Zoran Gajić: O(p)staćemo u svetskom vrhu!

Ako za neki naš sport možemo da kažemo da je konstantno u svetskom vrhu u obe konkurencije, i to kao diskretni heroj iz senke, onda je to odbojka. Za nabrajanje osvojenih medalja u svim takmičenjima od ukidanja sankcija 1995. do danas trebalo bi nam podosta redova, a jedan od najzaslužnijih zbog čega je to tako jeste magistar odbojke Zoran Gajić, nekadašnji trofejni selektor muškog nacionalnog tima i od 27. novembra 2016. predsednik OSS.

Gospodin kakav je bio dok je harao Evropom i svetom kao trener i selektor, rođeni Omoljičanin kod Pančeva ostao je i kao funkcioner, a idealan povod da bude gost „Vesti“ je početak izgradnje velelepnog Nacionalnog odbojkaškog trening centra u Novom Beogradu 17. marta, ali i podatak da se preko 100 naših igrača vratilo iz inostranstva na domaće parkete. To govori da su osetili kako se atmosfera iz korena promenila. Intelektualac od glave do pete, prvi čovek OSS dotakao se svih relevantnih tema u našem trofejnom sportu, ali i međunarodnim odnosima, pa je vreme u „Vestima“ proletelo kao smeč.

Sprečili finansijski krah

Gajić važi za perfekcionistu, pa ga svi uspesi reprezentativne odbojke nisu uljuljkali, već je sa stručnim timom saradnika shvatio da je neophodno dovesti u red bazu, odnosno podići klubove iz pepela, onog finansijskog, pre svega. Stalno je na terenu počev od „svog“ Pančeva i Beograda, Novog Sada, Uba, Lajkovca, Aleksandrovca… Teško je sve nabrojati:

– Spadam u ljude koji uvek gledaju šta bi moglo da se popravi i gde ima propusta, pa sam po dolasku na funkciju predsednika OSS pre pet godina uvideo da su nam klubovi bukvalno na izdisaju, pred gašenjem. Osnovna ćelija sporta su klubovi, a ne reprezentacija i zato je bilo neophodno da uzdignemo klupsku odbojku na viši nivo. Imali smo situaciju da nam i u muškoj i u ženskoj konkurenciji klubovi zbog nedostatka novca ne igraju u evropskim kupovima. Situacija je bila dramatično loša, više kod muškaraca i morali smo da pomognemo. Tu su ključnu ulogu odigrali država Srbija, lokalne samouprave i naši sponzori na čelu sa bankom Poštanska štedionica, bez koje odbojka kod nas bukvalno ne bi postojala. Otkad sam preuzeo rukovođenje savezom, obišao sam oko 40 do 50 mesta u Srbiji i molio za pomoć klubovima. Sve to je dalo rezultate i danas imamo daleko jače šampionate u obe konkurencije. Država je obezbedila sredstva da svi klubovi imaju plaćene troškove putovanja i još mnogo infrastrukturnih uslova neophodnih za uspešan rad i stvaranje dobrih igrača i zato verujem da ćemo o(p)stati u svetskom vrhu – započinje priču gost „Vesti“.

Gajić naglašava značaj izgradnju Nacionalnog centra, čiji će temelji biti udareni 17. marta.

– Biće to ponos Beograda i Srbije! Savremen i integrisan centar za pripreme, trening i oporavak sportista, što je preduslov za kontinuitet vrhunskih rezultata. U Beogradu postoje 64 registrovana odbojkaška kluba sa 5.540 igrača, a na nivou Srbije 18.500 registrovanih u 293 kluba. Naravno, onih koji se bave ovim sportom na razne načine i kroz akademije i škole je ukupno verovatno 100.000. Korisnici Nacionalnog odbojkaškog centra biće sve gradske i državne odbojkaške organizacije, udruženja trenera i sudija, kao i svi srpski klubovi i nacionalne selekcije i sve na 21.000 kvm. Divota, zaista.

