Istorija gradnje Hrama Svetog Save – najmonumentalnijeg spomenika Srpske crkve, ali i naroda, duga je 125 godina.
Kada je 1904. godine propao prvi pokušaj da se dobije idejno rešenje kojim će se dobiti monumentalan objekat koji će oslikati svu veličinu prvog srpskog prosvetitelja i sveca, sledeće dve decenije su obeležili Balkanski ratovi, a zatim i stradanje Srba tokom Velikog rata.
Tek na godišnjoj skupštini priložnika Društva, održanoj 12. februara 1925. godine, u toku diskusije, opštinski odbornik i član Odbora Toma Cincar Janković predložio je da se raspiše nov konkurs za izradu plana za Hram i druge crkvene objekte koji bi trebalo da budu oko Svetosavske crkve. Time je ovo pitanje vraćeno na dnevni red Glavnog odbora.
Sednicu Glavnog odbora Društva održanu 28. marta 1926. godine otvorio je patrijarh Dimitrije:
„Nalazim da danas pored svega što je do sada učinjeno nužno je jednom za svagda istaći i utvrditi: šta hoćemo, kako i koliko. To ne samo da moramo mi znati, no to treba da zna i sav naš srpski narod. Jer od toga zavise ne samo naša akcija i uspeh, no gotovost srpskoga naroda da nam u pomoć pritekne. To znači da ono što treba utvrditi i osigurati jeste izrada plana za podizanje Svetosavskog hrama. Stari nacrti plana postoje, no oni su danas bez ikakve važnosti, te stoga mi moramo dobiti i imati nov plan i nacrte, koji će odgovarati savremenosti i stanju našeg naroda i njegove današnje države.“
U diskusiji koja je usledila patrijarh je bio mišljenja da bi prethodno stručnjaci morali da procene situaciju, a da Hram ne bi smeo biti ni previše velik poput Crkve Svetog Petra u Rimu, a opet ni previše mali poput običnih – parohijskih crkava. Međutim, patrijarh je istakao da je od svega najvažnije da se što pre pristupi izradi s obzirom na predviđenu tadašnju regulaciju i potrebu predviđanja objekata generalnim planom za grad Beograd.
Tog ponuđenog posla se prihvatio arhitekta Pera Popović koji je obećao da će sa svojim kolegama u naredne dve nedelje proceniti situaciju i predočiti je na narednoj sednici.
Uoči raspisivanja konkursa za projektovanje, najkompletnije viđenje budućeg izgleda Hrama izneo je tadašnji beogradski jerej Stevan L. Samardžić koji je u saradnji sa članovima Društva: višim inženjerom Simićem i arhitektama P. Popovićem, D. Živanovićem i Korunovićem, naveo neke od ključnih uslova idejnog rešenja:
„… U unutrašnjosti toga istorijskoga spomenika mora stati najmanje deset hiljada ljudi. To je skromna veličina za tako daleku budućnost. U katedrale: Sv. Petra u Rimu staje 45.000 ljudi, u Milansku 37.000, u Sv. Pavla u Rimu 332.000, U Kelnsku 30.000, u Sv. Pavla u Londonu 25.000, u Petronijusu u Bolonji 25.000, u Sv. Sofiju u Carigradu 23.000, u Sv. Jovanu u Lotracu 22.000, u Notr Dam u Parizu 21.000, u Njujorku 17.000, u Pizi 12.000, u Sv. Stevana u Beču 12.000, u Sv. Marka u Veneciji 7.000. Ovo uzgred navedosmo samo radi sravnjenja. Budemo li računali na svaki kvadratni metar po četiri čoveka, onda prostor ovoga našeg Hrama mora bez oltara da iznosi 2.500 metara, sa oltarima ipak i do 3.000 metara. Prema prethodno učinjenom premeru zemljišta, mora se na osnovu ove površine stručno i znalački izraditi valjana skica za celokupni Hram, predviđajući precizno visinu, širinu i dužinu kao i samu debljinu zidova. Ovaj divni Spomen-hram biće temeljno sazidan od prvoklasnog betona, skroz protkanog gvozdenim šipkama, spolja svuda obloženog podjednakim pločama od beloga i crvenoga mermera.“
Drugi konkurs raspisan je 1926. i na njega su pristigla 22 projekta. Komisija je za najuspešnije rešenje proglasila ono koje je osvojilo drugu nagradu – arhitekte Bogdana Nestorovića. Odbor je četiri godine kasnije izgradnju Hrama poverio ovom arhitekti, njegovom kolegi Aleksandru Deroku i inženjeru Vojislavu Zađinu. Iako je ostalo otvoreno pitanje kripte i podzemne crkve, dobijena je saglasnost nadležnog Ministarstva posle čega se pristupilo izvođenju radova.
More svetlosti
Još pre sto godina čelnici Crkve su vodili računa o funkcionalnosti budućeg Hrama. Otuda je jedna od preporuka bila da se u Hram Svetog Save uvede električna energija i postavi – dekorativno osvetljenje.
„Električne su sijalice zvezde zemaljske. Tim raznobojnim sijalicama biće unakrsno isprepletena sva kubeta. Kada se u svečane dane noću pusti elektrika, sva će crkva treptati u moru svetlosti, koja će se videti iz velike daljine“, stoji u uputstvima drugog konkursa za idejno rešenje Hrama Svetog Save.
Kupole u čast 12 apostola
U preporuci je navedeno i da bi Hram morao da ima „u čast 12 apostola“ ukupno 12 kubeta srednje veličine, a u sredini crkve jedno najveće „u slavu Spasitelja“. „Vrhove kubeta krasiće zlatni krstovi, utvrđeni u zlatne jabuke“.
Konačno rešenje nije puno odstupilo od ovog plana. Hram Svetog Save danas ima ukupno 13 kupola, pet polukupola i pet malih kupola iza oltara. Na njima je ukupno 18 pozlaćenih krstova, a glavni krst je visok deset metara. Centralna (velika) kupola Hrama teška je 4.000 tona, konstruktivno je sastavljena od dve sferne ljuske sa međuprostorom od dva metra i spoljašnjeg prečnika od 39,5 metara.
