Šahovski bog Jugoslavije

Jugoslovenski šahista Svetozar Gligorić s pravom se smatrao najboljim svetskim šahistom van bastiona ove magične igre, Sovjetskog Saveza, sve dok se nije pojavio Amerikanac Bobi Fišer.

Rođen je 2. februara 1923. u Beogradu. Rano je ostao bez roditelja, pa je put kroz život morao da gradi sam. Pohađao je osnovnu školu “Kralj Petar Prvi”, a zatim Prvu mušku gimnaziju. Za šahovsku tablu prvi put je seo relativno kasno, kao trinaestogodišnjak.

Prvi trofej

Prvi turnir osvojio je sa 15 godina, kada je pobedio na takmičenju Beogradskog šahovskog kluba, ali uskoro je došao rat, u kom je Gligorić učestvovao na strani partizana. Četiri ratne godine je proveo bez table sa 64 polja. Ipak, šah mu je već bio u krvi. Godinama kasnije je pisao da je u tom periodu jednom prilikom bio teško bolestan od upale pluća i da je pod groznicom sanjao šahovske partije sa živim figurama koje mu se obraćaju. Tako je bilo nekoliko uzastopnih noći, posle kojih bi se budio rano ujutro da analizira varijante i odgovara na pitanja postavljena u snu.

Igri se vratio posle demobilizacije, kao zreo mladić, i munjevitom brzinom nadoknađivao propušteno. Svetozar Gligorić bio je šahovski genije, ali za razliku od većine šahovskih genija nije bio čudak, već druželjubiv čovek. Govorio je da on igra protiv drvenih figura, a ne protiv ljudi. Njegov talenat nije bio sporan, ali njegova studioznost i predanost igri na 64 crno-bela polja dovela ga je rame uz rame sa najboljim šahistima tog vremena.

Ravnopravan sa najvećima

A konkurencija je zaista bila žestoka. Igrati, pobeđivati i izgraditi “ime” u eri Botvinika, Smislova, Talja, Fišera, Spaskog, Petrosjana i ostalih legendarnih igrača, predstavlja istinski podvig. Prvi veći uspeh kojim je skrenuo pažnju na sebe popularni Gliga je zabeležio 1950. kada je sa reprezentacijom Jugoslavije došao do olimpijskog zlata u Dubrovniku. Kako je to bilo vreme posle jugoslovenskog sukoba sa Informbiroom, Sovjeti i njihovi “sateliti” bojkotovali su devetu šahovsku olimpijadu, a Jugoslavija je trijumfovala ispred Argentine i Nemačke. Gligorić je igrao na prvoj tabli, a i danas je čuven njegov meč iz 12. kola protiv Migela Najdorfa. U vreme Olimpijade Gligorić je još uvek bio “samo” internacionalni majstor, i to sa neobično kratkim stažom u šahu, ali ga to nije sprečilo da sjajno predvodi Jugoslaviju do titule.

Titulu velemajstora Svetozar Gligorić dobio je sledeće godine i odmah je odlučio da se u potpunosti preda šahu. Sledeće dve decenije bio je među najboljim svetskim šahistima i kandidat za prvaka planete. Jedan je od najaktivnijih šahista u istoriji. Jugoslavija je, zahvaljujući njemu, smatrana drugom velesilom u svetu, iza SSSR, što je ujedno period najvećeg uspeha jugoslovenskog šaha.

Uspesi

Učestvovao je na ogromnom broju međunarodnih turnira, od kojih je mnoge osvojio. Među njegove najznačajnije pobede spadaju one na turnirima u Varšavi 1947, Hejstingsu 1951, 1956, 1959, i 1961, Mar del Plati 1953, Stokholmu 1954, Beogradu 1964, Manili 1968. i Loun Pajnu 1972. i 1979. Tri puta se na međunarodnim turnirima kvalifikovao za mečeve kandidata u ciklusu prvenstva sveta. Pedesetih i šezdesetih godina Gligorić je bio stalan učesnik na svetskim prvenstvima i uvažavan kao najbolji igrač van Sovjetskog Saveza. Jedno od najvećih dostignuća mu je Međuzonski turnir u Portorožu 1958. kad je u jednoj partiji ispustio trijumf i našao se na drugom mestu iza legendarnog Mihaila Talja. Iste godine, na Olimpijadi u Minhenu, osvojio je zlatnu medalju za rezultat na prvoj tabli, ispred Botvinika. Na međuzonskom turniru u Susu 1967. delio je drugo mesto bez poraza. U Argentini, na turniru u Mar del Plati 1953. Gligorić je pobedio i bio ispred starog znalca još iz Dubrovnika Najdorfa. Tada je nastao i Gligorićev “patent” u teoriji šahovske igre – poznata Mar del Plata varijanta Kraljeve indijske odbrane.

Gligorić je bio veliki prijatelj sa čuvenim američkim šahistom Robertom – Bobijem Fišerom. Njih dvojica su odigrala 16 mečeva, a u konačnom skoru Bobi je imao samo dve pobede više, uz šest remija. O drugarstvu koje su imali svedoči i anegdota kada je Gligorić Fišera uspeo da nagovori da obuče elegantno odelo koje mu je lično izabrao kod jednog jugoslovenskog krojača, posle čega ga je odveo na igranku među mnoštvo devojaka, što je za povučenog Fišera bio izazov sam po sebi).

Kastro i Če Gevara

Na Olimpijadi u Havani 1966. Gligorićeve partije redovno su posmatrali kubanski revolucionari Fidel Kastro i Ernesto Če Gevara. Bio je izveštač sa najčuvenijeg šahovskog meča svih vremena, dvoboja Roberta Fišera i Borisa Spaskog u Rejkjaviku 1972, a knjiga koju je napisao o tom meču prevedena je na nekoliko jezika i dostigla je tiraž od nekoliko stotina hiljada prodatih primeraka. U penziju je otišao 1978, ali je još punih 25 godina nastavio da se aktivno takmiči na velemajstorskim turnirima. Starost je provodio mirno, nije se uzbuđivao zbog činjenice što šah najednom više nije bio tako važan, pa je od početka devedesetih godina i on sam ostao bez slave koju je rezultatima, bez sumnje, zasluživao. Svetozar Gligorić je umro 14. avgusta 2012. kao 88-godišnjak. I kao jedan od najvećih šahista svih vremena.

Simbol Jugoslavije

Između 1950. i 1982. godine 15 puta bio je jugoslovenski predstavnik na Olimpijskim igrama osvojivši 12 medalja (zlatnu, šest srebrnih i pet bronzanih), a isto toliko puta je bio šampion Jugoslavije. U karijeri je dobio mnoga priznanja. Između ostalog 1958. je u anketi JSL “Sport” proglašen za najboljeg sportistu Jugoslavije, a 1975. Nagradu AVNOJ. Odlikovan je i Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Ordenom Nemanje Prvog reda. Veći deo karijere proveo je u Partizanu, ali je bio i jedan od osnivača Sportskog društva Crvena zvezda.

Svetozar Gligorić se bavio i novinarstvom, svirao klavir, družio se sa raznim glumcima, književnicima, sportistima i bio jedan od najvoljenijih ljudi u Jugoslaviji.