Razgovor uspeh gradi

Srpska kuća rukometa dobila je prethodnih dana novog generalnog sekretara. Aleksandar Brković (42) prihvatio se odgovornog posla, u nadi da je kadar da unese određene promene i doprinese boljitku srpskog rukometa. Brković se, pre nego što je seo u užarenu fotelju, oprobao u sudijskim vodama, bio trener mlađih kategorija, prve ekipe, asistent u stručnom štabu reprezentacije Srbije kod Seada Hasanefendića, a može da se pohvali i da je bio najmlađi trener ekipe učesnice Lige šampiona. Na novu funkciju je došao sa pozicije tehničkog direktora nacionalnog tima, na koju je dospeo slučajno…

– Prvi period u Savezu proveo sam u sportskom sektoru, ali sam više bio okrenut nekim trenerskim i direktno sportsko-terenskim stvarima i nisam se toliko uplitao u te neke menadžmentske vode. Međutim, od momenta kada je Ratko Nikolić otišao iz A reprezentacije, ostalo je upražnjeno mesto tehničkog direktora, a nije bilo mnogo vremena, jer su blizu bile pripreme za Svetsko prvenstvo, kao i samo takmičenje. Predloženo mi je to, ali sam paralelno bio i selektor kadetske reprezentacije, pa sam u saradnji tada sa Urošem Elezovićem i trenerom iz mlađih selekcija, Nikolom Maksimovićem „zatvarao“ sve te aktivnosti kod kadeta – počinje priču za „Vesti“ Aleksandar Brković.

Kratkoročna priča se odužila?

– Ideja je bila da se posle Svetskog prvenstva vratim pređašnjim obavezama, međutim, neko je bio zadovoljan mojim radom i ulogom u seniorskoj reprezentaciji. Verovatno je zadovoljstvo bilo obostrano, jer i ja ne mogu da se požalim da je bilo loše. Bio sam na velikom takmičenju, bio sam šef delegacije, sa Tonijem Đeronom sam imao vrhunsku saradnju, to je jedan sjajan čovek, generalno i bilo mi je lepo. Onda je bilo – ostani još malo. Ostao sam na toj poziciji godinu dana, gde sam nastavio da radim i posle toga smo napravili presek. U međuvremenu je došao novi ciklus u reprezentativnim selekcijama i nisam bio zainteresovan da radim sa novom generacijom kadeta.

Predlog Delićeve koji se ne odbija

Kako se rodila ideja o poziciji generalnog sekretara RSS?

– Nije se rodila kod mene, već kod predsednice RSS, Milene Delić. Još ranije mi je ponudila da nasledim Svetozara Stankovića, kada ode u penziju, a on je već neko vreme radio, a ispunjavao uslove za penziju, gde smo se mi nekako zajednički došli do zaključka da je ovo pravi momenat. Tako je sve išlo, ne sa nekim velikim planom sa moje strane, jer sam, ipak, sa nekim drugim ambicijama ušao u sve ovo. Milena me je pitala da li sam zainteresovan, meni je trebalo malo vremena da se saberem. Generalno, studirao sam menadžment u sportu i to je nešto što mi je bilo vrlo zanimljivo, ali možda ne u 41, 42. godini, nego malo kasnije. Mislio sam da trenerski mogu da radim još neke stvari, koje su možda konkretno i direktno vezane za teren, ali opet, prepoznao sam momenat da bih i ovde mogao nešto da pružim, da pokrenem, promenim, ne u smislu da je nešto bilo loše, nego jednostavno da primenim na način na koji bih ja to video. Uz to, imao sam iskustvo rada iznutra u sportskoj organizaciji kao što je savez. Prihvatio sam ponudu, preuzeo rizike i obaveze.

Da li to znači da je vaša trenerska karijera završena?

– Nisam digao ruke od trenerskog posla, ali sam trenutno ovome maksimalno posvećen, pa koliko traje.

Koliko ljudi vas je pitalo „šta vam je to trebalo“?

– Svi – kroz osmeh će Brković. – Bilo je ono „ne znam da li da ti čestitam, ili…“ Skoro svi, koji su duboko uključeni u rukomet, pitali su me da li mi je ovo trebalo.

Komunikacija najvažnija

Šta je prioritet na novoj funkciji?

