Kada profesionalni sportisti iz regiona potpisuju višemilionske ugovore u Italiji, Španiji ili SAD, ne pitaju se samo o klauzulama i bonusima, već i o tome gde će platiti porez, jer između dva sponzorska spota i tri treninga, jedna odluka o prebivalištu može doneti ili odneti desetine miliona evra.
Petorica najpoznatijih sportista iz Adria regiona, a to su Novak Đoković, Nikola Jokić, Edin Džeko, Luka Modrić i Luka Dončić, odavno ne igraju samo protiv svojih rivala na terenu. Njihov stvarni izazov je upravljanje poreskom kompleksnošću u državama koje ih žele, ali im i skupo naplaćuju. piše „Blumberg Adria“.
Đoković – rezident bez poreza
Novak Đoković je godinama prijavljen kao rezident Monaka, gde ne postoji porez na dohodak, niti na kapitalnu dobit. Međutim, to ne znači da ne plaća porez, samo ga plaća tamo gde nastupa.
Vimbldon mu, na primer, automatski zadržava do 45 odsto nagrade. SAD uzimaju 30 odsto proporcionalnog poreza (engl. flat tax) na nagrade nerezidenata, a Australija ima progresivnu strukturu sličnu Ujedinjenom Kraljevstvu. Đoković, kao jedan od najuspešnijih sportista svih vremena, ima globalno disperzovan poreski profil.
Ipak, ključ je u strukturi prihoda. Zahvaljujući pravovremenom osnivanju kompanija koje upravljaju njegovim pravima povezanim sa imidžom, Đoković većinu sponzorskih prihoda kanališe van zemalja s visokim porezima. Zato i jeste rezident Monaka, ne zato što tamo trenira, nego zato što tamo novac „ostaje“, kako vole da naglase u Kneževini.
Jokić i američki mehanizam „duty days“
Nikola Jokić, kao trostruki MVP NBA lige, ima jedan od najkompleksnijih fiskalnih portfelja među sportistima iz regiona. Prijavljen je u Koloradu, gde državna stopa poreza na dohodak iznosi 4,4 odsto. Savezni porez je 37 odsto, a takozvani „jock tax“ zahteva dodatno plaćanje u svim državama gde Denver igra utakmice.
Metodologija je „jednostavna“: porez se deli po broju dana u godini tokom kojih je sportista bio profesionalno angažovan (engl. duty days), odnosno danima odigranim u svakoj državi. Ako Jokić u Njujorku odigra pet od 100 utakmica, pet odsto njegove godišnje plate podleže njujorškom porezu – trenutno 10,9 odsto.
Za Jokića to znači da na ugovor od 45 miliona dolara godišnje, više od 20 miliona ide državi, i to pre nego što plati pravnike, agenta i FICA doprinose (penzijski i zdravstveni).
Italija: Džeko na popustu
Dolaskom u Fjorentinu, Edin Džeko je ne samo potpisao novi ugovor već i ušao u specifičan fiskalni režim. Italija nudi takozvani „impatriate regime“, zakon osmišljen da privuče strane profesionalce. Ako zadovolji uslove (stalni boravak, preseljenje centra životnih interesa), Džeko će plaćati porez na samo 50 odsto svoje plate, maksimalno 600.000 evra godišnje.
To znači da će efektivna poreska stopa biti daleko ispod nominalne od 43 odsto i dodatno umanjena ako ima maloletno dete. Računica je jasna: na bruto ugovor od dva miliona evra, neto dobit se penje i do 1,5 miliona. Italijanska vlada zadržava mogućnost ukidanja olakšica, ali zasad su one aktivan alat u trci za fudbalskim zvezdama.
Modrić i kraj Bekamove ere
Hrvatski fudbaler će svoje pozne igračke godine provesti u Italiji, ali je ranije u Španiji njegov poreski status bio daleko od povlašćenog. Po dolasku u Real Madrid, Modrić je koristio takozvani „Bekam zakon“, odnosno poreski režim koji strancima omogućava da plaćaju 24 odsto poreza samo na prihod ostvaren u Španiji, i to šest godina. Taj status mu je istekao 2018. godine.
Od tada, Modrić je plaćao redovni porez u Madridu, gde se primenjuje stopa do 45 odsto za prihode iznad 300.000 evra. S obzirom na godišnji bruto prihod koji je u zlatnim godinama iznosio oko 10 miliona evra, Modrić je Španiji godišnje plaćao više od četiri miliona evra, ne računajući doprinose.
Dončićeva selidba iz poreskog raja u kalifornijski pakao
Luka Dončić je 2025. godine trejdovan iz Dalasa u Los Anđeles Lejkerse. Time je izgubio najvredniju poresku prednost, život u Teksasu, jednoj od devet američkih saveznih država bez poreza na dohodak.
Dončića u Kaliforniji čeka dodatnih 13,3 odsto na državnom nivou, a povrh toga i 37 odsto saveznog poreza. To znači da će se njegov efektivni porez na prihod popeti iznad 50 odsto. Uz „jock tax“, porez koji svaka američka savezna država naplaćuje sportistima koji tamo igraju utakmice, Dončić godišnje podnosi više od 30 poreskih prijava, a njegov pravni tim mora precizno da evidentira broj dana provedenih u svakoj jurisdikciji.
Na godišnji ugovor od 40 miliona dolara, Dončić će izgubiti više od 20 miliona u porezima.
Nulta stopa za bogate, ali uz mnoge izuzetke
Zajednički činilac kod svih je sledeći: što veći ugovor, to kompleksnija poreska arhitektura. Kod Đokovića je to ofšor struktura, kod Dončića planiranje boravišta, kod Jokića evidencija po utakmicama. Evropske lige koriste poreske olakšice za privlačenje talenata. Konkretno, Italija ima „impatriate“ zakon, Španija je imala „Bekam zakon“, a Portugalija je privlačna za penzionisane sportiste.
S druge strane Atlantika, sportisti se sve više sele u države bez poreza na dohodak, a to su Florida (Džimi Batler, Lionel Mesi), Teksas (Dončić do 2025), Nevada (Maks Krozbi). Ipak, „jock tax“ ostaje i izjednačava teret.
Glavno pitanje koje se nameće jeste ko „pobeđuje“ – država ili sportista. Odgovor nije jednostavan. Igrači gube od trećinu do polovinu bruto ugovora kroz poreze. Ipak, sponzorski prihodi, licencna prava i pravilna rezidentnost mogu da optimizuju opterećenje. Đoković, Jokić i Dončić imaju sofisticirane strukture koje umanjuju gubitke, ali cena toga su armija pravnih stručnjaka i savetnika.
Sport više nije samo takmičenje na terenu. U eri velikih ugovora i globalne mobilnosti, najvažnija utakmica odvija se u poreskim pravilnicima i beležnicama revizora, a samo najbolji ili najbolje savetovani izlaze kao pobednici.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
