Srbi su bili najveće žrtve

Bio je poslednji predsednik Predsedništva SFRJ koji će ostati upamćen po čuvenoj izjavi: „Obavio sam zadatak, Jugoslavije više nema.“ Ipak, kasnije, posebno kao predsednik Hrvatske, zalagao se za pomirenje dva naroda, a i dalje je jedan od najžešćih protivnika revizionizma u Hrvatskoj.

U razgovoru za „Vesti“, Stjepan Mesić ocenjuje da bi Evropska unija što bržim prihvatanjem novih članica sa Balkana ne samo završila „milenijumski poduhvat“, već i sprečila buduće ratove i prekrajanja granica na svom kontinentu.

Istovremeno, bivši predsednik Hrvatske kaže da je mržnja i dalje najveći problem u regionu, a da Srbi i Hrvati treba da se okrenu budućnosti na isti način na koji su to učinili Francuzi i Nemci.

Da li je odlazak Borisa Miloševića na proslavu „Oluje“ u Knin zaista prekretnica u hrvatsko-srpskim odnosima?

– Ne bih rekao da je prekretnica, ali jeste pozitivan korak koji vodi ka tome da više ne delimo žrtve, da iskazujemo pijetet prema svim nevinim žrtavama. Međutim, svi dalji koraci u obnavljanju i popravljanju odnosa dva naroda zavisiće isključivo od političke volje političkih elita kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji. Što budu bili bolji odnosi između Srbije i Hrvatske, to će biti i više razumevanja i za srpske žrtve u Hrvatskoj. Zato treba pozdraviti svaki pokušaj koji ide u tom pravcu. Moramo shvatiti da su se svi ratovi u ljudskoj istoriji na kraju završavali mirom, pa tako i ovaj rat za nama na kraju treba završiti tako.

Mali Šengen dobra ideja

Gde su danas Srbi u Hrvatskoj?

– Srbi su najveća žrtva ovog poslednjeg rata, pa čak i oni koji su bili lojalni Hrvatskoj, radili svoj posao ili je branili. Stvorena je atmosfera da su najveći neprijatelji Hrvatske svi Srbi. Mislim da se takva atmosfera pomalo menja nabolje, a nadam se i da će ovaj korak koji je napravio Boris Milošević pomoći Hrvatima da shvate da niti su Srbi problem, niti opasnost za Hrvatsku. Ali, da bi se u tome uspelo, Hrvatska mora da se dodatno otvori i to pre svega prema Srbiji. Ona to treba da uradi bez zadnjih namera, bez kalkulacija. Potrebno je shvatiti da smo na prostoru na kome jesmo i da ne možemo menjati komšije, ali možemo napraviti nešto drugo. Možemo sarađivati kao razumni ljudi i shvatiti da, ako su Francuzi i Nemci posle tri velika rata u samo 130 godina, posle silnih žrtava i razaranja, posle velike mržnje, seli i dogovorili se da stvaraju novu Evropu koja neće praviti, već otvarati granice i gde više neće biti alibija da se napadaju komšije, već da se štite svoje nacionalne manjine, onda to valjda mogu da učine i Hrvati i Srbi. Danas je Francuzu potpuno nevažno s koje strane granice živi, kao i Nemcu. Isto tako to treba da postane nevažno i jednom Srbinu, Hrvatu, Albancu ili Bošnjaku. Ovakva, ujedinjena Evropa je milenijumski poduhvat koji današnja generacija mora da završi kako bi Evropa postala veliki igrač, svetski igrač u ekonomskom smislu. U političkom smislu taj koncept isključuje bilo kakvu mogućnost da dođe do novog rata na ovom kontinentu. A rat ćemo isključiti kao opciju tako što će se omogućiti svakom narodu da se razvija u svom ukupnom kulturnom korpusu bez obzira na granice.

Predsednik Srbije poziva na nešto slično – na mali Šengen država Balkana koje još nisu u EU. Šta mislite o toj ideji?

– To je dobra ideja koja može pomoći da se vidi koliko svi mogu imati koristi od međusobne saradnje, ali to ipak nije konačno rešenje. Konačno rešenje mora biti ulazak u Evropsku uniju svih onih država koje to žele, a još nisu njene članice. Činjenica je da su dosadašnje članice malo umorne od udruživanja, kao što su zemlje koje još čekaju na članstvo umorne od čekanja. Zato je nužno ubrzati ulazak u Evropsku uniju, kao što je veoma važno da sama EU reši neke svoje probleme: od ujednačene fiskalne politike do monetarnog sistema. Što pre oba procesa počnu da se rešavaju to će pre i Evropa moći da parira svetskim gigantima.