– Usmerili smo neke ciljeve, koji su se poklapali već neko vreme, sa onim kuda bi savez trebalo da ide. Tu sam da to iz nekog drugog ugla, iz kog sam gledao do juče, nastavim da radim i unapredim, ili produbim, produžim, popravim, kako god, ali sam svestan da i ova pozicija ima ograničenja. Imamo zajednički interes, a to je bolji srpski rukomet, bolja organizacija, efikasniji i lakši rad u tom smislu, gde će biti lakše za funkcionisanje, ne samo po pitanju finansija, nego recimo efikasnosti i efektivnosti rada, kako kancelarije, tako i nekih drugih tela. Moj prioritet, ili stvar koju najviše želim, je bolja komunikacija svih ljudi unutar rukometa, ne samo rukometnih organizacija, nego svih ljudi u rukometu. Mislim da, ako popravimo komunikaciju, postoje šanse da unapredimo neke stvari. Bez, ili sa lošom komunikacijom, mada je i ona bolja od nikakve, jer ćemo tako saslušati nekoga, nema pomaka. Rad na nekom evropskom nivou, ne mislim da podignemo Savez na evropski nivo, nego da predstavljanje javnosti bude na evropskom i svetskom nivou mora da bude mnogo širi, veći i moramo da budemo mnogo zastupljeniji, nego što smo bili u očima svetske i evropske rukometne federacije. Mislim da su to ciljevi gde moramo više da uradimo.

Rukomet dugo nema rezultate koji bi zainteresovali decu da se bave ovim sportom. Kako ga vratiti na mapu sportova u Srbiji?

– Jedan od razloga su loši, ili nedovoljno dobri rezultati. Međutim, mi u Srbiji imamo mnogo sportova, neću pominjati nijedan, da ne pomisli neko da je mali sport, koji nemaju nikakve rezultate, nevidljivi su, ali imaju određeni broj takmičara, ili ne mora takmičara, jednostavno, članova. Mi imamo jedan projekat u planu, koji ćemo organizovati, kako sami, tako i u saradnji sa obe krovne federacije naše kuće, sa IHF i EHF, a to je silazak u bazu za što veći broj dece kroz rad u osnovnim školama prvenstveno. Čak smo pokušali da uradimo i jedan pilot projekat, koji je završen posle tri meseca, o rukometu u vrtićima, gde smo se nekako prepoznali u tome što EHF sada radi, ali moramo da krenemo od tog jednog plana sa mini rukometom i ulaska u osnovne škole, na širem području, odnosno cele Srbije. Mislim da je jedini put da budemo „dosadni“, kucamo na vrata, nudimo se, da bismo mogli nekoga da privučemo, kako bismo iz te šire baze, odnosno kvantiteta dobijemo kvalitet.

Svet je pomirljiv

U rukometu je odvajkada „rat među ljudima“. Da li je moguće pomiriti i ujediniti rukometni svet?

– Mislim da jeste, zaista smatram da sa nekom dobrom komunikacijom, boljom, možemo bar malo da se primirimo. Veliki je problem što dosta ljudi gleda u smislu to personifikuje „ja, danas“. Znači, šta ću ja danas da dobijem šta ću danas da uradim, čak nema ni „ja, sutra“, nego mora danas. Ako to uspemo malo da promenimo, svako kod samog sebe, odnosno da ubedimo nekog u to da imamo i neki viši interes, a ne samo lični, moći će da se sprovede, ako ne da se iskoreni. Verujem da će nam tako biti bolje, pa makar u okviru naše kuće, odnosno da iz nje neće više izlaziti takva slika prema drugima, koja govori „evo ih ovi u rukometu, šta se to opet dešava“. Zato mislim da jeste moguće, lično ću biti taj neki mali šraf, koji će probati to da pokrene. Svakako ću dati sve od sebe, dok su ljudi dobronamerni. Sa nekim, ko je zlonameran, svakako ću nešto morati da kažem, ali mislim da takve stvari i nekoga ko je konstantno zlonameran, ne možeš da promeniš. Jednostavno, moraš da nađeš sistem koji će njega da pobedi i da ga, ako ne eliminiše, onda utiša. Ne sistem RSS, nego sistem rukometa u Srbiji – zaključuje Brković.

Lakše bi bilo da smo svi na istom kursu

Istina, kratko ste na poziciji generalnog sekretara, da biste možda stekli neki utisak, ali šta je najteže raditi?

– Najlepše je raditi trenerski posao, iako on nosi veliku odgovornost i trpi određenu vrstu pritiska i svega ostalog. Sigurno je ovo što trenutno radim najteže, zato što je zaista prevelika odgovornost, a mi kao mi, nismo svi na istom kursu, da duvamo u ista jedra i guramo svi zajedno tamo gde treba. Sigurno bi bilo lakše da smo svi mi, na čelu sa mnom naravno, malo udruženiji, ujedinjeniji, tako da je ovo verovatno najteže što sam do sada radio.

Ima rešenja i za sudije

Broj sudija i delegata se znatno smanjio u odnosu na neki prošli period. Kako tu poboljšati situaciju?