Nauka u službi sporta

Popularni Gaja objašnjava zašto je situacija u ženskoj odbojci dosta povoljnija nego u muškoj:

– Prema dostupnim podacima, polovina devojčica u Srbiji trenira odbojku, a a druga polovina sve ostale sportove zajedno. To nam i daje odličnu bazu i zato je to objektivno prvi sport u ženskoj konkurenciji, pa svetsko zlato, evropsko srebro i pre toga dva vezana zlata, uz olimpijsku bronza nisu slučajnost, već posledica kvalitetnog rada. Međutim, kod muškaraca ili bolje reći dečaka imamo probleme. Nasledili smo loše stanje i tek pokretanjem akcije „Moj prvi smeč“ uspeli da popularizujemo i uzdignemo taj sport kod mladih. Zahvaljujući Poštanskoj štedionici obezbedili smo plate za 30 trenera u isto toliko sredina i oni rade sa talentovanom decom, te smo imali proletos oko 1.000 dečaka u kampovima. Zbog nekih propusta i nemaštine, kada ova uspešna generacija odbojkaša siđe sa scene, uslediće pad u rezultatima u muškoj konkurenciji, toga smo svesni. Na stvaranje kvalitetnog igrača u odbojci potrebno je od osam do deset godina, baš kao i u fudbalu. Stoga će negde tek od 2028. do 2030. sadašnji napori da dođu do izražaja.

Sagovornik „Vesti“ dodaje da je nauka i te kako zastupljena u testiranju budućih zvezda naše odbojke:

– Radimo već nekoliko godina morfološka i tehnička ispitivanja dečaka uzrasta od 13 do 15 godina laboratorijskom metodom i imamo apsolutno precizne podatke o svakome od njih. Naravno, pratimo amplitudu njihovog razvoja sve do seniorskog tima i na taj način ne može da se desi da neko postavi pitanje zašto ovaj igra, a onaj ne igra za reprezentaciju. Sva testiranja snimamo, kao i rad u kampovima za trening talentovanih dečaka u mlađim selekcijama i sve je dostupno na uvid. Ne može da se desi da neko „pogura“ igrača koji nije dovoljno talentovan.

Od amatera do šampiona

Odbojka u SFR Jugoslaviji nije ni izbliza bila popularna kao danas u Srbiji. Osvojene su dve medalje na evropskim prvenstvima 1975. i 1979. i otada je usledila suša sve do bronze „plavih“ na kontinentalnom šampionatu 1995. u Grčkoj. Prvi čovek OŠ pojašnjava do tančina šta je prethodilo uspesima po završetku građanskog rata u bivšoj državi:

– Odbojka u velikoj Jugoslaviji nije mogla da bude ispred fudbala, košarke, rukometa, vaterpola, čak je u većini klubova imala status apsolutno amaterskog sporta. Sećam se da sam preko dana bio asistent na fakultetu, a uveče bih držao treninge i to ljudima kojima je to bio hobi, jer su imali svoje poslove. Dakle, profesionalizma ni u naznakama. S druge strane, Mladost iz Zagreba je bila na ozbiljnom nivou i njena dominacija u šampionatima Jugoslavije od sezone 1980/81. do sezone 1985/86. doprinela da se mi u Srbiji uozbiljimo i da krenemo u korenite promene. Crvena zvezda, Partizan i Vojvodina su krenuli da se bave odbojkom na višem nivou, uveli smo dva treninga dnevno i izlazili iz kandži amaterizma. Bio sam trener Novosađana, od 1984. do 1993. i u to doba se pojavila strahovito jaka generacija, koja je bila nukleus reprezentacije SR Jugoslavije. Sankcije su nas sprečile da osvojimo Ligu šampiona, a bilo bi i medalja za nacionalni tim i pre EP u Atini 1995. godine.

Upravo pre 26 godina krenula je serija uspeha muškog nacionalnog tima pod vođstvom upravo Gajića:

– Odmah da vam kažem da nikada ne bih napustio Novi Sad i Srbiju da nije bilo embarga i zabrane međunarodnih takmičenja. Zaista nisam otišao u pečalbu 1993. trbuhom za kruhom, budući da sam imao lep život u domovini. Jednostavno, otišao sam za sticanjem novih znanja i izazova, najpre u solunski Aris i što bi mi Vojvođani rekli „Da ostanem don dok ne prođe ova situacija“. Situacija je potrajala, pa sam dugo bio pečalbar, a onda su se pojavili i uspesi i nisu mi davali da se vratim.

