Vuna greje najbolje

Zima još nije pokazala pravo lice, nema mrazeva od kojih puca kamen i srce staje, zeleđenih reka i snega do kolena, ali to ne znači da će tako i ostati. Lozničani pamte da je pre nekoliko godina svuda vejalo sem u njihovom kraju, a onda se u februaru zima pokazala u punoj snazi pa dvadesetak dana temperatura nije išla iznad nule. Ko želi da se obezbedi za obične ili baš takve hladne dane rešenje ga čeka u centru grada, kod Lozničanina Gorana Gavrića koji ima svoju tezgu i nudi spas od ledenih dana.

Godinama je tu sa gomilom vunenih džempera, čarapa, zepa, prsluka, jakni, šajkača i šubara, narodnom nošnjom, raznim vezenim i heklanim stvarima, a sve je ručni rad. Radi i kada je temperatura iznad, ali i ispod nule, čuvajući tradiciju koju su započeli njegovi roditelji pre više od pola veka. On je u poslu već 22 godine. Ima radnju Vezilja i nastavlja misiju čuvanja tradicije ručnog rada, utkane u svaki bod, vez ili žicu.

– Tačno je da ova zima nije oštra kao neke pre, ali sa njom se nikad ne zna. U stanovima, a posebno kućama, ume i sada da bude hladno pa se valja utopliti, a naročito ako se zbog obaveza više vremena provodi na otvorenom prostoru, pogotovo u jutarnjim i večernjim satima. Bolje je kada je blaga zima jer više ljudi izlaze pa ima i više posla, a druga priča je kad zazimi i svako gleda da je u toplom. Odavno se zna da ništa ne greje bolje od vune koja popravlja cirkulaciju i donosi toplotu. Traže ljudi uglavnom vunene čarape, džempere i prsluke, žene sebi i muškarcima dosta uzimaju vunene kape, a ovde se mogu naći i vunene duge gaće, to su „srpske helanke“, i majice za one koje muči reuma ili slaba cirkulacija pa spavaju u njima. Neko ih nosi do sebe, neki preko obične majice, ali je najvažnije da pomaže. Duge vunene gaće obično traže lovci, ribolovci i građevinci koji dosta vremena provode na otvorenom – objašnjava Gavrić.

Dodaje da ima sve što treba čoveku da se utopli, bukvalno od glave do pete, a u svaki predmet utkani su rad i ljubav.

– Valjda ljudima ovo deluje i neobično, pogotovo u današnje vreme. Nekada su žene u svakoj kući plele vunene džempere, čarape, kape, a sada je to retkost, posebno u gradskim sredinama – priča Goran dok uslužuje mušterije.

Ovi vuneni proizvodi izlagani su na brojnim sajmovima u Srbiji i van nje, prodavao ih je leti na primorju, po srpskim banjama u proleće, dok je zimi u zavičaju. Sada je u Loznici i susednoj Banji Koviljači, gde gotovo svako jutro raspakuje svu robu, pa je na kraju radnog dana popakuje, što mu uzme sat i po do dva, tako da se dobro zagreje. Inače, uvek dođe adekvatno obučen, sa obaveznom šubarom na glavi.

– Vune ima, nažalost, ne ceni se kao nekada, ali dokle bude zima biće i onih koji hoće da se ugreju, a od nje nema boljeg materijala u borbi sa hladnoćom. Ni zdravijeg – dodaje Gavrić, pa ponovo ode da pokaže mušterijama duge gaće i vunene čarape.

Šajkače idu u dijasporu

Goran veli da u vreme praznika ima puno naših ljudi iz inostranstva koji vole da ponesu vunene stvari. Tako su njegovi džemperi, čarape, kape i prsluci stigli širom Evrope, ali i preko bare, do SAD ili Kanade. Neko kupi da nosi, a neko kao poklon koji se tamo ne može naći. Kaže da dijasporci kupe po nekoliko šajkača, nekada cela porodica pokrije njome glavu, a traže se i narodne nošnje. Uzimaju ih ljudi za veselja, svadbe, krštenja, maturanti za matursko veče da budu originalni, ali neko i zato što želi da ga u njoj isprate na večni počinak.

Štos poklon

Gavrić kaže da se u poslednje vreme često traži „nakurnjak“, uglavnom kao štos poklon.

– Taj „odevni“ predmet u život je vratio Jovan Memedović u svojoj emisiji Sasvim prirodno, ali je ovde odavno u redovnoj ponudi. Ima ih svih veličina, nekada su ih nosili čobani u planinama gde su bile vrlo niske temperature, dok je to danas uglavnom štos poklon za rođendane i slične prilike. Desi se da neko razgleda stvari pa ne zna šta je to, posebno mlađi svet – kaže uz osmeh Gavrić.