Isplevimo korov i iz duša!

Korov je samonikla biljka, raste tamo gde je čovek najmanje želi. Njeno seme se lako prima i razmnožava, a teško iščezava. Raznese ga vetar, ružna reč, prevara, izdaja, ljubomora, tuga… te zasadi čak i u čovekovoj duši. A ono krene da pušta korenje i vlada njome lako, ako se ne plevi redovno.

Ovo je moto novog romana književnice Gordane Ilić, učiteljice iz Beograda, već dobro poznate čitaocima „Vesti“ po svom prvencu „Pomoćna kuća“, koji je za kratko vreme postigao veliki uspeh.

O tome šta joj je bilo nadahnuće za delo „Korov“, naša sagovornica objašnjava:

– Moj svet je ovo mesto, gde su živeli moji preci, takvi kakvi su bili i ja njihov potomak, takav kakav sam, reči su jednog od junaka mog romana. Moj svet je ovo parče neba pod kojim živim, moja porodica, dragi ljudi i prijatelji. Tu sam, na mestu gde su moji preci uzorali prve brazde, zasadili seme života i svili svoja ognjišta. Mišljenja sam da svi po rođenju dobijamo karte za voz života.

Borba sa demonima

Pitanje je samo kako ćemo ih iskoristiti, upozorava Gordana Ilić:

– Oduvek su mi se sviđale pruge uskog koloseka kojima je nekada saobraćao Ćira, ili ona na Šarganskoj osmici. Stanice česte, zastane nekad i van perona, onako ljudski, od srca, da učini nekome, izađeš, pogledaš dokle god puca vidik, udahneš punim plućima, zameniš kartu i sačekaš sledeći. Mnogi pruženu šansu zamene karata, predaha, menjanja pravca putovanja ne iskoriste.

Kao i u prvoj knjizi „Pomoćna kuća“, junaci su članovi jedne porodice. Ovog puta to su Živko Mitrović i njegovi potomci. Živko nikada nije upoznao i razumeo šta je to ljubav, samim tim nije znao ni da je daje. Njegova karta koju je dobio odvela ga je na tamnu stranu mržnje, opijanja i samosažaljenja. Seme korova buja na njegovoj duši.

Ilija, njegov sin, rastao je uz takvu sliku, nije imao prilike da vidi i nauči nešto lepo. Omražen od oca, omalovažen od devojčice u koju se zagledao i bio spreman da sve učini što od njega traži, negde trčeći livadama i šumom, boraveći u kući u kojoj je korov pustio duboko korenje, udiše njegovo seme i pušta ga da se bokori. Osveta je ono što ga do kraja života vodi. Svaki novi list te biljke gura ga sve dublje u tamu.

Nije iskoristio šansu da promeni dobijene karte. Bori se sa demonima svoje prošlosti ne misleći na potomke i njihovu budućnost. Pored karata koje su nam podeljene, imamo i svoje zapise, trag postojanja. Ostavljamo ih našim potomcima. Seme korova probaće kod svakog od nas da se nastani i polako hrani našom dušom. Plevimo je redovno, ne dozvolimo da prevlada.

Govor srca

Svoje prvo predstavljanje roman „Korov“ imao je na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Prva velika, samostalna promocija.

– Malo je reći da je sa svakim časom, odbrojavanjem, do tog 29. oktobra, moje uzbuđenje bivalo sve veće, damari srca sve jači. Sala „Borislav Pekić“, dostojna imena velikana naše književnosti. U njoj dragi ljudi pogleda punih podrške i ohrabrenja. Pored mene žena koja je hrabro krenula vodama izdavaštva i autor više romana, od koje učim i stičem samopouzdanje, Biljana Alavanja. „Pišeš li? Piši, idemo na sajam sa dve knjige“ – rekla mi je jednog toplog dana ovog leta.

Pisala je i napisala.

– Prva rečenica, pogled kojim sam obuhvatila sve druge poglede u sali, i reka reči je potekla. Nizale su se kao biseri. Sigurnost mi je dala suza, kanula iz oka mog ponosa, ćerke Katarine, krišom brisana, čista iz duše..

Smatra da je umetnost nepravedno zapostavljena:

– Zaboravljamo da se radujemo malim stvarima, zaboravljamo na sebe, to stalno pročišćavanje duše. Jedan od načina da je plevimo od semena korova, koje će probati da je nastani i pusti koren, je i čitanje. Pored čitanja tu je i ono šta bismo ostavili svojim potomcima. Da li rijaliti programe, stradanja, svađe i međe ili zapise čiste duše? Rijaliti igraju jedno vreme i nestanu, kao i nazovizvezde, ako im ne dajemo na značaju, ignorišemo, posvađani se pomire, ožiljci ostanu, međe se brišu i pomeraju, uz dogovor, a zapis ostaje i prenosi se na nove naraštaje.

U planu trilogija

– Moji čitaoci su divni, dele utiske posle čitanja, nisu mogli da prekinu da čitaju do kraja, ne kriju da su pustili suzu, koji lik ih baš nervira, ko im je omiljen i najčešće pitanje kada će sledeća knjiga. Moj odgovor je, kao i posle „Pomoćne kuće“, ako da Bog biće. Imam ideju za narednu, treću, kako znam da kažem neskromno, trilogiju, nit koja će sve tri povezati u celinu. Svet je mali, dešavaju se susreti i otkriva povezanost među ljudima o kojima ni sanjali nismo da su mogući – zaključuje umetnica iz Beograda

Utisci i komentari

„Fale nam ovakve priče. Skloni smo da trčimo u kupovinu neke porodične drame koje napišu strani, poznati autori, čim izađe iz štampe. Nekada su priče već viđene, ništa posebno, ali sjaj imena nas privuče. Činjenica je da nas dvorci, vile na obalama, nepregledne plantaže ne mogu baš toliko dirnuti, kao slika deteta srpskog seljaka prepuštenog samog sebi, napuštenog i nemoćnog“, samo je jedan u nizu komentara na Gordaninu novu knjigu.