Vukašin Rajković za “Vesti”: Noćni klub i plantaže umesto terena

Šabac oduvek slovi za rukometni grad. U njemu su ’80-ih godina prošlog veka igrali „vanzemaljci“. Oni, rukometni. Oni, koji su sve rivale ostavljali iza sebe, kojima su se divili i aplaudirali čak i protivnici. Jer, ono što je Metaloplastika bila, nije niko.

Golman Bašić, Isaković, Vujović, Vuković, Mrkonja, Portner, Cvetković, Milošević, Ignjatović, Tanasić, Lukić, Spasojević i Đukanović upisani su zlatnim slovima u istoriju ovog kluba. I, kako stvari stoje, teško će ih neka nova generacija nadmašiti.

Dvadesetak godina posle „vanzemaljaca“ u Šapcu su stasavali „neki novi klinci“. Jedan od njih, od koga se mnogo očekivalo, bio je desni bek Vukašin Rajković. Od njegovog razornog šuta i danas se „tresu neke prečke“. Ipak, danas je Vukašin daleko od rukometnog terena, ali odnedavno, ponovo u ovom sportu, samo kao deo uprave Metaloplastike. Pre toga, Rajković je otac petogodišnjeg Konstantina, Dunjin suprug, ali i, kako reče – privatnik. Rukometni teren, treninge i rano ustajanje zamenio je noćnim klubovima.

– Vlasnik sam dva noćna kluba, jednog letnjeg i jednog zimskog već sedam-osam godina. Kasnije sam počeo da se bavim i voćarstvom, posadio sam sa drugom borovnicu. Sada malo kombinujem – malo se bavim borovnicama, malo klubovima. Pre pola godine sam se vratio u rukomet, angažovan sam u UO Metaloplastike – priča Rajković.

Ne volim da radim

Idemo odmah „u glavu“ da li ste bolji rukometaš, ili biznismen?

– Vidite, kao rukometaš nisam nešto mnogo voleo da treniram, a sada kao privatnik, ne volim nešto mnogo ni da radim, tako da mislim da je tu negde, mrtva trka – smeje se Vukašin.

– Mislim da je pola-pola, ali hajde da sačekamo još neku godinu, da vidimo šta će biti sa poslom.

Gde je bilo najbolje tokom karijere?

– Bez premca, u Danskoj. Ljudi su našli meru, što se tiče i sporta i života, uopšte. Od privatnog do poslovnog, gde je apsolutno sve bilo posvećeno igračima, gde se znao red. Treniralo se sa nekim smislom. Nije bilo onog klasičnog „ubijanja“, treninzi po dva sata ujutru i dva popodne, dok svi ne popadamo. Treniralo se ono što treba. Odrade se pripreme, ali se posle ispravljaju nedostaci. Ljudi su tome izuzetno posvećeni.

Šta vam se, konkretno, dopalo u tom sistemu?

– Imali smo pet trenera. Jedan je bio zadužen samo za taktiku i utakmice. Drugom je zadatak bila odbrana, treći se bavio trčanjem, četvrti je bio zadužen za teretanu i peti je sa nama radio vežbe istezanja, izdržljivosti i ostalo. Jedan ozbiljan nivo. Rekao bih da nam je minimalan napor doveo fizičku spremu do savršenstva. Imali smo svežinu da odigramo na visokom nivou, gde se radila dobra regeneracija, vodilo se računa o zdravlju. Evo jednog podatka, za dve godine u klubu nije se desila nijedna teža povreda! Niko nije pokidao ligamente, meniskus, rame… Postojala je mera i da nije finansijska kriza zadesila klub, da se nije ugasio, tamo bih sigurno završio karijeru. Ionako sam već bio potpisao ugovor na još tri godine, ali eto…

Žal zbog Danaca

Šta se desilo sa Kopenhagenom?

