Kradu i kamen!

Većina sela nekadašnje Cetinske krajine, dragulja Dalmacije, ostala je bez stanovnika, a o vekovima postojanja Srba i burnoj istoriji, sve je manje dokaza, pošto se iz ovih mesta nekažnjeno krade čak i kamen sa kuća, vrednih spomenika kulture od kojih neki potiču još iz 14. veka.

Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske kaže da je ova situacija najdrastičnija u selima oko manastira Dragović.

Kuće iz 14. veka

– Zaseok Miljkovići se izdvaja po lepoti tih kamenih kuća od kojih su mnoge izgrađene kad i manastir, šest godina posle Kosovskog boja. Ali umesto da se od tog mesta napravi etno-selo, u Hrvatskoj ne postoji ni želja ni volja da se te kuće koje predstavljaju kulturno-istorijsko blago ovog dela Balkana, stave pod ingerenciju Zavoda za zaštitu spomenika.

Umesto toga, svi zatvaraju oči nad činjenicom da se kamen sa tih kuća krade i kamionima razvozi u druga mesta gde se zidaju luksuzne vile – ističe Budimir koji se kao muzejski savetnik decenijama unazad bavi očuvanjem srpske kulturne baštine u Hrvatskoj.

On je sa kćerkom Draganom, zetom Bojanom i troipogodišnjim unukom Filipom obišao ovaj deo Cetinske krajine.

Bojan Miljković kaže da mu je puno srce, ne samo što je prvi put u očevom rodnom mestu, Miljkovićima, već i što je to omogućio i sinu.

– Nažalost, selo je pusto. Tek je nekoliko stanovnika, povratnika koji i dočekuju i ispraćaju. Od jednog od njih, Ilije Milkovića, čija porodica je u nekom vremenu izgubila „j“ iz prezimena, saznao sam da je tu najvećim delom godine, a da su retki koji navrate, da obiđu ognjište. Naslušao se Ilija obećanja da će se svi oni vratiti i obnoviti svoje kuće, a koliko je samo truda i ljubavi bilo uloženo u svaki taj oklesani kamen – sa setom priča Bojan Miljković i dodaje da je ironično da je jedno od najstarijih mesta u Dalmaciji danas pretvoreno u „kamenolom“, odakle se nekažnjeno krade kamen.

Zaboravljena ognjišta

Milojko Budimir dodaje da je najveća tragedija što su i sami prognani Srbi nezainteresovani da očuvaju svoja vekovna ognjišta.

– Ako smo već morali da odemo kako smo morali, zar je moguće da ni danas, gotovo tri decenije kasnije među nama Krajišnicima nema odgovornosti ili barem griže savesti prema sopstvenim precima da obnove ono što su izgradili. Pa ne bi obnavljali tuđe, već svoje. Čak i ne moraju da žive ovde. Ukoliko se ova generacija Krajišnika ne dozove pameti, onda će plan hrvatskih vlasti zaista da se ostvari jer će nestati svaki trag da su Srbi živeli na ovim prostorima najmanje od 14. veka – ističe Budimir.

Iz tog perioda je jedna od tri najstarije hrišćanske bogomolje u Dalmaciji, pravoslavni manastir Dragović i crkva Rođenja Presvete Bogorodice. Dragana Miljković objašnjava da je ovaj manastir imao zlosrećnu sudbinu da je sagrađen šest godina nakon Kosovskog boja, 1395, a da se u svojoj dugoj istoriji čak tri puta selio.

– Poslednji put je to bilo zbog izgradnje hidroelektrane Peruća na reci Cetini. Manastirska riznica sadrži vredne primerke ikonopisa iz 17. veka, bogoslužbene predmete, odežde, rukopisne i štampane knjige. Nažalost, manastir je tokom poslednjeg rata tri puta pljačkan. Danas u njemu služe dvojica monaha rodom iz Plavna i

Žagrovića kod Knina. Uređena manastirska bašta kao i crkva sa parohijskim domom govore o domaćinskom odnosu onih koje ovde sada obituju. Nažalost, rekoše sada je posetilaca malo, dođe ih više u letnjim mesecima. Najverniji im je pas čuvar koji oseća da li u portu ulazi vernik ili neko ko želi da napakosti – priča Dragana Miljković.