Veštačka mržnja

Važite za jednog od najvećih protivnika revizionizma u Hrvatskoj. Čini se da se tu stvari ipak ne pomeraju nabolje. Posle „Oluje“ su opet zabeleženi incidenti u kojima su napadani Srbi. Pritom, te incidente prave mladi koji nisu čak ni rođeni u vreme rata?

– To je samo dokaz da nema dovoljno političke volje, ali i dokaz da školstvo nije na visini zadatka. Umesto da pomaže da nove generacije evropski razmišljaju, školstvo se uklapa u te nacionalne torove koji svima donose samo štetu. Ispričaću vam jedan slučaj, dok sam još bio predsednik Hrvatske. Došla mi je delegacija međunarodne fondacije sa sjajnim predlogom da u Vukovaru otvore vrtić. Oni bi finansirali izgradnju, plaćali zaposlene, a imali su samo jedan uslov: da u taj vrtić idu sva deca, bez obzira na nacionalnost, i da se program odvija isključivo na engleskom jeziku. Odmah mi se ta ideja dopala i upitah zašto o tome nisu razgovarali sa gradonačelnikom Vukovara, a tada je bio Vladimir Štengel. Kažu mi da su bili i da nije prihvatio predlog. Pozovem ga i on mi potvrdi da se tako nešto u Vukovaru ne može izvesti i da je i on protiv toga. Vidite li dokle je to otišlo kada se ni deci ne dozvoljava da se druže, da pevaju iste pesmice. Kasnije sam pročitao da je u Vukovaru otvorena srednja škola koja je prazna zato što ne mogu da se dogovore po kom sistemu će funkcionisati. Posle Drugog svetskog rata, niko nije pitao da li si Srbin, Hrvat ili Mađar.

Takvi podaci ne ulivaju nadu da će se hrvatsko-srpski odnosi popraviti u skorije vreme?

– To je zato što se na veštački način održava mržnja. Ta mržnja dolazi do izražaja i u hrvatskom Saboru i to su onda pozivi drugima da joj se priključe kako bi se održavala. Ne znam kako je sada situacija u srpskom parlamentu, ali mržnja je uvek rezultat rata. Ali, kada ratovi prestanu treba raditi na razvijanju saradnje među ljudima, posebno među ekonomijama. I Srbija i Hrvatska imaju kompatibilnu privredu. Možemo zajedno napraviti puno toga ako dobro sarađujemo. Ali, da bismo u tome uspeli potrebna je politička volja. U tome je cela stvar.

Podela karata u Karađorđevu

U priči o nesrećnim devedesetim i dalje najviše pažnje izaziva čuveni sastanak Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića u Karađorđevu. Malo je poznato da ste vi inicirali taj susret. Kako je došlo do toga?

– U Predsedništvo SFRJ sam otišao kao predstavnik Hrvatske i čim sam stigao u Beograd rečeno mi je da stalno dolaze delegacije iz Knina i da ih primaju ili Borislav Jović ili Slobodan Milošević. Odem kod Jovića i kažem mu da nije korektno da građani Hrvatske dolaze, a da predstavnik te republike nije prisutan. On mi obeća da će me pozvati na sledeći sastanak i tako je i bilo. Došla je delegacija na čelu sa Milanom Babićem, gradonačelnikom Knina, a na sastanku su bili još Milošević i Jović. Pogledam u oči Babića i kažem: „Ljudi, srljamo u sve veću krizu. Kao premijer Hrvatske sam pokušao da smirim stvari, da se vratimo za sto i dogovorimo kako ćemo rešavati probleme, ali ti Babiću nisi prihvatio ruku.“ Podsetio sam ga da sam, čim sam postao premijer Hrvatske pozvao sve predsednike opština u kojima su Srbi većina ili ih ima u većem broju, da sami kažu gde ćemo sesti i dogovoriti se kako da izbegnemo najgori scenario, a da je meni nevažno gde će se taj sastanak organizovati: u Zagrebu, Beogradu ili Kninu. I svi su pristali osim Babića. On mi je na to rekao: „Slušaj Mesiću, ja ću imati državu pre ili kasnije.“ Odgovorio sam mu: „Slušaj ti mene Babiću. Ovde prisutni Bora Jović i Milošević te varaju. Neće biti ništa od toga. Njima ste vi potrebni samo kao inicijalno paljenje zbog onoga što će se događati u Bosni i Hercegovini. A ti Babiću nećeš imati ne državu, već nećeš imati ni zubarsku ordinaciju.“ Razišli smo se posle toga, a zatim, kada sam se opet našao sa Borom Jovićem rekao sam mu: „Vidiš, od ovih sastanaka nema nikakve koristi. Bilo bi dobro kada bismo seli ti i ja, i Tuđman i Milošević da vidimo šta da radimo, kako da zaustavimo ovu krizu koja se zaoštrava, ljudi su već počeli da ginu, pali se, razara se.“ On mi je rekao da se slaže, ali da mora videti sa Miloševićem i ubrzo mi se javio da se on slaže sa mojim predlogom. Odmah sam uzeo avion za Zagreb i preneo Tuđmanu da je Milošević pristao na sastanak. Njih dvojica su odlučila da to bude u Karađorđevu i da će biti sami. Rekao sam mu: „Moraš biti oprezan jer on vara svet da se bori za Jugoslaviju, a Srbe da će svi živeti u jednoj državi.“ Tuđman mi je na to odgovorio: „Ti misliš da je on pametniji od mene?“

