Zastrašujući običaj osvete nije iščezao na Balkanu (1): Dug u krvi

Zub za zub, oko za oko, glavu za glavu… Ovo zastrašujuće „pravilo“ pripisuje se Leki Dukađiniju, glasovitom junaku i „usmenom“ zakonodavcu i pravdoljubu iz 15. veka, kojeg podjednako svojataju i Srbi i Albanci, a njegov „zakonik“ i manje-više svi brđani širom Balkana. Na tim kanonima počiva krvna osveta, zlo koje vekovima traje, naročito u Crnoj Gori, Hercegovini i Albaniji, ali i nekim drugim krajevima, i koje, izgleda, ne jenjava ni u trećem milenijumu.

Nezapamćeni masakr u novijoj istoriji Crne Gore, koji je Vuk Borilović počinio 12. avgusta na Cetinju, kada je karabinom pobio desetoro i šestoro ranio, probudio je stare duhove i među Cetinjane vratio strepnju od krvne osvete. Iako je Borilović ubijen istog dana, stravičan zločin koji je počinio ne može da se zaboravi. U svom krvavom pohodu Milošu Martinoviću, ubio je dva maloletna sina od 11 i osam godina i suprugu. Takođe, Nenadu Kaluđeroviću, za kojeg se veruje da je Vuka i usmrtio, ubio je kuma, Milana Mitrovića, a njegovom drugom kumu pobio porodicu. Da bojazan od krvne osvete postoji potvrdila je i crnogorska policija, tako što je dan posle krvavog pira zamolila da se ne diže velika panika, „da bi se sprečio svaki povod za dalje konflikte između porodica, a pogotovo u okviru negativnih običaja koji treba da budu iskorenjeni na području Crne Gore“. Supruga i deca Vuka Borilovića sklonjeni su na tajnu lokaciju.

Prema Istorijskom leksikonu Crne Gore, osveta zbog ubijenog rođaka ili saplemenika smatrana je za „najsvetiju dužnost“, a vreme u kom je trebalo izvršiti nije bilo ograničeno, pa se obaveza prenosila s generacije na generaciju. Ipak, nije krvna osveta karakteristična samo za Crnu Goru. Bilo ih je i u Bosni i Hercegovini, Albaniji i Srbiji. Etnolozi navode, da je ovaj surovi običaj recidiv plemenskog društva. Zajednica štiti svog člana jer smatra da je napad na pojedinca napad na ceo kolektiv. Ukoliko dug u krvi ne može da se naplati od ubice, onda je osveta usmerena na nekog iz njegove zajednice.

– Krvna osveta se zadržala tamo gde se previše poštuje tradicija i gde misle da se čuva obraz kuće. Ali ona više ničemu ne vodi, osim što stradaju nedužni, jer se po pravilu uzvraća ubijanjem muške glave – priča za „Vesti“ pravnik i privatni detektiv Uglješa Grgur i dodaje da zbog nedavnog desetostrukog ubistva na Cetinju strahuje od povratka ovog zloglasnog običajnog prava.

On ukazuje da je ovog nesrećnog običaja u našoj zemlji bilo znatno manje nego u Crnoj Gori i Albaniji.

– Najpoznatiji slučaj, prema mom mišljenju je slučaj Radeta Đukića sa Kosova i Metohije koji je osvetio osamnaestogodišnju ćerku Branku Đukić. Nju su pri povratku kući iz Peći, gde je išla da upiše četvrti razred gimnazije, presrela dva albanska mladića i pokušala da je siluju, a kada nisu uspela, dok je bežala, upucala su je u glavu – priseća se slučaja iz 1975.

Grgur kaže da je Đukić puno oslabio kako bi uspeo da stavi pištolj ispod rebara i unese oružje u sudnicu gde je, jednog od Albanaca ubio, a drugi se spasao, pošto se metak zaglavio u cevi. Đukića su branili najpoznatiji advokat tog vremena, Milan Vujin i Veljko Guberina.

Naš sagovornik pojašnjava da je nasilna smrt člana porodice nanosila najbližima veliku bol, a da je ovaj običaj predstavljao i odbranu časti, ponosa i dostojanstva i želju za osvetom zbog boli. Kako navodi život zakrvljenih familija se iz korena menjao, a u strahu od osvete, roditelji decu nisu čak ni u školu slali.

Najpoznatiji osvetnik

Grgur podseća i na slučaj Nikole Kaluđerovića sa Cetinja, najpoznatijeg crnogorskog osvetnika, koji se ovih dana zbog desetostrukog ubistva u istom gradu ponovo vratio u žižu javnosti.

– Nikolin sin jedinac Željko ubijen je u kafanskom obračunu 1987, a za ubistvo je osumnjičen Rade Grdinić, koji je u kafani bio sa mlađim bratom Rajkom. Nikola je dve godine kasnije ubio Rajka na ulici, ali nehotice i mladića koji je kobnog momenta bio s Rajkom u društvu – priča on.

Kaluđerović je zbog dvostrukog ubistva osuđen na 20 godina zatvora. Odležao je devet, a od 1993. godine ćeliju je delio s komšijom s Cetinja, glumcem Žarkom Lauševićem, koji je takođe bio osuđen zbog dvostrukog ubistva. Kasnije je bio deo glumčevog romana „Godina prođe, dan nikad“.

Poruka bele košulje

U najavi osvete odeća igra važnu ulogu. Obično neko od najbliže familije na sahranu žrtve dođe u beloj košulji. To je poruka familiji ubice da se zaklinje na krvnu osvetu i da se dug u krvi mora naplatiti. Kako se videlo na snimcima, na sahrani Nataše, Mašana i Marka Martinovića niko nije nosio belo, međutim pojedini mediji preneli su vest da je nekoliko muškaraca u belim košuljama primećeno na sahranama drugih Borilovićevih žrtava.

Sutra – Zastrašujući običaj osvete nije iščezao na Balkanu (2): Zbog časti padale glave