U tuđini čuvaju koren jezika

Na nedavno završenim književnim susretima „Gordana Brajović“, koje organizuje Centar za kulturu i umetnost Aleksinac i ove godine uspešno su učestvovali učenici Dopunske nastave na srpskom jeziku u pokrajinama Baden-Virtemberg i Bavarska u organizaciji Ministarstva prosvete Srbije. U okviru susreta raspisan je i literarni konkurs za radove iz poezije i proze na temu „Drvo“, a da naši đaci u rasejanju i te kako neguju kulturu govora i pisanja na jeziku zemlje porekla, pokazale su učenice Bogdana Cvetković iz Ingolštata i Julijana

Živadinović iz Štutgarta. One su napisale pesme na temu „Drvo“ i u kategoriji od prvog do četvrtog razreda osnovne škole osvojile prvu, odnosno drugu nagradu u konkurenciji đaka koji pohađaju škole u Srbiji. Njihov uspeh je potvrda da đaci u dijaspori predano i ozbiljno shvataju značaj svog zavičajnog jezika, da ga neguju i čuvaju od zaborava. Zalivaju mu koren baš kao što se zaliva i čuva svaka biljka.

U mnogim mitologijama stablo je simbol središta sveta. To je veza između neba i zemlje. Koren prodire duboko u zemlju, a grane se šire visoko ka nebu. U grčkoj mitologiji kult drveća vezan je za boginju Reu. U Egiptu je drveće predmet poštovanja. Kod Kelta gajevi ili šume bili su sveti, a stari Sloveni su veoma poštovali hrast.

Bogdana Cvetković, učenica 2. razreda dopunske škole na srpskom jeziku u Bavarskoj, zapisala je: „Drvo, moje drvo, izraslo si prvo…“.

Bogdanina nastavnica Aleksandra Cvetković kaže da bi njeno drvo uporedila sa svima koji ne žive u otadžbini.

– Izrasli smo, ali na nekom drugom tlu. Mi, koji uvek sa setom u glasu spominjemo našu Srbiju. Mi, koji pokušavamo da održimo identitet u tuđini. Mi, koji učimo ćirilicu i osnove kulture našeg srpskog naroda. To smo mi, drvo sa bezbroj imena – Bogdana, Damjan, Stela, Boris, Dunja, Alisija, Aleksej… Upravo ta biljčica, istrgnuta iz svoje domovine, korene pušta na novom tlu. Pokušava da prodre duboko u zemlju i raširi svoju krošnju visoko ka nebu. Ja, kao Bogdanina nastavnica u dopunskoj školi, trudiću se da zalivam ovo drvce. Da mu ojačam koren. Da pazim na njega kako ono nikad ne bi zaboravilo odakle je poteklo. Bodriću ga da razgrana veliku krošnju, ali podsećaju ga na prvo tlo odakle je poteklo – zaključila je Bogdanina nastavnica.

Pesma o fijakeru

Pesma Julijane Živadinović, učenice 4. razreda dopunske nastave na srpskom jeziku u pokrajini Baden-Virtemberg, takođe o drvetu „Palo je u šumi, našli su ga ljudi i odvezli ka Rumi“. I baš od tog drveta nasta fijaker. Ideja da napiše pesmu o kolarstvu, starom zanatu i fijakerima, koje prave majstori kolari, potekla je sa časa. Na jednom od časova nastavnica Tatjana je sa svojim đacima obrađivala kolarstvo – jedan od starih zanata i to je Julijani dalo ideju da na temu „Drvo“ napiše pesmu o fijakeru.

Njen tata Boris joj je u svemu velika podrška.

– Moja Julijana je vredna devojčica. Čim se vrati iz redovne škole, kreće da radi zadatke iz srpske dopunske nastave. To je veoma pohvalno i bez obzira na to što joj uvek sugerišem da se prvo ipak malo odmori, ona za to mnogo ne haje.

Dodiruje zvezde

– Julijana je jedna veoma talentovana učenica. Predanim radom i ljubavlju prema svom maternjem jeziku, ona dodiruje zvezde, stvara mala književna dela koja će se možda jednog dana naći u nekoj od njenih zbirki – istakla je Tatjana Popović.