Svetinja za dušu sina jedinca

Episkop zvorničko-tuzlanski Fotije osveštao je početkom septembra novosagrađenu crkvu Svetog Grigorija Čudotvorca u Sjeninoj Rijeci kod Doboja.

Reč je o etnički mešovitoj sredini u kojoj su Bošnjaci ubedljivo većinski narod. Srba je tek petnaest porodica.

Međutim, nije samo ovaj podatak specifičan za gradnju ove crkve. Nije čak ni detalj da je gradnja trajala više od 13 godina, ili da su upravo Bošnjaci napravili asfalt od glavnog puta do porte.

Ovaj pravoslavni hram od drugih izdvaja tragična, gorka priča o tome kako je postao zadužbina.

Ali, to je ujedno i potresno svedočenje o svim posledicama užasa rata koji je devedesetih zadesio prostor Bosne.

Ne daj Bože više rata

– Ne dao Bog više rata nikada i nikome. Podignuti hram je s namerom posvećen Grigoriju Čudotvorcu. Ovaj svetac je poznat kao zaštitnik od zemljotresa i poplava, neko kome se narod vekovima molitvama obraćao u nevolji i iskušenjima. Na takvom događaju je sazidana i ova crkva – priča tiho protojer-stavrofor Mirko Jokić, paroh iz Sjenine Rijeke – najzaslužniji za podizanje ove crkve.

Kaže da je crkva zadužbina porodice Bijelkić čiji je sin Veljko poginuo druge godine rata, 16. marta 1993, na Visu kod Skipovca (mestu u RS između Doboja i Gradačca) u kome su se na početku vodile velike borbe između snaga VRS i Armije BiH.

Ovaj mladić bio je neoženjen i imao je samo 22 godine kada su počeli sukobi. Vest o ratu ga je zatekla u Štutgartu u Nemačkoj gde je živeo s roditeljima i dve sestre. Lep, mlad, pametan, omiljen u društvu mogao je da bira da li da ostane na sigurnom ili da se priključi svom narodu. Nije imao dileme kad se 1992. godine pridružio Trebavskoj brigadi Vojske Republike Srpske.

– U selu smo podigli spomenik na kome je i njegova fotografija. On je jedan od 12 boraca VRS iz Paležnice i Sjenine Rijeke koji su položili svoje živote u odbrambeno-otadžbinskom ratu – počinje priču ovaj sveštenik.

Ujedinili i političare

Rat je još besneo, a roditelji su imali tek toliko snage da sahrane sina.

Njegov otac Stefan se posle toga povukao u sebe. Od vrednog domaćina i radnika to je postala senka od čoveka. I Veljkova majka Slavica se vratila iz Nemačke.

Svaki dan je bio isti. Napravila bi doručak, ručak i večeru i krenula s tim na groblje, sedam kilometara je nosila jedinom sinu. Nekoliko godina posle rata, roditelji su odlučili da u spomen na sina i tragediju koja ih je snašla poklone crkvi zemlju kako bi na tom mestu sazidali pravoslavni hram. Trebalo je vremena da se dobiju svi papiri i završi sva administracija. Temelji i prva ploča su počeli da se rade 2007. i urađeni su relativno brzo. Jedno jutro, Stefan je ustao, upalio kandila kod ikone svoje krsne slave i fotografije svog sina. Pao je i više se nije probudio. Infarkt – priča protojerej-stavrofor Jokić.

Posle smrti Stefana Bijelkića radovi na crkvi su stali. Prošlo je nekoliko godina dok prota Mirko nije odlučio da se radovi ipak nastave.

Pomogli su mu parohijani iz ovog i drugih mesta, a onda i vlasti u Doboju – i oni iz prethodne, ali i oni iz sadašnje vlasti.

– Političare smo obično navikli da vidimo kako se svađaju i prepucavaju, ali po ovom pitanju sam imao apsolutnu podršku i prethodnog načelnika opštine Doboj Obrena Petrovića, kao i sadašnjeg Borisa Jerinića. I nisu bili jedini koji su pomogli.

U Bosni u kojoj bi mnogi ponovo da izazovu međunacionalne tenzije, Bošnjaci su u Sjeninoj Rijeci odlučili da pokažu da to ne žele.

