Kako bi izgledao rat Kine i Amerike zbog Tajvana?

Predsednica Tajvana, države čiju nezavisnost Kina ne priznaje i smatra je delom svoje teritorije, prvi put je javno potvrdila prisutnost američkih vojnika u toj zemlji.

Tu je vest, doduše, već početkom meseca za AFP potvrdio neimenovani američki zvaničnik, koji je precizirao da se radi tek o nekih dvadesetak američkih pripadnika specijalnih snaga koji obučavaju manje trupe tajvanske kopnene vojske i mornarice, „manje od godinu dana“, za odbranu od moguće kineske invazije.

Tajvanska predsednica Cai Ing Ven je u istom intervjuu za CNN rekla da „kineska pretnja raste iz dana u dan“. I zaista, pitanje koje mnogi postavljaju više čak nije hoće li Kina napasti i pokušati da zauzme Tajvan, nego kada će se to dogoditi.

Tajvanski ministar odbrane Ćiu Kuo Čeng tako je nedavno upozorio da su tenzije s Kinom najgore u poslednjih četrdeset godina i da bi Kina mogla biti vojno sposobna za invaziju Tajvana do 2025.

„Branićemo se do poslednjeg dana“

– Spremni smo da se branimo, tu nema dileme. Rat ćemo voditi ako treba, a ako treba da se branimo do poslednjeg dana, onda ćemo se braniti do poslednjeg dana – poručio je tajvanski ministar spoljnih poslova Džozef Vu u aprilu.

Kina sad već redovno vrši provokativna preletanja preko Tajvanskog moreuza u samodeklarisanu identifikacionu zonu vazdušne odbrane (ADIZ) Tajvana, koja je šira od samih granica vazdušnog prostora koji pripada Tajvanu, ali služi za pravovremeni odgovor na eventualni napad.

Tako je početkom ovog meseca u četiri dana u tajvanski ADIZ uletelo gotovo 150 kineskih aviona, uključujući takozvane strateške bombardere koji su sposobni da nose nuklearno oružje.

I američki admiral Fil Dejvidson, aktuelni komandant indo-pacifičke komande, u martu je na saslušanju u Kongresu upozorio da bi se kineska invazija na Tajvan mogla dogoditi „u sledećih deset godina, u stvari u sledećih šest godina“. Američka vojska je potom u aprilu ponovo upozorila da Kina verovatno ubrzava svoj plan za preuzimanje kontrole nad Tajvanom.

Peking je, po mišljenju analitičara, sve više zabrinut da vlasti u Tajpeju pripremaju službeno proglašenje nezavisnosti pa ovim pretećim vojnim aktivnostima žele da odvrate Cai od takvog poteza. I Si Đinping je početkom ovog meseca izjavio da „istorijski zadatak potpunog ujedinjenja domovine mora biti ispunjen i definitivno će biti ispunjen.“

Ko bi pobedio?

Američki predsednik Džo Bajden dodatno je zaoštrio tenzije prošle nedelje kada je dao do znanja da će SAD braniti Tajvan u slučaju kineske invazije i da „ima obavezu to da učini“. Dodao je da ljudi ne bi trebalo da se brinu za vojnu snagu ​​Vašingtona jer „Kina, Rusija i ostatak sveta znaju da smo najmoćnija vojska u istoriji sveta“, istakao je na forumu koji je organizovao CNN.

Bez obzira na to koliko je kineska invazija na Tajvan izgledna, pitanje koje se mnogi pitaju je – ko bi pobedio?

Jasno je da je kineska vojska višestruko veća i snažnija od tajvanske. Kina, koja ima 60 puta više stanovnika od Tajvana i troši oko 25 puta više na svoju vojsku od Tajvana, prema procenama Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira, ima jasnu konvencionalnu prednost u svemu, od projektila i borbenih aviona (1200 prema 288), helikoptera (902 prema 208), tenkova (3205 prema 1160) do ratnih brodova (777 prema 117, 24 razarača prema 4 i 2 nosača aviona prema 0) i aktivnih vojnika (2 miliona i 185 hiljada prema 165 hiljada), da ne spominjemo nuklearni arsenal.

Direktna američka intervencija na strani Tajvana, naravno, potpuno menja tu vojno-stratešku kalkulaciju, s obzirom da su SAD i dalje svetska vojna sila broj jedan. Ali, ni to ne znači da bi kineski poraz bio izvestan.

SAD počele da gube u sopstvenim ratnim igrama

SAD su u sopstvenim ratnim igrama, odnosno simulacijama kineskog napada na Tajvan i američke odbrane tog ostrva, počele redovno da gube, što se nikad pre nije događalo. Neki američki analitičari smatraju da će ova novostečena superiornost na „domaćem terenu“ podsticati Kinu da pokrene invaziju naprosto zato što veruje da će pobediti.

