Granice su samo u glavi

Srpski paraolimpijci obradovali su naciju sa šest odličja, a stonoteniserka Borislava Perić Ranković osvojila je dve. Najpre se okitila srebrom u paru sa Nadom Matić, a zatim i u individualnoj konkurenciji. „Upisala“ je ukupno sedam olimpijskih medalja na pet Igara, a kući je donela 32 odličja sa velikih takmičenja, od čega 15 zlatnih.

Statistika govori sama za sebe, ali Borislava nije velika šampionka samo za zelenim stolom, nego i van njega. Njen vedar duh i šarm oplemenjuju, pa nema sumnje da će i po završetku veličanstvene karijere ona i te kako imati važnu ulogu u sportsko – društvenom životu Srbije. Borislava toliko toga može da podeli sa naslednicima, od nje mnogo može da se nauči i puno da se čuje o stalnoj borbi i neodustajanju. Borislavina priča je inspirativna, topla i puna optimizma. Iako je posle teške nesreće u stolarskoj radionici ostala u kolicima sa svega 22 godine, to ju nije sprečilo da sanja velike snove i da ih ostvaruje. Perić Ranković se ljubazno odazvala pozivu Vesti i za naš list sumirala utiske iz Grada svetlosti i govorila o životnom putu i planovima.

Zadovoljstvo veće od umora

Da li su se slegli utisci po povratku u Srbiju?

– Nisu, a verovatno neće još jedan duži period – počinje priču naša sjajna olimpijka. – Euforija u kojoj smo mi imali u Parizu, kada smo delili radost u krugu tima, sada to sve preselilo u krug porodice i prijatelja, tako da će nam trebati još vremena da saberemo utiske. Čeka nas sada malo drugačiji tempo, koji nije sportski. Zadovoljstvo i sreća su jači od umora, veoma nam je drago što smo mogli da obradujemo ne samo naše najbliže, koji nas znaju i veruju u nas, nego i sve druge ljude u Srbiji. Naš uspeh je ođeknuo putem društvenih mreža. Običan veb portal mog rodnog grada Bečeja imao je 11.000 lajkova i preko 400 komentara na vesti o meni. To je mala sredina, ali ljudi naš uspeh doživljavaju kao svoj i to je nama sportistima velika satisfakcija.

Olimpijci su osvojili pet medalja, paraolimpijci su bili još uspešniji sa šest odličja, od čega su polovinu uzeli stonoteniseri. Srebrom ste se okitili u paru sa Nadom Matić, potom odličje iste boje ste osvojili i individualno, dok je Mitar Palikuća stigao do bronze. Da li postoji žal za zlatom?

– Možda malo, međutim kada sve saberem i kada shvatim da je mnogo protivnica upola mlađe od mene, nije mala stvar stići do bilo kakve medalje. Da sam možda imala dan odmora više pred finale sa Nemicom, pitanje je kako bi bilo. Ali kada se opraštate i završavate karijeru, svaka medalja je dobrodošla. Prezadovoljna sam sa dva srebra, da mi je to neko ponudio pre odlaska u Pariz oberučke bih prihvatila. Posebno sam ponosna na saradnju sa Nadom, sa kojom sam igrala 21 godinu, a 17 godina je prošlo od prve zajedničke medalje, i sve vreme smo se držale zajedno na vrhu. Mnogo medalja smo osvojile, zajedno se i opraštamo. Presrećne smo zbog svega što smo zajedno doživele. Kada se sve sagleda, svi mi smo napravili nešto jako lepo i nadam se da će generacije koje dolaze i krenu našim stopama postići nešto slično u budućnosti, a nama je da im kao mentori damo korisne savete i budemo podstrek. Dugi niz godina stoni tenis je u samom vrhu i osvaja medalje, ove godine se sve poklopilo.

Najveća čast je predstavljati Srbiju

Brojni takmičari su se žalili na uslove u Parizu?

– Sve je bilo prilagođeno osobama sa invaliditetom, ali kada se uporedi sa prethodnim Igrama na kojima sam bila (ukupno pet), sve su bile mnogo bolje organizovane. Čak i Rio 2016, iako je Brazil u to vreme bio u velikim ekonomskim problemima. Možda su Francuzi mogli malo više da se potrude, ali to je na njihovom obrazu. Svi sportisti se slažu da je to moralo mnogo bolje, naročito kada je hrana u pitanju. Ali preživeli smo.