– Jednog dana je predsednik kluba došao na trening i saopštio nam da će tekući ugovori važiti do kraja sezone, a da posle toga tražimo nove klubove. To je bilo u godini velike krize, ugasili su se i muški i ženski rukometni klub, opstao je samo fudbalski. Tu se, ipak, vrti mnogo više novca, verovatno mu je donosilo profit, dok mu je rukomet bio čista ljubav.

Prava je šteta što je klub doživeo takvu sudbinu, jer pre nego što je ugašen, Kopenhagen je bio lider danskog rukometa?

– Bili smo prvaci i osvajači Kupa Danske. Dva puta smo igrali četvrtfinale Lige šampiona. Jednom smo eliminisani od Hamburga, za gol, dok smo druge sezone ispali od Sijudad Reala.

Igrali ste u Metaloplastici kao rođeni Šapčanin, sad ste i u Upravnom odboru kluba. Da li je bio pritisak igrati u timu koji je nekada bio evropski gigant, koji je iznedrio vanserijske asove i čiji su se navijači nadali da će nekada neko uspeti bar da se približi tim visinama?

– Mi smo njih gledali kao idole i kao nekoga čijim stopama bismo voleli da krenemo. Nije bilo neke tenzije, ali je bilo respekta i bila je velika čast, poštovali su se stariji i poštovala se hijerarhija. Ne želim da kritikujem bilo koga, ali mlađe generacije, nije da ne respektuju nikoga, ali nekako previše olako to shvataju. To ne postoji danas, ali u moje vreme je to bilo baš izraženo, posebno za nas Šapčane bio je ponos da dođeš do prvog tima, obučeš taj dres, odigraš neku utakmicu. Za nas je to bila čast.

Fudbal ipak odneo primat

Nekada je rukomet imao primat u gradu kraj Save, međutim, u međuvremenu su i fudbaleri Mačve bili Superligi. Da li je Šabac i dalje rukometni grad, ili se situacija promenila?

– Situacija se značajno promenila u korist fudbala, ali ne mislim da je to zbog toga što je Mačva igrala u eliti, već zato što je fudbal toliko planetarno popularan. Mesi, Ronaldo, deca igraju igrice, non-stop o njima i ostalim fudbalerima čitaš u novinama, tako da je medijska popularizacija fudbala dovela do toga da ogromna većina dece trenira fudbal. Došlo je do toga da na rukomet idu deca čiji roditelji vole rukomet, ili Metaloplastiku. Ili, deca su nekih bivših igrača, pa pošto je tata bio rukometaš, onda ću i ja, po sledu događaja. Generalno, rukomet gubi trku sa medijskim i profitabilnijim sportovima poput fudbala i košarke. Sreća je da mi u Šapcu nemamo neku ozbiljnu košarkašku priču, sve je to amaterski, pa kad dođe do izbora, ako je neko malo viši, da li košarka ili rukomet, doći će na rukomet – zaključuje Rajković.

Kažić zaslužio šansu

Metaloplastika je pred start nove sezone promenila trenera. Umesto Veselina Vukovića na klupu Šapčana seo je Miodrag Kažić.

– Kaža je desetak godina u klubu, igrao je za nas, radio sa mlađim kategorijama, pa kada je Vuković otišao, klub je rešio da pruži priliku Kažiću. To je svojevrsna, zaslužena nagrada za njega – smatra Rajković.

Od Šapca do Dubaija

Vukašin je karijeru počeo u Metaloplastici. Odatle je otišao u najjaču rukometnu ligu – Bundesligu. Nosio je dres Gepingena. Kasnije se preselio u danski Kopenhagen, odnosno u Vislu iz Ploka. Put ga je kasnije vodio u Vardar, za vreme mandata Veselina Vujovića, a onda u Katar, Dubai, Kuvajt… Sa danskim, poljskim i makedonskim timom okitio se titulom prvaka države. Sa Gepingenom je igrao finale Kupa EHF, ali je u meču za trofej, bolji bio još jedan nemački sastav, Lemgo.

