Slike u bojama zavičaja

Mila Vešović, (59) samouka slikarka i diplomirani profesor filozofije godinama živi na relaciji Italija – Crna Gora. Živi između dve domovine, a u poslednje vreme za svoje boje, koje su postale njeni saputnici kojima pobeđuje svakodnevicu. „Dok slikam ne žurim, ne jurim, ne radim, ne hukćem, nisam očajna, nervozna, dok slikam, ja živim“, kaže za „Vesti“ Mila, filozof po struci, a slikar u srcu. Više od dve decenije izlaže na grupnim i samostalnim izložbama širom Italije, zavičaj ne zaboravlja i iz njega crpe inspiraciju za svoja dela. Godinama stanuje u Veroni, ali kako kaže „živi u svojoj kući, preko brda i mora, preko svojih slika, priča, ljudi i ljubavi“.

Umetnost u izbeglištvu

– Kad su devedesete otvorile kavez iz koga je izašla aždaja da prži sve dobro, kada više nije značila reč mudrih i onih koji veruju da pamet može nadjačati šovinističke krike, kada je oganj bio u njihovim rukama, pobegla sam. Otrgnuta iz moje zemlje u nepoznato, neizvesno, jureći za pukom egzistencijom nisam imala vremena za sebe i svoje boje. Skoro trideset godina kasnije vratila sam se platnu. Vraćam se drugačija, odrasla. Život, rat, to mešanje sreće, tuge i smrti me je učinilo hrabrijom i vratilo mi slike i likove koje prenosim na platno – priča Mila.

Rođena u Jugoslaviji u Beranama, 1963, diplomirala je filozofiju i sociologiju na Univerzitetu u Sarajevu 1989. Po završetku fakulteta vratila se u rodni grad gde je radila kao profesor u Gimnaziji „Panto Mališić“, onoj istoj gde su predavali njen otac i stric, gimnaziji koja je nosila prezime majčine familije. Odlučila je da ode u Italiju kako bi naučila jezik, ali je istog dana kada je prelazila granicu počeo rat. Namere da ostane samo godinu dana su se prolongirale, svaka godina završavala se pogledom na spakovan kofer u uglu sobe. Taj kofer je bio savest, memorija, peščani sat. Kad god bi se obradovala povratku kući neki novi sukob bi buknuo, pa je Mila smestila kofer ispod kreveta i prestala da planira.

Upisala je Master studije na smeru lingvističko-kulturna medijacija i diplomirala 2003. na Univerzitetu u Veroni. Radila je kao kulturni medijator u školama, prevodilac za Opštinski sud u Veroni, novinar italijanskih časopisa „AZ Marmo“ i „Verona“, ali i kao dopisnik crnogorske „Pobjede“. Objavila je dva romana „Ishodi_te imena“ i „Poslije tri marta“, ali se slikarstvu uvek vraćala.

Miris detinjstva

Italijanski časopis „Arena“ pisao je o Milinim slikama: „Eksplozija boja, svetloplavih pozadina i mora, plavih žena velikih očiju i dugih pletenica poput onih iz njene rodne Crne Gore.“

– Moja Crna Gora, ljudi, patnja i radost koje samo tamo imaju takav intenzitet i ono što sam ponela bili su dovoljni da počnem da stvaram. Moja hodočašća, mogu ih slobodno nazvati tako, po muzejima i gradovima Italije su me takođe inspirisali. Ta lepota i onaj moj krš i planine bi se spojili i eksplodirali. Slikala sam za sebe, za drage ljude, za njihove zidove i oči. Taj mali impuls od njih „sviđa mi se, Mila, tvoja slika“ bila je najveća kritika i odgovornost. Jednog dana, pored svih poslova, stiže i poziv za izložbu, što me je veoma obradovalo – priča Vešovićeva.

Njena poruka svetu, kroz umetnost, jesu, kako kaže, ljudi, mala skupina dobrog u šaci.

– Na mojim slikama nikada ne nestaje ta iskonska otvorenost i zagrljaj koji nas čini ljudima koji imaju grumen dobrote, empatije, osećaja za drugog, šta god da ih je zateklo i gde god se zatekli: na plaži, sami sa sobom, za stolom, pod oblakom; to ne menja njihovo bivstvo i zadatak zbog koga su tu. Moj zavičaj je svuda gde se nađem. Moja planeta je i Crna Gora i Italija i Grčka i Atlantida. Sve što radim ponela sam iz mojih brda, mog dvorišta, detinjstva, od roditelja, najbližih. Nedostaje mi „tamo“, to tamo je naše najlepše, ono miriše na burek, na beransku kišu koja podseća na detinjstvo, na majčine priganice… – nostalgična je Mila.

Ženske sudbine

Mila godinama piše jedan roman o ženskim sudbinama koji još nije završila.

– Počeo je na terasi ispod vinove loze stare kuće u Budvi, dok su defilovale sve žene iz našeg okruženja, majke, sestre, prijateljice, urednice, književnice, glumice, čistacice i domaćice. To je bilo sastajalište gde je svaka pričala svoju životnu priču, lepu, tužnu, ružnu, očajnu… Vezanost, jedina istinska i iskonska je za majku, ona je naša memorija i saveznik. Možda je to potaklo moju maštu da počnem da slikam jedan opus nazvan „Kupačice“, naše žene, majke, sestre.

Jezik povezuje duše

– Nikada potpuno nisam pripadala ovom, a nikada nisam otišla iz mog sveta. Jezik i slike su mi kuća. Nikada moj jezik nije ustupio mesto italijanskom jer jezik je osećanje i prenesena misao iza koje stoje moji preci. Učila sam roditelje da deci šapuću na našem jeziku, da ih uče jer samo preko njega se povezuju duše. Tako i sa mojim slikama, one su spona mene i moje kuće, moje porodice, mog naroda – zaključuje Mila.