Bošnjaci asfaltirali put do porte

– Pre nego što ćemo osveštati hram, pozvao me je predsednik Mesne zajednice Refik Mešinović i rekao da dođem ispred crkve da bih odabrao koliko će asfalt biti širok, koliko debeo. Upoznamo se, a on odmah: „Pope, znaš li ti mene?“ Nisam ga znao, pa objasni da je išao u školu gde i ja predajem veronauku, a posle otišao u Austriju. Ponudim mu da sednemo, da popijemo kafu, a on zapeo da vidimo šta treba za put. I sagradio je put u rekordnom roku. Planiram da kada prođe ova korona, baš kao što sam uradio kad smo izlivali temelje, organizujem seosko slavlje sa sve pečenim jagnjićima i prasićima.

Sjenina Rijeka je jedno od tri sela koja pripada Kožuškoj parohiji, dobojskoj arhijerejskog namesništva.

Tu su još i Donja i Gornja Paležnica. Sve ih povezuje veliki broj stanovnika u dijaspori, a u Sjeninoj Rijeci i činjenica da Bošnjaci i Srbi pokušavaju da se vrate na život koji su imali pre raspada Jugoslavije.

– Narod je čestit. Stalo im je do dobrih međuljudskih odnosa. To su isti oni ljudi koji su pre rata išli i na Bajram i na slavu i na Božić. Kada je došlo do rata te veze su popucale, ali sada, i jedni i drugi žele da se vrate u normalnu. Zato se o ratu priča samo kad se zarakija. Stare rane ne mogu se lako zaboraviti – kaže na kraju protojerej-stavrofor Mirko Jokić.

Prazne đačke klupe

Protojerej-stavrofor Mirko Jokić kaže da je iz njegovog kraja otišao svako ko je mogao negde da ode.

– Razišli su se ljudi na sve četiri strane sveta. Ima nas od Evrope, Amerike do Australije. Prema zvaničnoj statistici, prošle godine je iz BiH otišlo 180.000 ljudi. Odlaze ljudi za nekim boljim životom, a sela nam ostaju poluprazna. Kod mene u Kožuhama je prosek starosti 50 godina. Već oko devet uveče nikoga na ulicama, glasa ne možeš čuti. U osmogodišnjoj školi imam 15 đaka u devet razreda. Imam dve podružne škole u kojima je u pet razreda u jednoj školi četiri đaka, a u drugoj pet. To je katastrofa. Bojim se da ove godine u Kožuhama je jedno dete upisano u prvi razred – priča otac Mirko.

Veliko srce dijaspore

Dijaspora iz Doboja i okoline svoje veliko srce je pokazala naročito tokom katastrofalnih poplava 2014. godine.

– To je zaista bilo dirljivo na koji način su se organizovali i pokušali da nam pomognu u veoma teškim trenucima jedne od najvećih elementarnih nepogoda koja je pogodila naš kraj. U toj pomoći je prednjačio Nikola Nikolić, naš čovek iz Kožuha, koji živi i radi u Cirihu. Retko čestit i pobožan čovek. On je sa svojom porodicom organizovao i poslao 15 šlepera pomoći. Kad je sve prošlo, zahvaljujući našem narodu iz Nemačke jedna kuća je potpuno renovirana, a drugoj ženi su kupili drugu kuću – kaže otac Mirko.

Ali, dijaspora je pomagala i ranije. Tako je zahvaljujući Srbima iz Švajcarske, a rodom iz Doboja i okoline, 2000. godine sagrađena crkva u Gornjoj Paležnici.

– U Donjoj Paležnici postoji i crkva iz 1932. godine. Zalaganjem vladike Fotija ona je kompletno obnovljena pre dve godine, a na meni je da animiram verujući narod i uradimo kompletan freskopis – priča ovaj sveštenik koji je na kožuhskoj parohiji 30 godina.

Za to vreme je iz temelja sazidao dve crkve, a još tri kompletno obnovio.

– U Kožuhama ćemo raditi i spoljni zvonik sa tri zvona, a imam ideju da napravimo još jednu crkvu. Jedan naš dobar parohijan hoće da pokloni pet duluma zemlje za tu svrhu. I u Sjeninoj Rijeci planiram da napravim manji parohijski dom, da se posle bogosluženja okupimo, porazgovaramo ko ljudi – priča ovaj sveštenik.