Šta je bio rezultat tog susreta u Karađorđevu?

– Sa sastanka je došao oduševljen. Čekalo ga je celo državno rukovodstvo i sećam se da je od svog šefa kabineta Hrvoja Šarinića odmah tražio da skloni sve čaše sa stola kako bi stavio karte. Okupili smo se okolo, a on nam je rekao: „Evo šta je Milošević predložio. Hrvatska dobija banovske granice plus Cazin, Kladušu i Bihać. I da vam kažem kako je to meni Milošević rekao. Rekao mi je: „Franja, ti uzmi Cazin, Kladušu i Bihać. To meni ne treba. To je takozvana turska Hrvatska.“ Pitam Tuđmana šta na to kaže Alija Izetbegović, a on mi odgovori: „Alija nema šta reći. Kada se hrvatske i srpske makaze slože, nema mesta za Aliju.“ Na to sam samo konstatovao:“To je onda rat.“ Tuđman mi je odgovorio: „Stipe, ti ne znaš istorijske promene.“ Na to sam samo rekao da ja možda ne znam za to, ali znam za logiku jer čim se diraju granice, to znači rat. Kako god, sledeći sastanak Tuđman je održao u Tikvešu, jednom od Titovih lovišta, ali me više nije zvao da prisustvujem. Valjda zato što sam bio protiv takvog načina rešavanja. A to rešenje je značilo podelu BiH i tragediju. Rezultat tog rešenja bilo je 100.000 mrtvih.

Ne mirujem ni u penziji

Čime se bivši predsednik Hrvatske bavi? Dolazite li u Beograd?

– Sarađujem sa mnogim nevladinim organizacijama, pa sam mnogo putovao. Dolazim i u Beograd i poslednji put sam bio na poziv Igmanske inicijative, ali me zovu i u Kinu, Indiju… Ova situacija sa korona virusom je umnogome zaustavila tu saradnju, ali iako sam u penziji, ne mirujem!

„Obavio sam zadatak“

Da li su „Vesti“ prve koje vas nisu pitale za onu čuvenu rečenicu „Obavio sam zadatak, Jugoslavije više nema?“

– (smeh) Niste, niste. Ali, ako pogledate tu izjavu, realno, tu nema ništa sporno. Ja sam sa mesta premijera Hrvatske poslat u Beograd u Predsedništvo Jugoslavije. Jugoslavija je nestala, sagorela je iznutra i potom sam došao u Sabor koji me je i poslao u Beograd i ja sam saopštio ono što je bilo činjenica. Više nije bilo Predsedništva, savezne institucije su bile u blokadi, Vrhovni sud, Ustavni sud… I slep je video da te zemlje više nema. Interesantno je da niko nije citirao jednu drugu moju izjavu: „Ja sam zadnji predsednik Predsedništva Jugoslavije u ovom modelu.“ A moj tadašnji, formalni predlog Predsedništvu je bio, da ako već ne možemo doći do funkcionisanja postojećeg modela države, onda pokušajmo sa drugim modelom. Pokušajmo tako što će svi konstitutivni elementi proglasiti svoju samostalnost, a onda, već istog dana potpisati konfederalni sporazum u kome će se odrediti tačni konfederalni poslovi, koji će biti izvori prihoda. Ideja je bila da demokratski, civilizovan način, ali po novom modelu, funkcionišemo i time izbegnemo i rat i sve ono što je usledilo. Ali, niti je Milošević bio za taj model, niti je Tuđman bio za taj model. I desilo se to što se desilo.