Srećan sam što me ljudi pamte

Kažu da je dobar golman – pola tima! Rukometna reprezentacija Srbije onda ne treba da brine. Vladimir Cupara već nekoliko godina suvereno vlada među stativama „orlova“.

Njegov kvalitet značajan je i za mađarski Vesprem, gde, sada već iskusni čuvar mreže, brani poslednjih nekoliko godina. Vesprem, inače, dođe kao srpska kolonija. Tamo Srba ima na svim pozicijama: od glavnog trenera, preko igrača, do fizioterapeuta. Momir Ilić je šef struke, Marija Lojanica kondicioni trener, Petar Nenadić rukovodi napadom, dok je Cupara poslednja linija odbrane. Tu je i Nemanja Vučić, fozioterapeut u ekipi. Svi oni zajedno nedavno su, osvajanjem SEHA lige, krenuli u novu sezonu i stare zadatke, odnosno želje – da na svim frontovima budu najbolji.

– Odradili smo dobro pripremni period, imali smo nekoliko prijateljskih utakmicama, odigrali fajnal-for SEHA lige. Što bi se reklo, dobar posao. Ipak, nema opuštanja. Treba dobro da se spremimo za Ligu šampiona. Čekamo PSŽ u četvrtak – počinje priču za „Vesti“ Vladimir Cupara, najbolji golman završnog turnira Regionalne lige.

Kada smo već krenuli od Lige šampiona… Može li da se prekine „prokletstvo“ Vesprema, koji je godinama blizu tog trofeja, ali nikako da ga osvoji?

– Verujem da će se jednom prekinuti. Klub poslednje dve decenije ulaže dosta novca za osvajanje tog pehara i siguran sam da će u jednom trenutku to i da se dogodi. Nadam se dok sam ja u klubu – kroz osmeh će Cupara. – Ove sezone imamo dobru ekipu, počeli smo novi put sa Ilićem. Moša je vrhunski trener, ali je mlad i sam je svestan toga da mu treba vreme. Ipak, toliko je posvećen ovome i toliko veruje timu, da sam siguran da možemo da napravimo veliki uspeh. To za Vesprem nije osvajanje titule u Mađarskoj, ili nacionalnog Kupa, već Lige šampiona, tako da verujem da to možemo da uradimo. Imamo kvalitetan sastav. Svi smo svesni da će biti teško i da moramo da se držimo zajedno. Ilić je i sam rekao da je glavna stvar za nas da budemo tim, da budemo složni, pa ostalo ćemo videti utakmicu po utakmicu.

Poziv koji se ne odbija

Samo da čelnici kluba „istrpe“ mladog trenera?

– Hoće, sigurno. Momir je vrhunski čovek i isto takav radnik, igrači ga razumeju, radi ono što kaže i to donosi rezultate. Ne možemo da računamo i da poredimo SEHA ligu sa Ligom šampiona, međutim, vidi se boljitak, da se ekipa drži zajedno i iz meča u meč možemo da rastemo. Ono što je važno, svi primećujemo koliko imamo prostora za napredak. Baš sam zadovoljan i verujem da će ga uprava istrpeti i da će ostati ovde dugo, koliko on bude želeo.

Vesprem se nalazi u vrhu evropskih klubova. Njegov poziv se ne odbija. Kako ste reagovali kada je stigla ponuda Mađara?

– U trenutku kada su me zvali, Šterbik i Mikler su stajali na golu, s tim što je Rolandu isticao ugovor sa Vespremom i već je dogovorio saradnju sa PIK Segedom. Bilo je to na polusezoni, bio sam u Beogradu kada me je pozvao Arpad Šterbik. Rekao mi je da postoji mogućnost da me angažuju, znaju da Vive Kjelce, u kome sam tada branio, dovodi drugog čuvara mreže, pa da li bih voleo da dođem?! Odgovor je, kao iz topa bio: naravno! Uputio sam ga na menadžera, bukvalno u dva dana smo se sve dogovorili. Potpisao sam ugovor. Bio sam srećan u tom trenutku, jer sam godinama razmišljao kako bi bilo lepo da dođem u Vesprem. Pre svega, zato što je veliki klub, sa dugom tradicijom i neverovatnim navijačima, ima vrhunske uslove, posle toga što je blizu Beograda. Ovo mi je treća godina i mislim da ne postoji bolji klub na svetu.

Nije mala stvar stasavati uz Arpada Šterbika, nekadašnjeg reprezentativca SCG, kasnije Španije. Vi ste imali tu sreću?

