Žal za Josipom Brozom (2): Pozvala sam maršala na ples

Predsednica Komunista Jugoslavije u Srbiji Mira Tokanović imala je, kaže, tu sreću da lično upozna druga Tita, a za „Vesti“ otkriva kako je krenula prva štafeta.

– Mladi Kragujevčani su na pragu slobode i pobede nad fašizmom 1945. poželeli da na poseban način obeleže 25. maj, rođendan druga Tita, i iskažu ljubav prema njegovoj ličnosti. Prihvaćena je ideja da to bude štafeta nošena rukama mladih uz izraze srdačnih pozdrava i najlepše želje od Triglava do Đevđelije – priča ona.

S ponosom je i sama nosila štafetnu palicu kao učenica osnovne škole, pa srednje, u Tuzli, kasnije u Beogradu učestvujući u sletu na stadionu Sloboda u Tuzli, a potom na stadionu JNA u Beogradu.

– Povodom Dana mladosti priređivane su drugarske večeri 24. maja gde sam prvi put bila pozvana 1968. i mojoj sreći nije bilo kraja. Sećam se, muzika je najavila dolazak najdražeg gosta. Razdragani, jedva se obuzdasmo da mu odmah ne poletimo u zagrljaj. Strpljivo smo čekali da dođemo na red i od srca čestitamo rođendan.

Predsednik opštinske organizacije Mirko Miletić kazao joj da ide i zamoli druga Tita za ples, a kako kaže, spontano je odreagovala rekavši „ne dolazi u obzir“.

– „Moraš“, uzvratio je, a ja sam odgovorila opet da ne moram. Bio je uporan: „To je tvoj zadatak.“ Ustuknula sam izbezumljeno. Da bi mi ublažio bezizlaznost, dodao je da će on zamoliti Jovanku. Nisam imala izbora. Pošli smo ka stolu gde su sedeli drug Tito, drugarica Jovanka, Edvard Kardelj, Mika Špiljak, predsednici Saveza omladine Jugoslavije Janez Kocijančić i Beograda Čedomir Petrović…

Osećanja su joj bila pomešana. Radost i trema jer je baš njoj ukazana čast da se obrati kao domaćin predsedniku rečima: „Druže Tito, s obzirom na to da ste vi naši gosti, ja sam dobila zadatak da vas zamolim za ples, a moj drug bi plesao sa drugaricom Jovankom.“ Onda je čula Titov glas.

– Meni lekari ne dozvoljavaju, i samo za Novu godinu mogu da odigram dva plesa sa Jovankom. U moje ime će sa tobom da pleše Kocijančić – prepričava nam i seća se da Tito nije ni izgovorio prezime, a Janez je nju već vodio na podijum.

Nemoguće je, priča, zaboraviti to obraćanje. Posle druge izgovorene reči nestala je trema. Toplina i iskrenost su učinili da postane odvažna, samouverena, ponosna, srećna…

– Naši gosti su uživali sa nama do pola četiri posle ponoći, a kasnije sam saznala da drug Tito nikad nije ostao tako dugo. Kada smo ih ispratili, pošla sam kući pešice s osećanjem da je ceo svet moj. Kasnije, na prijemu kod gradonačelnika Beograda Branka Pešića, predsednik GK me pitao jesam li imala tremu. „Kakva trema, zašto, pa on je čovek kao i mi“, odgovorila sam važno, a Pešić me je potapšao po ramenu i reče „tako je, Miro“.

Spontana brigadirska

Mira Tokanović se seća 1970. i radne akcije Sutjeska ’70 na Tjentištu, kada su Tito i Jovanka iznenada došli u posetu.

– U oduševljenju spontano smo sročili pesmu: „Druže Tito, Ti nam piši, radićemo i po kiši. A, ako nam piše i drugarica Jovanka, radićemo bez prestanka“ – priča predsednica KJ u Srbiji i dodaje da joj je bilo fascinantno kada je u knjizi Žarka Jokanovića „Jovanka Broz“, pisanoj uoči Jovankine smrti, pročitala da se i ona, posle toliko vremena, setila brigadirske pesme.

Korisna laž

– Sećam se, 25. maja 1969. je bilo hladno, a mi mladi smo osim sleta, pre i posle svečanosti stajali na centralnom mostu stadiona JNA gde su prolazili zvaničnici. Kada nas je po završetku Tito zatekao na istom mestu, pitao je jesmo li sve vreme bili tu. Naš drugar, sav važan, odgovori potvrdno i mada sam u prvi mah bila šokirana što je slagao, znala sam da je hteo da stavi Titu do znanja da ga obožavamo za sve što čini za opšte dobro i da je naše stajanje minimum koji možemo za njega da učinimo – priča Mira Tokanović.