Orban odlazi

Tenzije u odnosima sa Trampovom administracijom i rat na njenim spoljnim granicama opterećivali su politiku Evropske unije ove godine.

EU sledeće godine takođe očekuju pregovori o novom sedmogodišnjem budžetu, borba za konkurentnost ekonomije i suočavanje sa novim geopolitičkim okruženjem.

Ove godine, Evropska unija se polako, ali teško navikla na činjenicu da Sjedinjene Države više nisu njen nesumnjivi saveznik, ali i dalje okleva da to javno prizna.

Povratkom na vlast Donalda Trampa, postalo je jasno da EU više ne može da računa na američki kišobran bezbednosti, a ruski rat protiv Ukrajine primorao ju je da napusti oslanjanje na ruska fosilna goriva.

Zabrinjavajuće poruke Vašingtona

Poruke koje je američki potpredsednik Džej Di Vens poslao u svom govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru, optužujući EU da uvodi cenzuru slobode govora regulisanjem digitalnih platformi, jasno su pokazale kakav će biti stav Trampove administracije prema Evropi.

Američka kampanja protiv dva ključna zakona EU, Zakona o digitalnim uslugama i Zakona o digitalnim tržištima, koji regulišu odgovornost onlajn platformi za sadržaj koji objavljuju i sprečavaju velike tehnološke gigante da uspostave monopole na tržištu, kulminirala je sankcijama protiv pet bivših evropskih zvaničnika, uključujući bivšeg komesara Tjerija Bretona, koji se smatra „mozgom“ digitalnih propisa.

Brisel odbacuje ove optužbe, insistirajući da se propisi primenjuju na sve bez ikakve diskriminacije i da EU ima suvereno pravo da donosi i sprovodi zakone na svom tlu.

Pored toga, agresivna carinska politika Donalda Trampa obeležila je odnose sa EU tokom prošle godine.

Od povratka na dužnost u januaru, Tramp je u nekoliko navrata uveo nove carine na uvoz u Sjedinjene Države. U nastojanju da spreče potpuni trgovinski rat, predsednica EK Ursula fon der Lajen i Tramp su u julu postigli dogovor kojim bi EU pristala na carine od 15 odsto na većinu izvoza u SAD, dok bi većina američkog izvoza u EU bila bez carina.

Ali sporazum o carinama od 15 odsto izostavio je proizvode od aluminijuma i čelika, koje SAD nameću sa 50 odsto. Iako su se u julu složili da zajedno rade na smanjenju carina na aluminijum i čelik, američki zvaničnici su u novembru zatražili od EU da zauzvrat olabavi svoja pravila za američke digitalne platforme.

Jačanje evropske odbrane

Na samitu NATO-a u Hagu u junu, Evropljani su se složili sa Trampovim zahtevom da se povećaju vojni izdaci sa dva na pet odsto BDP-a do 2035. godine. To nije bilo lako progutati, s obzirom na to da mnoge evropske države članice imaju visok javni dug i vrlo malo fiskalnog prostora. Ali zbog mira kod kuće i straha od ruske pretnje, nisu imali drugog izbora.

U martu je Komisija predstavila „Plan za ponovno naoružavanje Evrope / spremnost do 2030. godine“. Prema ovom planu, EU bi trebalo da bude spremna za samostalnu odbranu do kraja decenije, a državama članicama je dozvoljeno da se njihovi troškovi odbrane ne računaju u njihov budžetski deficit, što otvara put za odbrambene investicije do 800 milijardi evra do 2030. godine.

Finansiranje Ukrajine

Vašington je zadao najveći udarac EU obustavom finansiranja Ukrajine, čija je odbrana od ruske agresije ključna za evropsku bezbednost. Sjedinjene Države su takođe počele da zarađuju od prodaje oružja Ukrajini.

Kroz inicijativu PURL (Priority Ukraine Requirements List), evropske članice NATO-a i Kanada finansiraju kupovinu američkog oružja i vojne opreme za ukrajinske potrebe. Dugoročni cilj je da se obezbedi 10 milijardi dolara za ovu inicijativu, a do decembra je već obezbeđeno preko četiri milijarde.

Pored svega ovoga, američka strana pregovara sa Rusijom o okončanju rata u Ukrajini, predlažući planove koji izgledaju kao da su napisani u Moskvi i koji zahtevaju velike ustupke od Ukrajine. Nakon toga, Evropljani se uključuju i zajedno sa Ukrajincima pokušavaju da balansiraju ove planove, koje Rusija potom odbacuje i time pokazuje da ne namerava da zaustavi rat dok se, kako kažu, ne otklone „fundamentalni uzroci“ sukoba.

Na svom poslednjem samitu ove godine, EU je sa velikim poteškoćama uspela da obezbedi finansiranje za Ukrajinu za naredne dve godine. Iako je prva opcija bila da se obezbedi reparacioni kredit u iznosu od 90 milijardi evra koristeći zamrznutu rusku imovinu, zbog nepopustljivog otpora Belgije, gde se nalazi većina ovih sredstava, i uz diskretnu pomoć Francuske i Italije, EU je morala da ide na drugo rešenje koje je ranije izgledalo neizvodljivo.

Naime, druga opcija je bilo zajedničko zaduživanje, koje je garantovano evropskim budžetom i zahteva konsenzus svih zemalja članica. S obzirom na to da su tri zemlje članice, Mađarska, Slovačka i Češka, bile protiv toga, lideri preostalih 24 države odlučili su da iskoriste mehanizam pojačane saradnje kako bi na finansijskim tržištima pozajmili 90 milijardi evra, koje će potom bez kamate proslediti Ukrajini.

Orban odlazi?

Sledeće godine, mađarski premijer Viktor Orban, glavni remetilački faktor u Evropskoj uniji u proteklih 15 godina, koji otvoreno uživa u ovoj ulozi, mogao bi da napusti evropsku političku scenu. Njegov politički odlazak mogao bi da utiče ne samo na politiku Evropske unije prema Ukrajini, već i na pregovore o višegodišnjem budžetu EU.

U aprilu bi trebalo da se održe parlamentarni izbori u Mađarskoj. Orbanova stranka Fides će se boriti za petu uzastopnu izbornu pobedu, ali ankete pokazuju da to nije baš verovatno.

Prema dosadašnjim predizbornim anketama, Orbanov bivši saveznik Peter Mađar vodi prilično ubedljivo sa svojom Partijom poštovanja i slobode (TISA).

Orbanov mogući odlazak bi takođe značajno uticao na evropsku političku scenu na ekstremnoj desnici.