Kakvi su uslovi za bavljenje sportom osoba sa invaliditetom u Srbiji?

– Svaki put kada donesete neke medalje, to odjekne u javnosti, pa se samim tim odrazi i na budžetu Paraolimpijskog komiteta Srbije. Tada se pojave i ljudi dobre volje koji su raspoloženi da budu sponzori i omoguće vam da mnogo lakše razmišljate o treninzima i takmičenjima. Odgovaralo bi nam da bude još malo više sredstava, ali nadamo se da će to da se popravi u budućnosti. Potrebni su kampovi za mlade i organizacija paraolimpijskih dana, gde će oni moći da se oprobaju. Posebno u manjim sredinama. Moramo deci sa invaliditetom da pomognemo da pronađu svoj put.

Vi ste jedna od naših najuspešnijih sportistkinja kada se ima u vidu broj osvojenih medalja?

– Srećna sam zbog toga, ali meni je uvek bilo najvažnije da na pravi način predstavljam zemlju. Na svakom velikom turniru sam se potrudila da dam maksimum jer Srbija je mene slala na velika takmičenja. Nisam se opterećivala brojem medalja, ali mi je drago što sam nadmašila mog učitelja i mentora Zlatka Keslera. Učitelju je uvek drago kada ga učenik nadmaši.

Ostajem u sportu

Kako ste otkrili ljubav prema stonom tenisu?

– Slučajno sam odabrala stoni tenis. Počela sam da igram košarku u kolicima, jer sam se pre invaliditeta bavila košarkom i trenirala je pet godina u Bečeju, pa sam želela da nastavim sa njom. U to vreme sam bila jedina žena koja je igrala košarku u kolicima u Srbiji i ne bih imala mogućnost i pravo igranja na velikim takmičenjima. Zlatka sam znala od ranije i on me je pitao da li bih uzela reket u ruke i probala sa stonim tenisom jer sam tu imala više šanse. Posle godinu dana sam ga pitala šta treba da uradim da bih bila u svetskom vrhu. On je odgovorio da to nije baš tako lako kako ja mislim, ali meni su te reči bile ogromna motivacija i izazov i tako je ostalo do danas.

Da li je odluka o oproštaju definitivna i kakvi su vam planovi?

– Jeste, s obzirom na moj broj godina (52), a želim i da se posvetim porodici. Ćerka Dragana ima 14 godina, a od tog vremena pola sam provela u inostranstvu, na pripremama, takmičenjima… Smatram da mogu u budućnosti da motivišem mlađe osobe sa invaliditetom da se bave sportom. Idem u penziju kao igračica, ali se ne povlačim iz sportskog života – poručuje Borislava.

Uz podršku bližnjih sve je moguće

Vaši najbliži su bili uz vas u najtežim trenucima i bili ogromna podrška?

– Kada mi se desila nesreća napravili smo dogovor moji roditelji, sestra i ja, koji je glasio „nećemo gledati zašto se nešto desilo, već šta možemo da uradimo u budućnosti“. Posebno mi se urezala u sećanje rečenica fizioterapuetkinje sa kojom sam radila, upućena mojim bližnjima, a koju ja ponavljam svima, ne samo roditeljima čija deca imaju invaliditet, nego to važi sa ceo svet: „Ako želite da pomognete Borislavi, ne smete da budete sentimentalni. Danas ste tu, sutra vas nema“. Morala sam da se izborim da li mogu ovo ili ono, nekada pod nadzorom roditelja i sestre, a nekada samostalno.

Nije uvek bilo lako…

– Bilo je tu i kukanja, suza i besa i svega ostalog, ali uspeli smo. Tu je bila i druga veoma važna rečenica moje kume i drugarice, koja me je tri i po meseca posle nesreće pozvala da izađemo u grad. Pitala sam je: „Pa, kako ću ja ovako u kolicima, šta će reći ljudi“, a ona je odgovorila: „Ako mogu ja sa tobom, zašto ti ne možeš sa mnom“. Ponosna sam na moje bližnje i na sebe jer nikada nisam odustala, nekada se zapitam gde su moje granice? Stepenice i uska vrata znam da su granice, ali sve ostalo je savladivo, zato što ne razmišljam da li ja to mogu nego se potrudim da to ostvarim. Nekada uspem iz prvog puta, nekada iz drugog, nekada iz desetog… Dokle god ne odustanete od nečega u životu, vi ćete uspeti, pitanje je samo iz kog pokušaja, nemojte da brojite. Granice postoje samo u glavi.

