Sudbina se pisanjem kroji

Poslednjeg martovskog petka, u lepom ambijentu Gigine kuće, tradicionalnog postora vlasotinačke Narodne biblioteke ,,Desanka Maksimović”, veliki broj ljubitelja pisane reči imao je priliku da se upozna sa stvaralačkim potencijalom izuzetno nadarenog leskovačkog pisca mlađe generacije Aleksandra Stojanovića Kana.

Stojanović, inače, doskorašnji, dugogodišnji saradnik “Vesti” je u varoši na Vlasini promovisao svoju drugu knjigu, poetsko-proznu zbirku “Pobuna u doba samoće”, ali se osvrnuo i na prvenac, zbirku pripovedaka “Male leskovačke priče”, budući da je prvi put o svom književnom stvaralaštvu govorio u Vlasotincu, nakon što je već promocije pravio u Leskovcu, Beogradu i Novom Sadu. Opšti utisak svih prisutnih na ovoj promociji bio je da se radilo o impresivnoj i zanimljivoj večeri, punoj dobre atmosfere i razgovora o knjigama. Gosti iz Leskovca bili su oduševljeni ambijentom i lepotom Gigine kuće, a domaćini su bili više nego prijatno iznenađeni stvaralačkim potencijalom i istinskom nadarenošću mladog leskovačkog pisca.

Stvaralački rad

U ime domaćina goste iz Leskovca i sve prisutne pozdravio je Srba Takić, direktor vlasotinačke Narodne biblioteke “Desanka Maksimović” i uputio reči podrške autoru u njegovom daljem stvaralačkom radu.

“Intencija naše ustanove je da afirmišemo rad naših mladih stvaralaca i da oni izađu van okvira našeg Vlasotinca i našeg juga Srbije, što je Aleksandar Stojanović već učinio. On je ozbiljno zakoračio dalje od svog rodnog Leskovca, tako što je već nekoliko puta nagrađivan za svoja književna dela u zemlji i regionu”, kazao je direktor Takić. Vrlo nadahnut u kazivanju književnog potencijala Stojanovića bio je uvek elokventi i govorljivi Nikola Milićević, dugogodišnji glavni i odgovorni urednik leskovačkog nedeljnika “Nova Naša reč”. On je na orginalan način i sa puno argumenata predstavio autora, koji je već nekoliko puta bio nagrađivan za svoje prozne i poetske rukopise. Poseban akcenat bio je na novoj, drugoj po redu, knjizi pod naslovom ,,Pobuna u doba samoće”, rekavši da ona predstavlja redak hibrid pisane reči istog autora upakovanih u jednu knjigu, budući da sadrži i pesme i priče, uz konstataciju da i sam Aleksandar predstavlja autora mlađe generacije, što je na leskovačkom književnom miljeu ne baš česta pojava.

Sublimirane impresije

“Stojanović se čitalačkoj publici već predstavio svojim proznim delom, zbirkom pripovedaka ,,Male leskovačke priče”, a u ovom slučaju je pred nas doneo ,,Pobunu u doba samoće” čiji veći deo čine pesme, čime se autorski ogleda u sferi poezije i ukazuje da je sposoban da svoje impresije sublimira u daleko manji opseg, kakav zahteva poetski izraz. “Pobuna u doba samoće” sadrži osamdesetak pesama, čiji naslovi nagoveštavaju sadržaj, ali čija se poenta razlikuje od nagoveštaja, kao u pesmama “Brod”, “Zlo” i slično. To je i karakteristika za prepoznavanje Stojanovićevog rukopisa i načina na koji on prati motivaciju da, iza susreta sa nekim događajem, pojavom, likom, o tome ostavi zapis. Kad to kažem, mislim pre svega na Aleksandrovu doslednost u načinu kazivanja. Kao i u njegovoj prozi, i u pesmama će gradeći fabulu oko osnova svoje inspiracije, posegnuti za unošenjem dramskih elemenata koji naizgled odstupaju od osnove u naslovu, ali koji će izgraditi snagu poente po njegovoj zamisli, pri čemu na čitaočevoj imaginaciji ostaje da se odredi da li se radnja događala u prošlosti, ili je, sudeći po unetim elementima nastala u sadašnjosti”, istakao je Milićević.

“Raznolikost tema koje su predstavljale fokus percepcije autora neće dozvoliti da se pesme svrstaju u neki venac, ali će biti svedočanstvo poetske radoznalosti koja insistira na tome da ne postaje marginalne pojave, i da našu stvarnost čine i ,,sitnice”. Takođe, uočljivo je da se i u njegovoj poeziji, baš kao i prozi, javljaju karakteristični obrti koji, osim što pripovedanju daju potrebnu dinamiku, u nekim momentima ne dozvoljvaju da se pre vremena prepozna rasplet, koji opet, uvođenjem novih elemenata dolazi neočekivano”, rekao je Nikola Milićević, osvedočeni poznavalac književnog stvaralaštva u svojoj besedi.

