Uspomene za ceo život

Seminar za igrače i umetničke rukovodioce folklornih društava trajao je tri nezaboravna dana, u prostorijama KUD Zlatni opanak u Berlinu. Učesnici koji su stigli iz četiri evropske zemlje i iz 15 folklornih ansambala oduševljeni su prvim seminarom koji je organizovao berlinski Zlatni opanak. Bila su to tri dana erupcije pozitivne energije, koju su doneli i međusobno razmenjivali folkloraši željni druženja, pesme, igre, veselja i znanja. S obzirom da su ljudi došli sa različitih govornih područja, bilo je mesta samo za jedan jezik, koji su svi razumeli, a to je srpski.

Predavači su bili koreografi Gordana Roganović i Marija Vukoslavčević i korepetitor Slobodan Jerinić.

Gordana Roganović, etnomuzikolog i etnokoreolog, radi na Visokoj strukovnoj školi za obrazovanje vaspitača u Kikindi, smer Strukovni vaspitač za tradicionalne igre.

– Moja specijalnost je metodika tradicionalne igre i ja sam vokalni pedagog. Pišem naučne radove, radim koreografije, pevam, sviram, uglavnom se praktično bavim etnokoreologijom. Učestvujem kao predavač na seminarima, gde se bavim pedagoškim radom, dok u kulturno-umetničkim društvima već dugo ne radim, što znači da nemam stalnu praksu. Ovde u Berlinu obrađujemo dve etnokoreološke celine, a to su Bosilegradsko krajište i okolina Bora. Držali smo i predavanje o tim oblastima, njihovim karakteristikama i stanovništvu, o muzičkoj tradiciji i nešto o tradicionalnoj nošnji – ističe Gordana Roganović

Nezaboravni susreti

Dodaje i da radi zajedno sa dvoje svojih nekadašnjih studenata, Marijom Vukoslavčević i Slobodanom Jerinićem.

– Deca u dijaspori su mnogo posvećenija folklornim društvima, kad je u pitanju redovno dolaženje. U Srbiji, ako pada kiša, nekad ih mrzi da dođu na probu, a ovde, i kada su distance od 50 kilometara, nije im problem da dođu na vreme na probu. Inače, njihovi zahtevi, motivi, druženja, provod, koncentracija na probi su isti bilo gde u svetu. Ovakva druženja stvaraju uspomene za ceo život – tvrdi Roganovićeva.

Njene reči potvrđuju i učesnici seminara.

Kristina Višnjić je došla iz Frankfurta. Ona je rođena i živi u metropoli na Majni, ali igra u KUD Izvor u Noj Izenburgu, koji je blizu Frankfurta.

– Do sada sam bila na tri seminara u Beču, a ovo mi je prvi u Berlinu. Nisam prvi put ovde jer sam ranije već bila nedelju dana na ekskurziji. Ranije sam igrala u SKC Ofenbah, s kojim sam gostovala u Berlinu, tako da ovde već imam poznanika među igračima. Sada nam je zaista prelepo, da sretnemo i upoznamo naše ljude iz toliko različitih gradova na jednom mestu. Došli smo i dan ranije, da bismo malo videli i grad. Naučili smo dosta o folkloru, razne nove varijante i igre. Predavači su vrlo dobri i mnogo nam je lepo ovde. U tom društvu sam i umetnički rukovodilac srednjeg ansambla. Na folklor sam krenula kada sam imala tri godine i evo već se skoro 19 godina bavim njime. Od pre četiri godine sam umetnički rukovodilac, a u Izvoru tek godinu dana. Kao rukovodilac imam mnogo obaveza, treba da se izabere koreografija, kupuje se i sprema nošnja, spremaju se igrači za nastupe, ima posla, ali i cela uprava se oko toga angažuje i prilično nam olakšavaju rad – objašnjava nam Kristina.

Razmena majica

Iako nosi istu majicu KUD-a Izvor kao i Kristina, Đorđe Petrović navodi da je iz Linca, iz Austrije, gde igra u KUD-u Ostrog. Pre nego što nam je pojasnio o čemu se radi, Kristina je već otklonila dilemu:

– Tradicija je da se na ovakvim seminarima menjaju majice, pa zato on nosi našu majicu. Sutra ćemo nositi majice drugih ansambala.

Đorđe konačno dobija reč i navodi:

– Dve godine su nam igrači Izvora bili u gostima, noćili su kod nas, pa sam majicu zamenio sa prijateljem koga sam ugostio. Folklorom se bavim 13 godina, a u KUD Ostrog sam već sedam godina. Sada sam umetnički rukovodilac srednjeg ansambla. Za taj posao treba dosta znanja, ali uvek ima mnogo pomoći od celokupne uprave.