Prema analizi Blumberga iz prošle godine, optimistična verzija događaja u Pekingu ide otprilike ovako: pre invazije, jedinice za kibernetičko i elektroničko ratovanje ciljale bi tajvanski finansijski sistem i ključnu infrastrukturu, kao i američke satelite kako bi minimizirali njihovu detekciju i upozorenje na nadolazeće balističke projektile. Kineski brodovi takođe bi mogli uznemiravati brodove oko Tajvana, ograničavajući vitalne zalihe goriva i hrane.

Kina bi pokušala brzo „obezglavljivanje“

Potom bi vazdušnim napadima nastojali da brzo i efikasno eliminišu većinu tajvanskog političkog i vojnog vrha, a u isto vreme da onesposobe lokalnu protivvazdušnu odbranu. Kineska Narodnooslobodilačka armija (PLA) je neke od svojih vojnih vežbi slikovito opisala kao vežbe „obezglavljivanja“, a satelitski snimci pokazuju da njeni poligoni za obuku uključuju replike ciljeva kao što je zgrada predsedničke kancelarije Tajvana.

Tek tada bi usledila prava invazija, s ratnim brodovima i podmornicama koje bi prešle preko Tajvanskog moreuza širokog oko 130 kilometara. Prvo bi osvojili najbliža ostrvca kao što su Kinmen i Pratas, pre borbe za strateški arhipelag Penghu, koji se nalazi samo 50 kilometara od Tajvana i na kojem su smeštene baze svih triju grana tajvanskih oružanih snaga.

Pobeda PLA ovde bi joj pružila izuzetno vrednu polaznu tačku za širi napad. Hiljade padobranaca sletele bi na obalu i pokušale zauzeti strateške zgrade i uspostaviti mostobrane na kojima bi se mogao iskrcati ostatak snaga i zauzeti ostrvo.

U stvarnosti, invazija bi bila mnogo rizičnija. Tajvan se decenijama priprema za napad svojih (nekadašnjih) sunarodnika i kao što je njegova vlada naznačila, spreman je da se bori do kraja.

Tajvanu pritom stratešku prednost daje geografija. Njegovo glavno ostrvo ima prirodnu odbranu, ne samo zato što je okružen nemirnim morem s nepredvidivim vremenom već i njegova gruba obala nudi samo nekoliko mesta sa širokom plažom pogodnih za iskrcavanje velikih brodova kakvi mogu dovesti dovoljan broj vojnika za uspešnu invaziju.

„Kina je uverena da SAD propadaju“

Intervencija SAD svakako je ključni faktor u scenarijima invazije. Američka pomorska moć dugo je odvraćala Kinu od bilo kakvog napada, iako je SAD raskinuo sporazum o međusobnoj odbrani s Tajvanom 1979. kao uslov za uspostavljanje diplomatskih veza s Pekingom. Tajvanski zakon o odnosima ovlašćuje američko oružje kako bi se „održavala dovoljna sposobnost samoodbrane“.

Vazdušne snage PLA objavile su prošle godine video u kojem se vidi kako njihovi bombarderi H-6 izvode simulirani napad na pistu koja je izgledala kao ona u vazdušnoj bazi Anderson na Guamu. Upravo bi američka baza na Guamu bila kritična za uspešnu američku podršku Tajvanu. „Global Tajms“ je tada izvestio da bi kineske balističke rakete srednjeg dometa poput DF-26 mogle uništiti američke baze dok njena protivvazdušna odbrana obara nadolazeće projektile.

To je najveći razlog za brigu za američke vojne stratege. Studija Univerziteta u Sidneju upozorila je 2019. da Amerika „više ne uživa vojni primat“ nad Kinom i da bi američke baze, vazdušne staze i luke u regionu „mogle postati beskorisne preciznim udarima u vreme početka sukoba“.

– Strategija Pekinga se ne temelji samo na potkopavanju otpora Tajvana već je i kockanje s tim kako će SAD pristupiti pitanju Tajvanskog moreuza. Najjači pokretač povećane kineske asertivnosti je uverenje da zapadni sistem, a posebno SAD, propada – upozorio je tako Danijel Rasel, bivši visoki zvaničnik Stejt departmenta pod predsednikom Barakom Obamom.

To bi uverenje, zajedno s onim da SAD želi zaustaviti rast Kine dok još ima primat, moglo zaista dovesti do rata koji bi imao katastrofalne posledice, bez obzira na pobednika.