Artikulisane emocije

Prisutnima u popunjenoj sali Gigine kuće, nakon Milićevića, obratio i sam pisac.

“Meni je ovo sedma promocija, a četvrta po redu ove knjige koja je pred vama. Veoma mi je drago mi je što ste došli u ovako velikom broju, uprkos kiši i hladnjikavom vremenu i na tome sam vam izuzetno zahvalan. Kao i na prethodnim promocijama, na početku volim da istaknem da ova manifestacija nije omaž toliko mom stvaralaštvu koliko generalno pisanoj reči, jer pisana reč je za mene jedno od najvećih dostignuća u istoriji sveta i praktično i svet je počeo sa pisanom rečju. Srećan sam što sam prvi put u Vlasotincu književnim povodom, a posebno mi je drago saznanje da veoma uspešno negujete zavičajne stvaraoce, jer i sebe doživljavam kao vašeg pisca, budući da dolazim iz najbližeg okruženja”, pozdravio je prisutne Stojanović.

Autor je pričao o pisanju i korenima njegove želje da svoje misli i emocije artikuliše na taj način.

“Daleki koreni potrebe za pisanjem, te moje trajne potrebe i životne strasti, nastali su onog dana kada je počela da me muči prolaznost. A prolaznost je počela vrlo rano da me opterećuje, i to sam prvi put primetio jednog davnog porodičnog letovanja, pre dvadesetak godina. Nju sam otkrio gledajući film “Troja” na tom odmoru. Ostvarenje koje je optrilike u to vreme snimljeno, počinjalo je rečenicom “da čoveka muči prolaznost vremena, pa se pitamo da li će naše ime praviti eho kroz vekove, da li će nas stranci spominjati dugo nakon naše smrti i pitati se kako smo se hrabro borili, kako smo divlje voleli…” Možda vam smešno zvuči ovo što sam rekao, budući da to dolazi iz usta jednog tridesetogodišnjaka, ali tog dana kao da je u mene ušao neki crv, koga nisam znao da imenujem, niti da mu odredim prirodu ni ćud. Bilo je tako, sve dok nisam upisao na fakultet, kada se isti taj crv konvertovao u kreativnu potrebu za pisanim oslobađanjem. Tako sam počeo intenzivno da pišem forme koje su integrisane u štivo koje je pred vama. Pisanje je postalo kao disanje jer ja čvrsto verujem da mi, krvavo iskreni, strastveni i intuitivni pisci, istinski dišemo samo dok pišemo. Knjige su moja ogromna ljubav. Čitanje i pisanje su deo mojih dana već dosta godina i nadam se da će tako biti i u budućnosti”, rekao je između ostalog talentovani leskovački pisac Aleksandar Stojanović Kan koji je sasvim zasluženo dobio salve aplauza prisutnih ljubitelja pisane reči.

Poetski počeci

“Poeziju sam počeo da pišem kranje slučajno. Ona je sažeti način da izrazim svoje ideje o najrazličitijim oblastima našeg našeg života i postojanja. Zbirka “Pobuna u doba samoće” integriše u sebi, misaone, ljubavne i refleksivne pesme, ali i pesme koje bi možda mogle da se podvedu pod žanr “horor poezija””, istakao je autor, koji je prisutnima pročitao par svojih pesama.

Pisanje kao potreba

“Stojanović je intuitivni, rođeni narator, koga su životna iskustva i susret sa knjigama učinili eruditom kome je pisanje potreba i način komunikacije. Ne čudi s toga, što su u međuvremenu, između dve knjige, njegovi radovi objavljivani u dvadesetak književnih zbornika u zemlji i regionu, a nisu izostale ni nagrade na književnim susretima u Mrkonjić Gradu, Zvorniku i Srebrenici”, ocena je Nikole Milićevića kada su pitanju kvaliteti mladog i nadarenog književnog stvaraoca kao što je Stojanović.

Dar biblioteci

Po završetku promocije knjige, Stojanović je darovao Narodnu biblioteku “Desanka Maksimović” sa po dva primerka svojih knjiga “Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće”, tako da će rukopisi biti dostupni čitalaštvu varoši na reci Vlasini u budućnosti.

Biografski podaci

Aleksandar Stojanović je rođen u Leskovcu, 14. maja 1994. godine. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, a osnovne i master studije je kompletirao na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Još tokom studija je počeo intenzivno da piše književne forme, ali i stručne tekstove bezbednosne prirode, koje objavljuje na sajtu Centra za istraživanje bezbednosti (CIB). Punih pet godina je bio saradnik “Vesti”, sve do gašenja najuticajnijeg dnevnog lista srpske dijaspore.

Književne nagrade

Stojanovićeve priče i pesme objavljene su u preko 20 književnih zbornika. Dobitnik je prve nagrade za najromantičniju ljubavnu pesmu u Mrkonjić Gradu, trećeg priznanja za priču na konkursu Prosvjete u Srebrenici, kao i nagrade na Osmim Drinskim književnim susretima u Zvorniku za neobjavljenu zbirku priča.