Sve to ukomponovano je na platnima izloženim u Kulturnom centru Srbije (KCS) i pod zajedničkim naslovom „Naivni slikari slovačke manjine u Srbiji“.

Pavel Babka, vlasnik galerije i fondacije Babka Kovačica, upakovao je blago nad kojim bdi kao nad svojim čedima, pokroviteljstvom mu se pridružila Maja Gojković, ministar kulture i informisanja Srbije. Na to je Nataša Marić, ambasadorka Srbije u Francuskoj, svojom naklonošću, naravno, prisustvom i pozdravnim govorom tokom svečanog otvaranja izložbe, dala do znanja koliko se u našoj matici ceni postojanje i nadarenost nacionalnih manjina, naročito majstora kičice iz Kovačice. Ambasadorka Marić ovom prilikom poželela dobrodošlicu i uspešan rad Natali Popović Beljanski. novoimenovanom direkrektoru KCS.

U tu oazu lepote došla su još tri ambasadora, Jadranka Čausevska-Dimov (Severna Makedonija), Ivan Ivanišević (Crna Gora) i Dritan Tola (Albanija), potvrdjujući visoko vrednovcanje slovačkih naivaca.

Svi prolazimo kroz teško vreme, s koronom nikako da se nepovratno izborimo, onda nam stigne strašni rat u Ukrajini i – odjednom, kao fenjer u tunelu, kao bljesak u mraku, kao cvrkut ptica u budilici, pojavljuje se čarobna vesela izložba ili odraz bogatog prirodnog života, bez kojekavih modernih i modnih kerefeka, već narodska, jednostavna, svakom razumljiva i od svakog prihvaćena.

– Trebale su nam 24 godne da organizujemo prvu izložbu naivne umetnosti u Kovačici. Bilo je to 1952. godine povodom 150. godišnjice Fondacije našeg sela Kovačice – podseća Pavel Babka, koji je „sve i svja“ u tom miljeu.

Kovačicu su pre 220 godina osnovali slovački doseljenici koji su tada slovili kao graničari izmedju dva carstva, Austro-ugarskog i Otomanskog. I danas, ponosni na svoju pradomovinu i sve svoje, znaju imena ondašnjih doseljenih porodica i pretke današnjih 52.750 Slovaka u Srbiji.

– Naša Kovačica je postala svetska metropola naivnog slikarstva. Obišli smo zemaljsku kuglu, pozivaju nas na najprestižnije skupove, izložbe, salone, svečana otvaranja, proslave… Iza nas su Sevilja, Lisabon, Hanover, Šangaj, Vašington, London, Njujork, Pariz, Ženeva, Brisel, Beč, Madrid, Rim, Zagreb, Ljubljana, Skoplje, Atina, Varšava, Vilnjus, Seul, Tokio… i gde god odemo, ulepšamo svet – nabraja likom dobročudni Babka.

Sa njim je doputovala i supruga Klara koja slika više od dve decenije, a u Parizu je prvi put izlagala 2002. godine.

Ono što čini posebnu veličinu slika slovačkih naivaca su scene pred kojim, obavezno, svaki posmatarač tka svoju priču. Uz svako uramljeno majstorstvo moguće se dugo zadržati analizirajući detalj po detalj, prisvajati svaki povučeni potez kao sekvencu romana, sve to oko savršeno prihvata, pa i eventualno nepoznavanje perspektive, i nelogičnosti koje se kose zemljinom težom i razumom, i maštarije kakvih nema ni u bajkama. A upletene boje razigrane, nestašne, samo što ne iskoče iz rama i pobegnu u nastavak stvarnog života.

Kad je selo radno, onda je i prebogato. Kad u Kovačici nema posla oko zemlje i stoke, meštani sednu uz štafelaj i jurnu u svoj lebdeći svet. Što više ulažu u zemlju, ona im bolje radja, što više slikaju, slike sve više osvajaju svet. U Kovačici su, kažu, jednako zlatni lopata i kičica, a zbog takvog poimanja života kanap kojim su medjusobno povezani ne može se razvezati. Takvi i mnogi drugi opisi, tokom praćenja ove vrckave izložbe pratili su sve okupljene.

Napomenimo i to, da je izložba otvorena do 2. aprila.

Šamlica za Vajdu

Klara, ambasadorka Marić, Pavel Babka i Natali Beljanski

U druženju posle otvaranja nasmejanim zemljacima Pavel Babka je ispričao i anegdotu.

– Igrao se teniski turnir u Bratislavi. Trener Marijan Vajda je neraskidivo vezan za Novaka Djokovića. Vajda je Slovak, pa mu ja ustreptalog srca poklonim naivnim potezima naslikanu šamlicu. Rekoh mu da se popne na nju, kako bi bio visok poput Novaka. Marijan nije stigao ni da poklon preuzme, kad ga Novak šeretski prigrli najavljujući da šamlica ne treba Vajdi, treneru koji sedi, već njemu koji maratonski trči, pa kad mu duša na nos izadje, sedne na nju i predahne.

Ove slike pričaju

– Prelepe raspričane slike nacionalne slovačke manjine govore o neizmernom ponosu na poreklo koje nasledjeno neguju, a bogatstvo su i Srbije. Ne žive oni u enklavi, njihova sloboda je široka. U Kovačici, kako sam čula, četiri su zvanična jezika. Za pohvalu je što su sačuvali svoj jezik, tradiciju i kulturu. Na izložbi smo se osvedočili da nove generacije, a na pragu su i šeste generacije naivaca Kovačice, prenose i nadogradjuju umetnost koja spada u riznicu ne samo slovačkog naroda, već i celog sveta – komentar je nastavnice Ljubice Burgić.

Slikaju i školarci

Tokom izložbe sve je prijatno iznenadio još jedan gost, desetogodišnji Gaspar, bivši učenik učenik Francuske škole u Beogradu. Ta škola jednom godišnje organizuje odlazak đaka u Kovačicu, gde oni uče slikanje, slikaju sa majstorima naive i u završnici prirede zajedničku izložbu. Gaspar koji sada živi u Parizu, bio je polaznik kolonije, a na izložbu su ga pozvali orgnizatori. Stao je pred mikrofon i predstavio se na odličnom francuskom jeziku. Oduševljena publika je ocenila da umetnici i na taj način daju omaž Francuskoj, zemlji koja im je, kao i Unesko, pomagala da Kovačica postane u svetu poznata i priznata.

Sećanje na Maju

Nedavno rano preminula novinarka Maja Martinović (1996-2021) snimila je sa Vladanom Jočićem film „Selo naše malo“, koji svedoči o dobroj saradnji srpskog slikarstva i Francuske. Film je na francuskom jeziku, sniman u Kovačici, Parizu i selu Ez u Francuskoj. Tokom svečnog otvaranja izložbe emitovan je deo filma, a u znak zahvalnosti slikarka Vieroslava Svetlik je uradila Majin potret koji je medju posetiocima izmamio mnogo setnih emocija. Posebne emocije izazvao je kod Letice Živković, počasnog predsednika KUD Mladost.