Zavoleo Srbiju pod bombama

Još jedan Italijan veliki ljubitelj Srbije i Srba! Lućano Karpo iz Vićence je profesor italijanskog jezika i književnosti, humanista i obožava našu zemlju.

– Nosim u srcu Srbiju otkada sam na televiziji video kako njen narod umire i pati pod bombardovanjem i vazdušnom opsadom Beograda – započinje priču za „Vesti“ Karpo.

Baš tih godina je ovaj humanista i sam bio daleko od rodne Italije, dobre dve decenije svog života proveo je u Limi, u glavnom gradu Perua.

– Tada sam bio „privilegovani iseljenik“ u Latinskoj Americi. Radio sam u Peruu na projektima Evropske unije u okviru dvojezičnog obrazovanja sa starosedelačkim narodima Sijere, a naročito sa peruanskom Amazonijom. Sa mnom je bila i moja porodica, supruga Đizela, književnica, koja je sarađivala sa Unicefom i kćerka Azura. Ona je tada bila mala, tako da danas španski jezik smatra maternjim, jer ga je najbolje naučila – priča nam on.

Briga za strance

Po povratku u svoj grad, u Vićencu, počeo je intenzivno da se bavi i interesuje za status emigranata u Italiji i da se zalaže za njihovu integraciju. Poistovetio se sa tim ljudima i počeo da se zanima za njihove potrebe, muke, patnje i nedaće, jer se ne snalaze svi odmah, na samom početku, u novoj zemlji. A i ko bi opet bolje od njega shvatio njihovu problematiku i teškoće sa kojima se svakodnevno susreću, imajući u vidu da je i sam na svojoj koži osetio kako je to biti stranac, živeti daleko i kućni prag zameniti pragom u nekoj drugoj državi, na nekom drugom kontinentu.

– Srbi su najbrojnija zajednica stranaca u Vićenci. Kad sam pošao iz Italije, pošto sam i sam bio emigrant, u Vićenci je bilo veoma malo stranaca. Po mom povratku zatekao sam sasvim drugi grad, promenjene strukture stanovništva, grad koji vrvi od različitih kultura, jezika i naroda. I to je dobro, jer se spremamo za budućnost, ovo je lična karta Italije, multikulturalno društvo. Hteli mi to ili ne, ali to je činjenično stanje. Italija, ali i čitava Evropa nije ona od pre 30 godina, to je, jednostavno, čista matematika. Sve govore brojevi, mi tu ne treba ništa više da kažemo, niti da dodajemo – priča Karpo.

Dodaje da je i njegova kćerka Azura odrasla u drugoj zemlji i u svoju se vratila kao zrela i stasala osoba, koja kao i on veoma brine za pitanja stranaca, njihov položaj, život i nedaće.

– Po povratku u Italiju obnovio sam i moju ljubav prema Srbiji, kada me je Fondacija Migrantes aktivirala i zatražila da moju dvadesetogodišnju specijalizaciju u interkulturi stavim u funkciju i na raspolaganje nekoliko škola u okolini Vićence, koje su se isticale po veoma visokim procentima dece stranih državljana – pojašnjava naš sagovornik.

Susret sa piscima

Zbog toga je prošao po raznim školama i susreo se sa mnogo dece srpskog porekla.

– Moj rad je imao za cilj (trenutno ima isti cilj) obuku nastavnika italijanskog jezika i nastavnika uopšte (kao i javnih i privatnih institucija, omladinskih centara, zadruga, parohija, neprofitnih organizacija…) kako da naprave inkluzivnu nastavu i posebnu pažnju posvete onima kojima italijanski nije maternji jezik. Zadužen sam za promociju jednakih prava i dužnosti, kao i prava na državljanstvo – objašnjava naš sagovornik.

Ovaj posao Karpu nije samo oduzimao, već i davao. Bilo je tu i priredbi, prijema, posebno inicijativa iz oblasti kulture.

– Tu su, pre svega, učenici i roditelji pesmom, plesom i stihovima predstavljali istoriju i kulturu svojih zemalja iz kojih vode poreklo i to strogo na njihovom maternjem jeziku. Srbi su u tim predstavljanjima uvek masovno učestvovali, vrlo organizovano, sa muzičkim i folklornim grupama, uz svoje zastave uživajući u aplauzima otvorene scene. Dobijali su aplauze, ne samo zbog svojih ritmova, već i zbog toga kako su umeli i znali da predstave složenost „Velike Srbije“, puštajući vas da se divite lepotama njenog kulturno-umetničkog nasleđa. Zaista na visini zadatka i za svaku pohvalu. Srbi su na dobrom glasu u Vićenci i to mora javno i da se potvrdi i pohvali – iskren je Karpo uz napomenu da on lično nikada ne propušta priliku da to i učini, te da to oseća kao moralnu obavezu.

U razgovoru otkriva da mu je čast što smo ga izabrali za sagovornika, posebno na temu koja se tiče naših ljudi u Vićenci.

