Da li stranci razumeju Andrića kako treba

Andrić je jedini pisac srpskog jezika koji je u svetskoj književnosti prisutan već 70 godina.

Iako zapadnim čitaocima pruža uvid u „balkansku egzotiku“, Andrić je pre svega univerzalni pisac, jer je njegovo delo usmereno na čoveka i njegovu sudbinu, a ne na mržnju i sukobe, ocenili su učesnici skupa „Beogradski kontrapunkt“, posvećenog našem nobelovcu.

Petim „Beogradskim kontrapunktom“, koji je održan danas u onlajn formatu, počela je serija programa kojima se obeležava jubilej našeg najprevođenijeg pisca, 60 godina od kada mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost, a njegovi učesnici su o Andriću razgovarali pokušavajući da odgovore na pitanje „Kuda dalje“, odnosno kako se orijentisati u ovom vremenu i povezati kulture i narode čitajući Andrićeva dela.

Težnja za boljim i ravnopravnijim svetom

Skup je otvorila ministarka kulture i informisanja Srbije Maja Gojković koja je istakla da je opšti utisak da bi Ivo Andrić, čak i da nije dobio Nobelovu nagradu za književnost, svakako zauzeo mesto među najvećim evropskim i svetskim piscima.

– Naš nobelovac je bio i savršeni tumač istorijskih okolnosti, ali i dnevnopolitičke realnosti. Andrić se snažno zalagao za pravo na slobodu svih naroda, samim tim i naroda ovog podneblja. Njegova dela odišu težnjom za boljim i ravnopravnijim svetom, u kojem će nezavisnost naroda i pojedinca biti bezuslovna – istakla je ministarka kulture.

Književnik, akademik i predsednik Upravnog odbora Andrićeve zadužbine Miro Vuksanović je naglasio da je Ivo Andrić „jedini pisac srpskog jezika koji je prisutan u svetskoj književnosti sedamdeset godina“, ocenjujući da to nije posledica samo Nobelove nagrade.

– Andrićeva dela su morala biti prevedena na druge jezike pre nego što je primio nagradu. Dosta je dobitnika ovog priznanja koji su ostali zatvoreni u vremenu, odnosno ograničeni na svoju lokalnu sredinu, ali to s Andrićem nije slučaj. Andrićev primer je jedinstven i tako ga treba i posmatrati – rekao je Vuksanović, napominjući da se Andrićeva dela na raznim jezicima objavljuju u obimu od oko 40 do 60 naslova godišnje.

Prema mišljenju Mira Vuksanovića, Andrić je potpuno drugačiji primer u poređenju sa savremenim srpskim piscima, koji često čak i imena svojih likova biraju tako da budu lakša za prevođenje, okreću se temama koje su aktuelne, odnosno koje „odgovaraju političkoj agendi“.

– Andrić je o sebi govorio da je odsutni savremenik u odnosu na svoja dela, smatrajući da njima nisu potrebna njegova dodatna objašnjenja. Smatrao je da su uvek i u svakom vremenu u centru čovek i njegova sudbina, te da nije važno da li se govori o prošlom, sadašnjem ili budućem vremenu. U tom stavu da je ćutanje snaga vidi se Andrićeva mera koju ima u svemu i njegova okrenutost ne mržnji, ne sukobu, nego ljubavi i odanosti čoveku i njegovoj sudbini – istakao je Miro Vuksanović.

Univerzalna vrednost Andrićevog dela

Profesor južnoslovenskih književnosti na Univerzitetskom koledžu u Londonu Zoran Milutinović je istakao da se Ivo Andrić se veoma zalagao za to da se književnost s ovih prostora više vidi u svetu, kao i da je „preporučivao kolege stranim izdavačima i doprineo da se neke knjige pojave na svetskim jezicima“.

– Andrić je preživeo drugi talas recepcije. Prvi talas je bio za njegovog života, a drugi je počeo 30 godina posle njegove smrti, dakle on traje već nekih petnaestak godina. Potpuno je izvesno, ne samo po broju izdanja njegovih knjiga u svetu, nego i po tome kako se njegova književnost valorizuje u naučnoj i akademskoj literaturi, da je Andrić i dalje živ pisac – rekao je Milutinović.

Prema njegovim rečima, Andrić je doprineo ne samo tome da njegova sredina postane vidljivija čitaocima u drugim delovima sveta, nego da im bude i razumljivija.

Prema mišljenju severnomakedonske književnice Elizabete Šeleve, Andrić se nakon dodeljivanja Nobelove nagrade primarno shvata kao pisac turbulentnog prostora na kojem se ukrštaju razne kulture, religije i politički interesi, a trebalo bi ga čitati ne samo kao pisca „balkanske egzotike“, nego kao autora čije je delo usmereno ka univerzalnim, metafizičkim temama.

– Greška je sužavati Andrića na prikazivanje Balkana kao velikog metafizičkog mosta kulture. Danas treba da se bavimo više transkulturnim i univerzalnim značenjem njegovog dela – istakla je Šeleva.

Ivo Andrić je, kako je podsetio pesnik i esejista iz Hrvatske Đorđe Matić, na dodeli Nobelove nagrade za književnost 1961. godine rekao da je njegova domovina „zaista mala zemlja među svetovima“. Ipak, kako je naveo Matić, u tom vremenu „Jugoslavija se činila mnogo većom nego što jeste“.

Prema njegovim rečima, posebno se na Zapadu Andrićeva literatura doživljava kao mogućnost da se razumeju male balkanske zemlje.

Andrićev raskošni svet misli i reči iznad svake ideologije

Specijalni gost konferencije je bio orijentalista i diplomata Darko Tanasković koji je podsetio na to da je Ivo Andrić bio mladobosanac, zagovornik oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, te da je samim tim bio „nesposoban za uskogrudi nacionalizam ili bilo kakav centrizam“.

On je dodao da se Andrić kao diplomata bavio politikom, ali je bio „apsolutno iznad i daleko“ od ideologije definisane kao „stanje sužene svesti“.

– Andrićev raskošni svet misli i reči se uglavnom podvrgava ideološkoj kritici, na koju je on suštinski imun – istakao je Tanasković.

Međunarodna konferencija „Beogradski kontrapunkt“, koja se održava od 2017. godine u organizaciji Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka i uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije, okuplja umetnike i mislioce iz raznih delova sveta.