Korona sve presekla

Otac Mirko Jokić kaže da je aktuelna pandemija Covid-19 potpuno „presekla“ dolazak dijaspore na odmor.

– Za ovogodišnji praznik Svetog Ilije u Kožuhama je trebalo da se organizuje tradicionalni vašar na koji je planirano da dođe i Milorad Dodik, verujte da je bio planiran šator koji prima oko 2.000 osoba, do 18 sati je ukupno ušlo 15 ljudi, a crkva bi bila otvorena do pola dva ujutro koliko je sveta. Ove godine sam je zatvorio oko devet uveče. U manastir Ozren za Veliku Gospojinu za tri-četiri dana prođe između 50.000 i 60.000 ljudi. Korona je bukvalno sve presekla, a ljudi bukvalno žive za to da dođu u svoju otadžbinu – priča naš sagovornik.

Bolne rane na duši

Na osveštenju nove crkve u Sjeninoj Rijeci, daleko od medijske pažnje prisustvovali su i Slavica Bijelkić sa jednom od dve kćerke. Druga je u Nemačkoj.

Ipak, ova žena je odbila našu molbu da razgovaramo. Objasnila je da su rane na duši još previše bolne.

Prota dao krv 25 puta

Protojerej-stavrofor Mirko Jokić je i dugogodišnji davalac krvi. Do sada je to učinio 25 puta.

– Žao mi je što ranije nisam počeo da dajem krv. Počeo sam tako što je to predložio tada novi namesnik u Doboju Mirko Nikolić koji je mnogo duži davalac krvi od nas. Od tada ne propuštam da svakih tri meseca to učinim i svima od srca preporučujem da to učine. Jednostavno ste druga osoba kada date krv. I dalje krv dajemo samo onda kada nekome treba.

Priznanja zaslužnima

Episkop zvorničko-tuzlanski Fotije je na osvećenju crkve u Sjeninoj Rijeci poručio da kad se zida jedan hram onda je to „podizanje čitavog naroda prema nebesima, prema molitvi, prema pravoslavnoj veri, zajedništvu“.

Za trud i zalaganje na ovoj parohiji, vladika je odlikovao Uroša Gostića Ordenom Svetog Save III stepena, takođe dodeljene su Arhijerejske gramate zaslužnim priložnicima za podizanje i uređenje nove crkve: Borisu Jeriniću, gradonačelniku Grada Doboja, Sanji Vulić, poslaniku u Domu parlamentarne skupštine BiH, Milošu Bukejloviću predsedniku Skupštine Grada Doboja, Mirolavu Miloševiću i Gojku Radiću. Veliku zahvalnost duguje i gospodinu Dejanu Starčeviću iz Kožuha.

Sveštenik i imam odlično sarađuju

Naš sagovornik ponosno ističe da ima odličnu saradnju sa imamom Ahmedom Sofićem, koji je i veroučitelj u školi u Sjeninoj Rijeci.

– Nas dvojica imamo odličnu saradnju i ako se i pojavi neki problem, zajedno ga rešavamo. Islamska zajednica u našem kraju već godinama unazad ima ozbiljnih problema s narastajućom vehabijskom zajednicom u Sjeninoj Rijeci. Ali, država dobro radi svoj posao i ne dozvoljava bilo kakvu radikalizaciju ili ekstremna dešavanja.

Muke s migrantima

Sveštenik Mirko Jokić kaže da stanovnici Doboja i okoline imaju i sve veće probleme s migrantima koji neretko prespavaju u vikendicama ili kradu čamce da bi se prebacili ka Hrvatskoj.

– Valjda od Bihaća i Tuzle idu ka hrvatskoj granici. Nedavno su nam ukrali tri čamca. Zovu nas Hrvati i kažu da će nam ih vratiti za po 50 maraka. I na tome im hvala. Meni su prespavali nekoliko puta u vikendici. Dođe policija i pita hoću li ih tužiti. Odgovorim da neću. Što bih tužio nesrećne ljude koji su samo prespavali. Halal im bio. Neka su živi i zdravi jer niko od njih svojom voljom nije napustio dom – priča protojerej-stavrofor Mirko Jokić.