Motivaciona govornica

Vedri ste i pričljivi, a imate šta da kažete mladima. Da li ste razmišljali da držite tribine i budete motivacioni govornik?

– Ja to već radim mnogo godina unazad, ali kada idem na druženja u škole, sportske klubove, zamolim da ne objavljuju. Uvek se trudim da budem vedra i nasmejana, bez obzira da li mi je dan dobar ili nije, jer moja deviza glasi: „Kada ste nasmejani svako će vam prići, kada ste smrknuti ni najrođeniji neće želeti da budu u vašem društvu“. Ako idete kroz život visoko podignutog čela i sa osmehom na licu mnogo je lakše nego kada ste namrgođeni jer tada odbijate sve oko sebe.

Odrastanje u Bečeju

Kakvo detinjstvo ste imali?

– Živela sam u Bečeju do sredine svojih tridesetih. Tamo su i moji sportski počeci, do petog razreda redovno sam igrala fudbal sa dečacima. Kao nekada na fudbalu, tako je i danas na treninzima, kada igrate u muškoj konkurenciji, dajete sve od sebe. Oduvek sam volela da boravim u prirodi i dugo sam bila u izviđačima. Vikende i raspuste provodila sam u Čurugu, odakle roditelji mojih roditelja vode poreklo. Kao gradsko dete, tamo sam otkrivala lepotu prirode i drugačiji način života. Naučila sam da se od zemlje može živeti. Deda je znao da govori: „Zemlju možeš prodati samo jednom.“ Što znači: kada je prodaš, teško ćeš je ponovo steći.

Odlikovanje

Dobitnica ste najvećeg državnog prizanja, Sretenjskog odlikovanja 2019?

– Kada nešto napravite u životu, a neko to prepozna, posebno kada je pitanju vaša država, onda je to ogromna čast i zadovoljstvo. Sa ponosom sam primila to odlikovanje.

Nepravda naneta Đuriću probudila želju za „osvetom“

U javnosti Srbije prilično je odjeknuo „slučaj“ Nebojše Đurića, kojem je medalja oduzeta, pa vraćena. Na koji način je to uticalo na naš tim?

– Nije nas poremetilo, čak nam je dalo dodatni vetar u leđa, da napravimo rezultat i da se „osvetimo“. Drago nam je što su javnost i mediji u Srbiji burno propratili sve što se dešavalo oko Nebojše, to je samo pokazalo koliko je ljudima stalo. Svi smo to preživaljavali, i kada smo videli da mu je medalja vraćena zajedno smo proslavili, tako da je timski duh u Parizu dodatno ojačan. Dobra atmosfera nam je pomogla da takmičari pruže neki procenat snage više i ostvare još bolje rezultate.

Dragana motiv i inspiracija

Koliko je vas je motivisala želja da, uprkos hendikepu, pokažete da možete sve što i ostale mame?

– Ćerka je uvek bila moja pokretačka snaga. Kada god mislim da mi je teško, ja pomislim ili pogledam u nju i onda mi se učini da nemam ograničenja. Puno mi je pomogla u nekim presudnim momentima, kada sam mislila da ne mogu baš sve. Tada se u meni rodi još veća snaga da bi Dragana mogla da se ponosi. Ona i suprug su se tokom Igara trudili da isprate sve moje mečeve. Dragana je veoma emotivno reagovala, slala mi je poruke podrške, bila je 200 odsto uz mene. Pet meseci nakon porođaja vratila sam se na treninge, a mesec dana kasnije nas troje smo putovali na moj prvi turnir. Ćerka je od prvog momenta sa mnom u sali. Njena radost daje mi snagu za sve. Mnogo toga ne bih uspela da njoj nisam obećala da hoću.