Kineska ekonomija ostvaruje veoma loše rezultate. Postpandemijsko vraćanje na staro nije na nivou koji je kineska vlada očekivala. Zabeležila je priličnu, iako smanjenu, stopu rasta od 5,2 posto u 2023, ali je u stvarnosti ona mnogo sporija.
Neki analitičari procenjuju da rast nije bio veći od jedan do dva posto. Iako pokazatelji ukazuju na umereno poboljšanje u prvih nekoliko meseci 2024, ekonomija je još u zastoju, a rast sada sve više zavisi od izvoza, piše „Forin polisi“.
Gubitak poverenja u putanju Kine
Zajedno sa ekonomskim usporavanjem došao je i gubitak poverenja u putanju Kine, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Kvantitativni podaci pokazuju nagli pad poverenja potrošača i proizvođača u proleće 2022. nakon lokdauna u Šangaju. Izgledi potrošača kratko su se poboljšali nakon što su ukinute politike nulte stope Covid-a krajem 2022. godine, ali su se od tada zadržali na rekordno niskom nivou.
Različiti pokazatelji za domaće poslovanje pokazuju skromni oporavak u poslednje vreme, ali brojke su još daleko od svojih istorijskih vrhunaca. Ovi podaci, možda, potcenjuju dubinu i širinu nelagodnosti koju kineski građani osećaju u vezi sa sadašnjošću svoje zemlje i njenom budućnošću.
Ekonomski problemi i kolaps sektora nekretnina su glavno pitanje, ali se pojavljuju i pritužbe na politiku nultog Covid-a i neugodan izlazak iz nje, prošireni napad na privatne tehnološke kompanije, povećanu pažnju na ideologiju, nerealnu potragu za tehnološkom samodovoljnošću i rastućom napetošću sa Zapadom.
Ovi strahovi se pretvaraju u slabiju potražnju potrošača, ograničena poslovna ulaganja i nastojanja da bogatstvo i porodicu presele u inostranstvo.
Jedno se pitanje pojavljuje iznova: zašto vođstvo nije učinilo više da podstakne razvoj ekonomije i vrati poverenje? A pod vođstvom mnogi zapravo implicitno misle na jednu osobu, Si Đinpinga.
„Četiri ne“ u kineskom političkom stilu
Postoje četiri stajališta o tome zašto Si i drugi vrhovni čelnici nisu zauzeli drugačiji pristup, koje možemo nazvati „Četiri ne“ u kineskom političkom stilu. Prvo je „Ne zna“. Neki nagađaju da Sija ne obaveštavaju o teškom stanju u ekonomiji kadrovi koji ne žele da mu prenesu loše vesti iz straha da bi on okrivio glasnika, pa mu serviraju samo prečišćene, pozitivne izveštaje.
Druga ideja koja kaže da „Ne zna šta činiti“, zasnovana je na premisi da su Si i drugi vrhovni čelnici dobro informisani, ali se suočavaju sa nizom problema koje nije lako rešiti. Lista je duga – kriza u sektoru nekretnina, sve veći dug lokalne vlade, stopa fertiliteta koja je u padu, sve veća nejednakost, nezadovoljstvo u Hong Kongu i sve veće napetosti sa Zapadom i većinom suseda Kine – a rešenja su daleko od jednostavnih.
Neki izvori ističu pad kvaliteta kada je reč o vrhovnim zvaničnicima, u negativnom svetlu poredeći premijera Li Ćijanga sa njegovim prethodnikom Lijem Kećijangom, koji je iznenada preminuo jesenas. Zamenika premijera, koji je zadužen za ekonomiju, He Lifenga smatraju manje sposobnim od njegovog prethodnika Liu Hea.
Treća opcija „Nije ga briga“ ukorenjena je u hipotezi da je Sijev glavni prioritet jačanje monopolističke moći KPK-a i njegove političke dominacije. Iako ga mediji prikazuju kako posećuje fabrike i održava diskusije o različitim ekonomskim izazovima, njegovim dnevnim rasporedom dominira upravljanje bezbednosnim i političkim pitanjima, uključujući lične odluke, a ne ekonomija.
Si je izabran „da ne bude Mihail Gorbačov“
Ovo je najmanje popularna opcija među kineskim sagovornicima, ali oni koji u nju veruju, stvarno su uvereni. Njihov glavni utisak je taj da je Si spreman da žrtvuje ekonomiju zbog nacionalizma i dominacije KPK-a. Štaviše, Si nije sam; on je izabran kao Hu Đintaova zamena, kao što je jedan sagovornik rekao, „da ne bude Mihail Gorbačov“, a ne da promoviše brzi rast.
Indikativno da su oni koji su ovog stava uglavnom stariji (iznad 60 godina); oni su istakli očigledne sličnosti između Sija i Mao Cedunga i paralele između ova dva perioda u njihovom zajedničkom naglasku na ideološkoj čistoći i klasnoj borbi, što je rezultiralo znatnim društvenim i tenzijama među elitom.
Poslednji odgovor „Ne slaže se“ smatra da problem nije Sijev nedostatak pristupa informacijama, neodlučnost i nekompetentnost ili manjak zanimanja nego pre činjenica da se on i njegovi podređeni ne slažu s kritikama da je trenutna politika neispravna i da nisu dorasli izazovu. Zapravo, njihov stav može biti da, s obzirom na gubitak pouzdanog pristupa zapadnoj tehnologiji, tržištima i finansijama, Kina nema izbora nego da da prioritet domaćim tehnologijama u razvoju i ostvari koliko je moguće veći uticaj na globalne lance snabdevanja.
Što je još važnije, kineski čelnici mogli bi ukazati na neke dokaze da njihov plan donosi rezultate, što pokazuje dominacija u oblasti električnih vozila i baterija, najduži železnički sistem velikih brzina na svetu, C919 komercijalni avion sa jednim prolazom, niz vrlo popularnih internet platformi, satelitski sistem BeiDou itd.
Dva potencijalna smera promene
No, ako Si Đinping i drugi visoki zvaničnici ne mare za ekonomiju ili se ne slažu s kritikama, onda je trenutna putanja rezultat namernog plana i novi podaci i izveštaji o politikama sa alternativnim strategijama neće napraviti veliku razliku.
Moguće je da će vođstvo dokazati da kritičari greše, ali ako ne, postoje dva potencijalna izvora promene. Prvi bi bio velika ekonomska kriza koja bi dovela do političkog obračuna: aktuelno vođstvo bi moglo prepoznati svoje greške i promeniti kurs, neka druga elita bi mogla da se iskristališe i zameniti trenutni tim ili, najmanje verovatno: javnost bi mogla da se pobuni i pokuša da sruši Komunističku partiju Kine u potpunosti. Iako se, možda, više toga kuva ispod površine nego što stranci mogu videti, nijedan od ovih scenarija ne izgleda verovatan u kratkom do srednjem roku.
Drugi izvor promene bi bio onaj u kojem bi kineskom vođstvu bilo predstavljeno daleko benignije međunarodno okruženje u koje bi SAD, i Zapad uopšteno, ponudili verodostojne garancije da će ponovno biti pouzdan izvor tehnologije, tržišta i finansija; bezuslovno priznat autoritarni sistem Komunističke partije Kine kao legitiman; i prihvaćen suverenitet Pekinga nad Južnim kineskim morem i Tajvanom. Međutim, šanse da se ta promena dogodi još su manje od bilo kojeg scenarija vođenog domaćom politikom.