– Nažalost, taj trend nije samo kod nas. I Bundesliga je objavila da je izgubila 5.000 sudija u poslednjih ne znam koliko godina, ali hajde, neka oni gledaju svoje, mi svoje. Samo rad kroz bazu na unapređenju, omasovljenju, kao kod igrača, može da da rezultat, jer jednostavno, nema mnogo bivših rukometaša, ili sadašnjih, koji su zainteresovani za taj poziv. Ima mnogo razloga za to i pozitivnih i negativnih, da ih ne navodimo sve, ali mislim da mi sami sebi, za mnoge stvari, skačemo u usta i pravimo medveđu uslugu. Ako ocrnimo ili radimo loše u okviru trenerskog, ili sudijskog dela, sami sebi ćemo napraviti problem. Moramo da vučemo ljude za rukav i da ih ubedimo da se bave tim poslom. Opet, dosta toga nameće Evropa spuštanjem kriterijuma oko godina i svega. Nekada je bilo igrač završi karijeru, pa postaje sudija. Sada, zbog malog broja kandidata, raznorazno kvalitetne sudije postaju arbitri najvišeg ranga i u nedostatku šire baze, dele pravdu u većim utakmicama. To je sada problem, zato kvalitet i opada, ali mislim da moramo mnogo više da se angažujemo na nivou zajednica svih, da omasovimo taj pokret, ili da bar ustalimo taj broj sudija, delegata, kontrolora. Mislim da imamo mnogo veći odliv sudija, nego priliv i to je ono što je problem. Ipak, sa angažovanijim radom nešto možemo da uradimo.

Stanković i Đurković podrška

S obzirom na to da na ovoj poziciji nemate iskustva, da li postoji neko koga biste „hvatali za rukav“ za neki savet, poslušali, ugledali se na nekoga?

– Svakako, tu je Svetozar Stanković, stoji na usluzi, kao što smo donekle i dogovorili. Svakako velika podrška i od Božidara Đurkovića, koji je ovaj posao radio godinama. Tu su i neki ljudi, van rukometnih miljea, koji vode ozbiljne poslove i mogu dosta da mi pomognu. Imam prijatelje na određenim pozicijama, koji se bave organizacijom posla u okviru nekih sistema i onda, što se toga tiče, ta neka iskustva, pa makar u odnosu sa ljudima, mogu da pomognu. Ipak, taj neki put koji je Đurković imao kroz savez, pa do pozicije gde je sada, stvarno je nešto čemu treba stremiti na poziciji generalnog sekretara.

Srbija podnosi kandidaturu za EP

Možemo li da se nadamo nekoj kandidaturi za organizaciju velikog takmičenja?

– Mi smo poslali pismo o namerama, da smo zainteresovani za dva ženska seniorska Evropska prvenstva, 2030. i 2032. Kandidati smo za oba. U okviru naše kuće ćemo se fokusirati na jedno. Lično, više bih voleo da bude 2030, jer je to predolimpijsko EP. Jeste da je 2032. olimpijska godina, ali Igre su preko leta, a šampionat u decembru. Prvenstvo 2030. je poslednje pred Olimpijske igre i nama to treba da bude fokus. U odnosu na to, vrlo smo zainteresovani za prvenstva mlađih kategorija, gde mislim da možemo da napravimo iskorak i budemo organizatori i nekog svetskog šampionata, iako je to sada veliki zalogaj, sa 32 selekcije. Imamo pozitivna, ali i negativna iskustva iz okruženja iz kojih možemo da učimo, tako da sam siguran da i tu možemo da napravimo iskorak.

Igrači prerano odlaze

Gde je klupski srpski rukomet u odnosu na Evropu?

– Ako su prva liga Nemačka, Francuska, druga, recimo Švajcarska, mi smo, kao liga, od četiri-pet nivoa, na nekom srednjem, trećem, kada je u pitanju učešće naših klubova na evropskoj sceni. To rezultati pokazuju. Mi smo imali Vojvodinu, koja je prošle godine osvojila Evrokup i pokazala da je za nešto više. Ove godine je to potvrdila i na dobrom je putu, a ovo je, po meni, mogla da uradi još pre deset godina, mada, možda se tada nisu stekli svi uslovi, a sada jesu, da doprinese srpskom rukometu i kroz Ligu šampiona, gde isto neće imati beznačajnu ulogu, ako nastavi da raste, kao sada i što se tiče budžeta i što se tiče organizacije i igrača, ljudi oko kluba. Novosađani su napravili iskorak, Metaloplastika je prezimila u Evropi, Dinamo je negde na ivici u tim nekim utakmicama, kao i dosadašnji Partizan, što se tiče Evrokupa. Nisu za Ligu Evrope, ali su u Evrokupu konkurentni. Kvalitet naše lige nije još na nivou na kakvom želimo da bude i teško da će biti u skorije vreme, jer igrači prerano odlaze. Evo, imamo jednog Kojadinovića koji je fenomenalan i već je potpisao ugovor sa Tuluzom i, nažalost, neće se zadržati sledeće godine. Kada bismo postali takva liga da taj Kojadinović ili Trnavac ostanu ne zbog novca u ligi , nego i zbog kvalitetnijih mečeva, to će biti prava stvar.