– Šterbik mi je sada trener. Prve godine smo bili tandem. To je jedna od većih stvari koje sam postigao u karijeri, da budem u tandemu sa Arpadom. Ostvarenje sna. Već drugu godinu je trener golmana, što takođe predstavlja vrhunac, jer mislim da nema čuvara mreže koji ne bi voleo da sarađuje sa njim. Ne treba trošiti reči o Šterbiku. On je postigao u karijeri mnogo, neverovatna je osoba.

Rukometni Luiđi Bufon

Iako rekord po godinama u debitantskom meču za seniore drži Strahinja Milićević (16 i po), i vi ste relativno rano zaigrali za nacionalni tim Srbije?

– Prve sezone kada sam nosio dres Ademar Leona, 2015, Dejan Perić, tadašnji selektor, zvao me je u reprezentaciju. Igrali smo protiv Rusa dve prijateljske utakmice, jednu na Banjici, drugu u Novom Sadu. Posle toga sam kod Cvetkovića nastavio da budem standardan reprezentativac, kasnije kod Peruničića i danas kod Đerone.

„Cupara rukometni Bufon“, ili „Cupara je heroj Srbije“ samo su neki od naslova u izveštajima posle januarskog duela sa Francuzima, koji je završen bez pobednika, 26:26 posle slavlja „orlova“ u prvom susretu u Zrenjaninu. Čuvar mreže je zaustavio šut za pobedu „trikolora“ i doneo našem timu značajan bod, praktično vizu za EP.

Kada se pomene vaše ime, prva asocijacija je odbrana protiv Francuza, u Kreteju, u drugom kolu kvalifikacija za EP 2022?

– U dosadašnjoj karijeri, nema draže odbrane, posebno što je ta bila u nacionalnom timu i za nerešeno protiv takve sile, kakva je Francuska, koja je sedam meseci posle toga postala olimpijski šampion! Drago mi je ako je to prva asocijacija uz moje ime, srećan sam zbog toga.

Dolaskom Španca Đerone konačno su „stvari došle na svoje“?

– To je tačno. Posle uspeha u januaru, mnogo smo pričali o tome i složili smo se da je Toni uneo kod nas malo više taktike, malo više pripreme za mečeve i dao nam je slobodu da budemo kolektiv i grupa kao što smo bili, što je bitno za nas. Samo smo malo više obratili pažnju na pripremu za utakmicu i na neke detalje. Španski sistem je, po meni, trenutno bez premca, njihovih stručnjaka ima u svakom vrhunskom klubu. Nije Đerona mnogo toga menjao, ni ne može se za deset dana napraviti ništa posebno, ali ispostavilo se da su sitnice imale prevagu. On to radi na poseban način i to nam je prijalo i donelo rezultat.

Kada smo kod rezultata… Srbija dugo čeka da se ponovi EP 2012, da se „orlovi“ vrate na pobedničko postolje?

– Videćemo… Ne mogu ništa da kažem u ovom trenutku. Još dosta rada je ispred nas. Bitno je da svi budemo zdravi i da ostanemo na okupu, pa ćemo posle toga videti. Čeka nas teška grupa na EP u januaru 2022, u Segedu igramo protiv Hrvatske, Ukrajine i Francuske, a samo dve selekcije idu dalje, što znači da moramo da pobedimo ili Hrvate ili Francuze, možemo i obe, to je sigurno, ali biće nam potrebna dobra priprema, da svi budemo zdravi i na okupu, pa da vidimo kako dalje – zaključio je Cupara.

Marija vrhunski stručnjak

Blažena među muškarcima u Vespremu je Marija Lojanica. Srpkinja, inače odličan kondicioni trener, već treću sezonu je zadužena za fizičku pripremu rukometaša ovog kluba.

– Svakodnevno radim sa Marijom, isto kao sa Šterbikom. Sa njom provodim baš dosta vremena, ne samo u teretani, već smo i dobri prijatelji. Mara je vrhunski stručnjak, zbog toga je i u Vespremu. Odličan je lik, obožavaju je ljudi ovde i mislim da je ona veoma bitan faktor za uspeh kluba, ako dođe do njega, a mislim da hoće.

Savršen život

Kakav je život u Vespremu?

– Za mene je savršen! Ovo mi je treća godina, prošle sam produžio ugovor na još dve sezone, tako da ostajem i sledeće! Vreme je super, blizu je Balaton, Budimpešta takođe, ima dosta naših ljudi, tako da provodimo vreme zajedno i osećam se, posle dve godine mogu slobodno da kažem – kao kod kuće. Moj plan je da se potrudim da ovde ostanem što duže, da završim karijeru u jednom trenutku, sa 38, 39, 40 godina.