Rašić pomoćni trener

Porodica Rašić poznata je i van Šapca. Otac, Đorđe, poznat je rukometni trener. Njegovim stopama će mlađi sin, David, bivši rukometaš. Drugi sin, Aleksandar, nekadašnji je košarkaš. Zanimljivo je da su njih dvojica, u isto vreme, igrali za Crvenu zvezdu (David), odnosno Partizan (Aleksandar).

– David je postao pomoćni trener Kažiću. Neka ga, neka se i on angažuje malo – kaže Vukašin u trenucima dok nabraja ko je sve od bivših rukometaša Šapčana ostao u klubu.

Najdraži meč za trofej

Mnogo je utakmica bilo u Vukašinovoj karijeri. Da li biste mogli da izdvojite najdražu?

– Bez razmišljanja – finale Kupa Danske! Tamo smo, stvarno, bili kao jedna porodica. Recimo, igrali smo Kup Danske, a sedam dana pre toga smo saznali da će se klub na kraju sezone ugasiti. Svi smo bili utučeni, jer smo funkcionisali kao porodica. Posle toga smo igrali meč protiv najvećeg rivala, Silkeborga, borili se za trofej na gostujućem terenu i išle su priče, „klub se gasi, njih to neće interesovati“, „šta im to znači“ i onda smo van svih očekivanja pobedili u gostima. Silkeborg nije bio naš najljući rival kroz istoriju, ali je u tom trenutku bio po kvalitetu uz rame sa Kopenhagenom. Došli su i naši navijači, koji su za danske uslove putovali daleko, nekih 300-400 km, došli da nas bodre u tom susretu, iako su i oni bili svesni sutuacije. Pobedili smo u prelepoj utakmici, golom razlike, pa proslavili sve sa navijačima. To mi je ostalo u upečatljivom sećanju.

Iako je bilo razloga za slavlje, završilo se suzama…

– Želeli smo da se na neki način odužimo klubu i navijačima. Na tu utakmicu je došao i predsednik, čovek koji ima 80 godina, koji je vlasnik pola Kopenhagena, došao je posle u svlačionicu, popio sa nama pivo, bilo je tu i poneke suze zbog rastanka, pa su mi ceo taj dan i ta noć, ostali duboko urezani u sećanju.

Kum Bleča

Sa kim se, od rukometnih ljudi van Šapca, redovno čujete?

– Sa kim bi drugim, nego sa kumom Damjanom Blečićem. Čujemo se redovno, posećujemo… To je još jedna lepa stvar koja je ostala od rukometa. Upoznali smo se zahvaljujući ovom sportu, živeli zajedno u Nemačkoj, okumili se…

Sporedna uloga sa „orlovima“

Iako je svojevremeno bio jedan od boljih desnih bekova, uvek u vrhu, Rajković nije odigrao nijedno veliko takmičenje za reprezentaciju Srbije. Jednostavno, nije mu se dalo. Kad je bio zdrav i spreman, ispadalo se u kvalifikacijama, dok je posle došlo do nesuglasica sa tadašnjim selektorom, pa je kasnije izostajao poziv u nacionalni tim.

Bolji nego prošle sezone

Metaloplastika je prošle sezone ostala bez SEHA lige. Šampionat je završila kao treća, iza Vojvodine i Partizana. Rajković je optimista:

– Ove godine nećemo igrati regionalno takmičenje, ali se nadam da ćemo već sledeće da se vratimo u SEHA ligu. Mislim da imamo bolji tim nego lani, videćemo kada počne prvenstvena trka.

Isključio sam se iz priče

U poslednjih sedam-osam meseci u rukometu su se desile brojne promene, pre svega, u savezu, na selektorskim pozicijama…

– Iskren da budem, nisam previše u toku. Bio sam preokupiran sopstvenim poslom, Konstantin je mali, tako da ne stižem da pratim. Otkako sam u Metaloplastici malo više obraćam pažnju, odem na poneku utakmicu. Sve je u meri koliko mi obaveze dozvole – kaže Rajković.