U pomoć ponovo pritiče Kristina i naglašava da je za to pedagogija vrlo bitna.

Đorđe se vraća na svoje početke, i navodi:

– Bilo je teško prva dva meseca, ali nekako smo došli na zadovoljavajući nivo. Osim što radim i bavim se folklorom, nemam vremena ni za šta drugo. Rođen sam u mestu Gmunden, u Gornjoj Austriji, gde sam i počeo da igram, ali sam se preselio u Linc zbog društva i devojke, koja je takođe ovde. Moji roditelji su iz sela Porebrice, kod Brčkog. Odlazimo u zavičaj jedanput, nekad i dvaput godišnje. Super je ovde ovih dana, predivno sa svim ovim dobro raspoloženim ljudima. Prvi put sam u Berlinu i oduševljen sam – zaključuje Đorđe Petrović.

Kristina smatra da on o atmosferi koju je obezbedio domaćin, ipak nije dovoljno rekao, pa tu „nepravdu“ odmah ispravlja rečima:

– Super nam je ovde u Zlatnom opanku, zaista su nas izuzetno ugostili. Mnogo nam je lepo, a i druženje je fenomenalno. Više smo se družili nego što smo spavali. Korepetitor Jerinić je tako dobar da nam je i uveče posle probe svirao na harmonici, a mi smo pevali – istakla je Kristina, navodeći da je i za završno veče planirana žurka u klubu kojoj se svi radujuju.

Nikad dosta Srbije

Kristina je ove godine završila studije i radi kao agent za nekretnine.

– I moji roditelji su rođeni u Nemačkoj, ali su se vratili u Srbiju, dok su baba i deda već 50 godina u Nemačkoj. Tata mi je poreklom iz Čačka, a mama iz okoline Bosanskog Petrovca. U zavičaj predaka odlazim što češće mogu, bar jedanom godišnje, a i ako odem pet-šest puta, nije mnogo.

Nastavljamo gde smo stali

Marija Vukoslavčević je strukovni vaspitač, muzički saradnik i etnomuzikolog iz Beograda, a pri Domu kulture u Banatskom Novom Selu je koreograf, umetnički rukovodilac i vokalni pedagog. Oblasti kojima se bavi su tradicionalno pevanje i postavljanje koreografija na terenu. Do sada je sarađivala sa 17 društava u dijaspori, u Nemačkoj, Italiji i Švajcarskoj.

– Danas sam predstavljala svoj terenski rad, tradiciju Vlaha i Vlaške igre iz okoline Bora. Obišla sam 11 sela za sedam godina, sakupila sam ukupno 42 kola, od kojih smo ovde radili 12 kola. Predstavili smo ne samo muziku i pesmu nego i nošnju i običaje, da deca vide kako to izgleda na licu mesta. Veoma sam zadovoljna kako su oni to usvojili. Gostovala sam u inostranstvu, kao muzički pedagog, uvežbavali smo pevanje, postavljala sam koreografije, radila sa dečjim ansamblima, u Italiji i Švajcarskoj. Ranije su okupljanja bila i brojnija, a danas je zbog korone sve to teže ide. Mnogi su u međuvremenu napustili folklor, ali je za svaku pohvalu što se KUD Zlatni opanak osmelio da organizuje ovaj seminar, koji je u svakom pogledu uspeo. To me upravo i podseća na ono gde smo stali pre dve godine. Mnogo dece ovde već znam, pošto su iz društava s kojima sam sarađivala, a i s novima sam se brzo povezala i preko društvenih mreža, tako da ćemo ostati u kontaktu i posle ovog seminara.

„Ne vidim“ Berlin

– Već sam sarađivala sa Zlatnim opankom, koji su bez svake sumnje i ranije i sada bili sjajni domaćini. Već dva puta sam bila u Berlinu, ali nikad ne stižem da vidim nešto od grada, kao što je i sada slučaj. Jednostavno, maksimalno koristim vreme da mladima i kroz druženje i kroz edukaciju, prenesem što više informacija za njihovo dalje angažovanje u folklornim ansamblima – navodi Gordana Roganović.

Željni su da nauče

– U središtu pažnje seminara je praktičan rad, koji čine igra i pevanje. Bosilegradsko krajište bila je i tema mog diplomskog rada. To je prijemčiva tema, a vidim i da su reakcije ove spontano okupljene grupe jako dobre. Zainteresovani su i željni znanja. Ima mlađih početnika, a ima i umetničkih rukovodilaca. Interesantno je da su sva mesta vrlo brzo bila popunjena, što kazuje koliko veliko interesovanje vlada. Veoma ih zanima ova vrsta informacija i dalja edukacija. Prikazivali smo im i video-materijal s terena, što je veoma autentično, a za njih veliko osveženje – ističe Gordana Roganović.