Kao Šterbik?

– Ne mogu ja nikada da priđem Arpadu, jer je on polu Mađar, on je ovde kao kod kuće, pa je kao gradonačelnik. Ipak, želim tako nešto – da što duže ostanem, pošto kvalitet života i sve ostalo što Vesprem kao rukometni klub može da ponudi, ne može da se meri ni sa jednim drugim.

Moša prava ljudina

O Iliću mnogo njih, kao o čoveku, priča sve najlepše. Bio je i vrhunski igrač, vi ga hvalite kao trenera, pa da li je Momir Ilić bolji igrač, trener ili čovek?

– Uh… Sigurno da je najbolji čovek, što je i najbitnije. Moša kao čovek – ne treba trošiti reči. Neverovatna osoba. Dao bi sve, učinio šta god treba. Prava ljudina.

Kandić „kriv“ za sve uspehe

Saša Kandić ima značajno mesto u životu i karijeri kvalitetnog golmana. U SC Voždovac Vladimir je načinio prve rukometne korake.

– Saša je glavni čovek za moj razvoj i za to što sam u rukometu. Sve što je u vezi sa rukometom, naučio sam u Voždovcu. I to na kakav način! Više puta sam ponovio priču da nije hteo da mi naplati ni članarinu. Bio sam u teškoj finansijskoj situaciji, živeo sa mamom i sestrom i Saša mi je izašao u susret, rekao je da ne treba ništa da plaćam, samo da dođem da treniram. Čak, poslednje godine, pre nego što sam otišao u Crvenu zvezdu, na ličnu inicijativu mi je plaćao stipendiju! Nije morao, ali je želeo da mi pomogne. U Voždovcu sam naučio prve rukometne korake, ali i mnoge druge stvari. Ostao sam prijatelj sa saigračima, a da ne pričam o Kandiću. On je neverovatna osoba.

Neka prijateljstva traju zauvek, na kojoj god strani sveta bili. Zato Cupara, kad god ima vremena dok je u Beogradu, ode do Banjice.

– Sale mi je pomagao i kasnije, dok sam bio u Zvezdi. I danas se čujemo, da mi neki savet, koji uvek poslušam. Hvala mu na svemu.

Kako ste, uopšte stigli do SC Voždovac?

– Moja sestra je jedno vreme trenirala rukomet, dok je postojala i ženska sekcija. Posle toga je krenuo i brat od tetke… Generaciji 1994. je nedostajao golman, pa je moj teča predložio da dođem, ali je objasnio finansijsku situaciju, pa je zbog toga sve ispalo tako kako jeste. U svakom slučaju, Sale ima baš dosta uticaja na moju karijeru.

Ljudi su zavidni, svašta govore

Cuparin saigrač je Petar Nenadić. Lucidni bek, koga ili vole, ili ne vole. Nema sredine.

– Petar je odličan rukometaš i čovek. Profesionalac. Igra svaki meč, dosta je bitan za tim. Njegovi individualni uspesi dovoljno govore. Bio je najbolji igrač Evrope pre dve godine i sada je jedan od bitnijih u timu Vesprema. O njemu ne treba ništa drugo reći, osim da je vrhunski rukometaš. Ima uvek komentara, takav je naš sport, retko se naiđe na nekog da se kaže i da je odličan čovek i sportista. Ljudi su zavidni, zato tako i pričaju. Ne treba obraćati pažnju na te komentare. Petar i njegove igre sve govore. To je dovoljno.

Čujem se sa Bogdanom

U Mađarskoj ima dosta srpskih rukometaša, ne samo u Vespremu. Da li se družite?

– Naravno, mada se to više svodi na telefonske razgovore. Redovno se čujem sa Bogdanom Radivojevićem, kada imamo prilike i vidimo se. Kada krene Liga šampiona, pa SEHA, pa mađarski šampionat, stvarno nema mnogo vremena, ali se nađe za razgovor, kaficu.

Rukometno kumstvo

Nedavno je na „ludi kamen“ stao Vanja Ilić. Njegovom braku kumovao je Bogdan Radivojević. Imate li vi nekog „rukometnog kuma“?

– Naravno! Moj kum je Marko Antelj. Trenutno je u Zrenjaninu, branio je malo i u inostranstvu. Bili smo tandem u Crvenoj zvezdi. Odatle datira prijateljstvo, iz koga se rodilo kumstvo.