Užički šerif pljačka dijasporu

Borba sa vetrenjačama: Milan Šiljković skoro deceniju muku muči sa užičkom upravom

 

– Jesam rođen u Guči i jesam do pete godine živeo u Lučanima, a od ’74. sa porodicom se selim u Novi Beograd, ali moje srce i duša vezani su za Mokru Goru, za mene rajsko mesto na planeti.

Ovaj uvod temperamentni Milan započinje da bi nam dočarao koliko je proteklih godina imao muka već na samom startu ostvarenja svog sna. Ne da nije došao ni do temelja kuće, već je na saplitanje, ili kako tvrdi, otvorenu pljačku, naišao već pri pokušaju da dobije prve papire.

Za Milana Šiljkovića, koji od 2005. živi i radi u uređenoj Švajcarskoj, samo je regularna gradnja dolazila u obzir, te je krenuo redom s nabavljanjem papira. Tu se, međutim, prevario. Potonje loše iskustvo i borba s vetrenjačama i njegovo nepristajanje na svojevrsno reketiranje mu govore da je bilo bolje da je gradio na divlje, kao i većina, pa onda naknadno pokušao da legalizuje objekat.

Sedam godina nije mogao da dobije akt o urbanističkim uslovima, iako je njegov plac okružen kućama, gde ima struje, vode, kanalizacije. Drugim rečima, ne radi se o pustari na kojoj niko ništa nije gradio. Tek kada ga advokat savetuje da se odjavi sa Novog Beograda i prijavi u Mokroj Gori, stvari se polako kreću, ali…

– Tu nastaje moj problem, ali i problem svih koji bi nešto da grade na placu koji se ne vodi kao građevinsko zemljište. Podnosim zahtev za prenamenu poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, tačnije za prenamenu 6,5 ari livade 4. klase u građevinsko i dobijam rešenje da za tu prenamenu platim naknadu od 308.000 dinara, što je tada bilo preko 3.000 evra, više nego što smo platili plac! Gledam, a ne verujem svojim očima. U Srbiji, 10.000 evra treba da daš samo za papire, a da ne kupiš ni džak cementa!

Sve koje je kontaktirao u pokušaju da mu objasne ovu računicu imali su samo jednu reč – krađa, ali na tome je i ostalo. Rešenje poreske uprave grada Užica od 308.000 dinara ga i dalje čeka, ali je i on uporan da stvari istera na čistac.

Odlazi u užički katastar, kod tadašnjeg gradonačelnika Užica, telefonski se čuje sa tadašnjim ministrom građevine i urbanizma Velimirom Ilićem, da bi ga rezon gde bi moglo dobiti objašnjenje u jednom momentu odveo i u Republički geodetski zavod.

– U Geodetskom zavodu od glavnog republičkog inspektora saznajem da se na ovaj način već godinama narodu otimaju pare. Kako? Prvo, objasnio mi je, nije normalno da Poreska uprava radi procenu tržišne vrednosti poljoprivrednog zemljišta. Šta oni znaju šta je crnica prve kategorije, a šta livada 4. klase? Uzgred, oni to rade odokativno, zovu dve agencije za promet nekretnina, pa onda nađu neko srednje rešenje. I drugo, još važnije, oni za osnovicu ne uzimaju tržišnu vrednost poljoprivrednog već tržišnu vrednost građevinskog zemljišta. Plaćam naknadu za preimenovanje poljoprivrednog u građevinsko, a oni mi obračunavaju naknadu kao da je ono već građevinsko zemljište. Pa ako jeste, zašto bih radio prenamenu – u čudu je Milan.

Kada je tako potkrepljen podacima sa svojim zetom otišao kod predsednika komisije poreske uprave Užica, on im je u jednom momentu odbrusio: "Ja, bre, radim ovde šta hoću, ja sam ovde šerif."

Dao saglasnost dijasporcu: Emir Kusturica NOVI PROPIS LOŠIJI OD STAROG ZAKONSKOG REŠENjA Prošli Kusturicu, ali ne i gradsku upravu Dva zakona regulišu plaćanje prenamene poljoprivrednog zemljišta u građevinsko – Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o poljoprivrednom zemljištu. U prvom se uopšteno stavlja na znanje da je vlasnik dužan da plati naknadu za prenamenu zemljišta, dok je drugi propis precizniji i objašnjava kako se dolazi do iznosa naknade. Pre nego što je izmenjen i dopunjen Zakon o poljoprivrednom zemljištu zakonodavac je imao odredbu da naknada za prenamenu zemljišta ne može biti veća "od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po jednom hektaru, osim na obradivom poljoprivrednom zemljištu prve i druge katastarske klase". Zakonodavac je, međutim, to izbacio pa sada u važećem propisu piše da se naknada za prenamenu plaća u iznosu od 50 odsto tržišne vrednosti obradivog poljoprivrednog zemljišta i to na dan podnošenja zahteva, odnosno "20 odsto tržišne vrednosti građevinskog zemljišta" u slučajevima ako je utvrđen opšti interes na osnovu zakona. Upravo ova druga opcija otvara prostor za manipulacije i odokativne procene lokalne poreske uprave, pogotovu kada se radi o zaštićenim zonama, poput Parka prirode Mokra gora. Milana Šiljkovića su i pokušavali da ubede da je tako skupo zbog ekskluzivne lokacije i cene koje su skočile od kada je Emir Kusturica krenuo sa svojim projektom Drvengrad. Šiljkovići su, inače, od Kusturice, tadašnjeg direktora Parka prirode Mokra gora, 2008. dobili saglasnost za izgradnju kuće na kupljenom placu.

Opštine rade po svom ćefu

Da nejasnoće i nedorečenost propisa izaziva zbunjenost govori i podatak da je Ministarstvo poljoprivrede moralo naknadno lokalnim samoupravama da šalje uputstvo kako da primenjuju zakon i obračunavaju naknadu za prenamenu poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Ova naknada je još jedan izvor prihodovanja za lokalnu samoupravu, samo što Milan Šiljković tvrdi da se polazi od cene zemljišta koju ne bi ni arapski šeici pristali da plate, dok u Ministarstvu poljoprivrede navode da postoje opštine, poput Bačkog Petrovca, gde sve redom oslobađaju obaveze plaćanja takse za prenamenu zemljišta.