Uvek uz „Vesti“

Gajić objašnjava da je od prvog odlaska u inostranstvo 1993. bio redovan čitalac „Vesti“, jedinog srpskog lista u dijaspori:

– Svakodnevno sam kupovao vaše novine u Grčkoj, gde sam vodio Aris, Olimpijakos i Orestijadu do 2001. To je bilo vreme bez interneta i kada je naš narod nezasluženo bio satanizovan u zapadnim medijima i zato mi je bio neophodan objektivan list iz otadžbine.

Zauvek rusofil

Gost naše redakcije razočaran je antiruskom histerijom i sankcijama koje pogađaju sve sfere zemlje čiji je bio selektor, uključujući i sport:

– Zapad vodi čovečanstvo u regresiju, ne u progres. Bio sam i biću zauvek rusofil, imam tamo mnogo prijatelja i ako neko razume koliko je poguban embargo koji oni preživljavaju, onda smo to mi Srbi. Da se razumemo, naravno da želim da rat u Ukrajini što pre prestane, imam i tamo prijatelje i žao mi je bilo čijeg stradanja.

Sidnej za sva vremena

Vodeći SR Jugoslaviju od 1995. do 2002. Zoran Gajić je redovno na najvećim takmičenjima bio na pobedničkom postolju. Vodio je „plavu četu“ do dve bronze na evropskim šampionatima (1995. u Grčkoj i 1999. u Austriji), po jednog srebra (1997. u Holandiji) i kontinentalnog zlata (2001. u Češkoj), bio je viceprvak sveta (1998. u Japanu), dok je uzeo i dve olimpijske medalje. Posle srebra na Igrama u Atlanti 1996. usledilo je naslov olimpijskog šampiona u Sidneju četiri godine potom.

– Zlatna olimpijska medalja u Sidneju 2000. mi je obeležila trenersku karijeru. To je bila kruna fantastične generacije, krcate patriotama i herojima iz senke. Sećam se kako smo samo popularizovali odbojku u zemlji, posebno u mečevima Svetske lige, SPENS i Pionir bili su krcati. Sav trud je naplaćen u Australiji i posle više od dve decenije zaigra mi srce kada pogledam snimke sa naših mečeva dok su nas sunardonici bodrili na bukvalno drugom kraju planete. Čast je bila voditi tako kvalitetne igrače i ljude, mnogi od su postali legende sporta, neki su uspešni funkcioneri, drugi treneri – naglašava Gajić.

Santoreli pun pogodak

Tvorac apsolutno svih uspeha ženskog nacionalnog tima Srbije Zoran Terzić posle 19 i po godina napustio je selektorsko mesto i od 17. januara zvanično nije na klupi svetskih šampionki, evropskih viceprvakinja i bronzanih sa Olimpijskih igara. Čoveku koji je osvojio ravno 20 medalja sa Srbijom istekao je ugovor sa Odbojkaškim savezom, a rastanak sa najboljim trenerom Evrope za 2018. i 2021. bio je prijateljski, jer drugačije posle toliko uspeha nije ni moglo. Novi selektor Srpkinja je trofejni Italijan Danijele Santoreli, promovisan samo dva dana posle odlaska Terzića. Gajić uverava da je strateg italijanskog Koneljana odličan izbor:

– Santoreli je mlad trener, ima samo 39 godina, a već je stigao da tri puta bude klupski šampion Italije i dvaput osvajač CEV Lige šampiona. Budući da je doskora vodio susednu Hrvatsku, jasno je da poznaje ovdašnji mentalitet i to će mu sigurno dobro doći u budućem radu. Pokazao je veliki entuzijazam da se dokaže i na reprezentativnom nivou i ne sumnjamo da će biti uspešan kao selektor i dostojan naslednik Zoranu Terziću, kome sam ponudio produžetak saradnje, ali on je odlučio da ne nastavi vođenje ekipe. Naravno, potpuno ga razumem i želim mu svu sreću jer je reč o fantastičnom treneru i čoveku.