– U Vićenci sam sreo i srpske pisce koji su došli u novembru 2010. iz Beograda, na promociju knjige „Pod nebom Srbije/Sotto il cielo di Serbia“. Pamtim jasno taj književni susret sa Todorom Škorom, koji mi je, zaista, ostao u divnom sećanju. To je bio književni susret uz muzički predah sa srpskim starim pesmama, sa juga Srbije. Sećam se da je publika uživala u tom sjajnom spoju pesničke reči i muzike. Zaista originalan događaj. Pesme su se čitale dvojezično, zbog mešovite publike, srpske i italijanske. Nismo uvek u prilica da tako nešto cujemo i vidimo – priznaje Karpo.

Odmah se priseća i književnog susreta nedaleko od Vićence u lepoj, čuvenoj i poznatoj vili Canal, 2015, sa velikim srpskim prijateljima Karlom Galvan i Paolom Meleom.

– Znam da su oni tamo u Beogradu promovisali i svoje knjige. Sve je to za pohvalu, ta neka vrsta književnog bratimljenja. Narodi treba da se poštuju, vole i solidarišu. Nema ništa jače i svetije od solidarnosti među narodima. Ako to političari i politika nisu kadri, ni u stanju da urade – tu su onda umetnici, književnici da preuzmu na sebe tu odgovornost i misiju – zaključuje Lućano Karpo.

Iseljenička duša

Njegova vezanost za Srbiju proizašla je, kako kaže, i iz prijateljstva sa pesnikinjom i našom dopisnicom Radom Rajić Ristić, koju je nebrojeno puta pratio na predstavljanjima njenih knjiga.

– Mnogi stihovi govore o njenoj voljenoj i dalekoj zemlji, o stanju „nelagodnosti“ koje doživljava svaki „iseljenik“, i o njenim nadama u bolji svet. Bilo je dosta pesničkih podviga i promocija zajedno sa Karlom Galvan i Radom (potpisnicom ovih redova). Sa njima veoma lepo sarađujem, jer njihovo pesničko stvaralaštvo utiče uzvišeno i prenosi plemenitost emocija na nas čitaoce. Ove prezentacije bile su autentični recitali sa muzičkom pratnjom, u kojima su uživale i srpska i italijanska publika, vrlo prefinjena i osetljiva, radoznala i zainteresovana za univerzalne teme o kojima stihovi govore. Moram da kažem da je slušanje Radinih pesničkih poruka bilo (i jeste) najbolji način da se uđe u dubinu „iseljeničkog“ srpskog srca i čuje šta ima da nam kaže svaki otkucaj tog rodoljubivog srca – završava razgovor za „Vesti“ Lućano Karpo.

Anđela rasplakala komisiju

Govoreći o radu sa Srbima i srpskim mališanima u Vićenci, Karpo nije mogao a da se ne priseti pesme koju je napisala učenica tamošnje Osnovne

škole Mutoni, koja je ostavila dubok trag i na njega i na komisiju.

– Devojčica Anđela Milenković učestvovala je na konkursu Migrantesa sa pesmom „Mali pilot“, koja govori o dečaku koji je sebi oduzeo život i o

vršnjačkom nasilju u školskom ambijentu. Ta tema i problematika su, nažalost, zastupljeni i primetni svuda u svetu. Uzelo je maha to maloletno nasilje u školi kao najvažnijoj instituciji i teško se suzbija, jer zavisi od raznih faktora – porodice, ulice, društva u školi, pa i javnih društvenih mreža. Tako sam došao do saznanja da u Srbiji postoji predlog Aleksinog zakona. Jako dirljivo, a i ovo današnje surovo vreme ne ide nikome u prilog – poručuje Lućano Karpo.

Vredni i druželjubivi

Lućano Karpo kaže i da ima dosta prijatelja među Srbima.

– Srbi su vredan i radan narod. Vole da se druže, a to se najlakše vidi iz toga što ima dosta udruženja u Vićenci i okolini. Srbi čega god se late rade besprekorno i prilagođavaju se bez muke, jer im ništa ne pada teško. Primetio sam da vole da se druže, ne samo međusobno, već i sa drugim narodima koji žive u Vićenci i da su lepo prihvaćeni od autohtonog stanovništva. Integrisali su se u italijansko društvo, kupili stanove, njihova deca završavaju školu ovde, mnogi se odlučuju i na fakultetsko obrazovanje. Čak sam primetio i da najviše brakova, od svih stranaca, koji žive u Vićenci, ima između Srba i Italijana – konstatuje naš sagovornik.

Pesma o Aleksi

Pesmu učenice Anđele Milenković, koja je komisiju Migrantesa ostavila bez teksta, prenosimo u celosti.

MALI PILOT

Veliki san malog
Alekse ugasio se
poput male lampice
koja se gubi u
dubini crnila.
Hteo je da bude pilot,
da izaziva oblake
na nebu.
Sanjao je da leti,
da okusi slobodu
koju nude nebeski
prostori.
Danas bi imao
osamnaest godina
da su ga nastavnici
zaštitili.
Školski drugovi su
ga ponižavali i tukli.
Neprekidno
maltretiranje u školi
sprečilo ga je
u ostvarivanju
sopstvenih snova.
Umesto da leti u visine,
Aleksa se bacio u prazninu,
ponevši sa sobom
sve svoje snove i nade.

Anđela Milenković
Osnovna škola Mutoni, Vićenca