Danak nacionalizacije

Milojko Budimir kaže da su meštani tog dela Cetinske krajine tokom izgradnje hidroelektrane mnogo oštećeni, jer je tadašnja država, da bi izgradila branu, nacionalizovala zemljište ljudima Vrlike, Gornjaka, Koljana, Kosore, Ježevića, Laktaca, Dabara, Vučipolja, Zasioka, Gornjih Biletića, Rumina, Hrvace, Satrića, Potravlje, Maljkova, Otišića i Maovice.

– Tim meštanima, a reč je prevashodno o Srbima, zemlja je oduzeta bez ikakve naknade za igubljenu vrednost, a reč je o plodnom području koje je tim ljudima obezbeđivalo život i neku zaradu – ističe Budimir.

Sijelo Tromeđe

Tokom povratka za Srbiju, preko Knina, Milojko Budimir je prošao i Strmicom, gde se nalazi i granični prelaz sa BiH.

– Nekada plodne njive oko Butižnice sada su obrasle u korov i šipražje. U centru Golubića novo naselje izgrađeno posle „Oluje“ za doseljene Hrvate iz Bosne. Ali većina tih kuća je danas prazna. Ti „novi“ vlasnici su ih napustili u potrazi za boljim životom. Golubić, oaza u Kninskoj krajini, sada tavori ni na nebu ni na zemlji, čekajući neka nova sretnija vremena. Potvrda za ovo je i železnička pruga Knin-Bihać-Zagreb kojom vozovi odavno više ne saobraćaju – priča naš sagovornik.

U Strmici se, kaže, svakog jula održava manifestacija Sijelo Tromeđe.

– Tu je ideju početkom 70-ih godina razvio kninski novinar Rade Matijaš, čije se grob od 2016. nalazi ispred Crkve Svetog Jovana Krstitelja. Ta crkva podignuta je sredinom 16. veka, što govori kada su Srbi naselili Strmicu i Kninsku krajinu. Zbog skromnih dimenzija bila je pretesna da primi sve one koji su je posećivali pa je odmah ispod nje podignuta nova crkva Rođenja Presvete Bogorodice. Gradnja ove crkve započeta je 1889. a završena 1913. Za vreme Prvog svetskog rata crkva je ostala bez zvona, sve do 1932. i dolaska novog paroha strmičkog Momčila Đujića – objašnjava Milojko Budimir.

Pomenuti paroh će od Drugog svetskog rata biti mnogo poznatiji kao vojvoda Momčilo Đujić, a Budimir kaže da su zahvaljujući tom svešteniku Srbi sačuvali žive glave.

Boravio i kralj Petar

Milojko Budimir otkriva još jednu lepu priču iz perioda s kraja 19. veka, koja je vezana za Strmicu. Naime, 1875. godine, tokom Hercegovačkog ustanka, poznatijeg i kao Nevesinjska puška, u kojoj su se Srbi podigli protiv osmanlijske vlasti da bi se ubrzo proširio na celu BiH, u Strmici je, u kući popa Nikole Plavšića, boravio Petar Mrkonjić.

– To je bilo tajno ime kralja Petra Karađorđevića koji je aktivno učestvovao u ovom ustanku. O tome svedoči i kamena ploča sa zapisom da je kralj Petar tu boravio. E, sada, imaju li Krajišnici iz ovog dela Hrvatske snage i volje da obnove tu kuću i pretvore je u spomen muzej. Posebno zato što se u blizini nalazila i spomen-česma sa bistom engleske dobrotvorke mis Adeline Irbi, koju je svojevremeno podiglo Srpsko kulturno društvo Zora. Danas biste više nema, kao ni svih spomenika koje je podiglo ovo društvo i mnogih drugih sa vekovnom tradicijom – ogorčeno primećuje Budimir.