Timski do uspeha

Kada kažete odbojka u Srbiji, prva asocijacija su – medalje. Uspeh je sinonim za ovaj sport. Znaju u OSS da sloga kuću gradi, zato zajedničkim snagama pokušavaju da održe, odnosno poboljšaju uslove rada i grabe napred. Jedna od pokretačkih snaga je generalni sekretar Ivan Knežević. Po završetku igračke karijere Knežević se iz Francuske vratio u rodni Obrenovac. Tu je počeo da radi kao sportski direktor u TENT-u, godinu dana je bio tim menadžer ženske kadetske reprezentacije, pa mlade seniorske selekcije, posle čega je imenovan za tim menadžera ženskog seniorskog tima Srbije, sa kojim je završio saradnju 2016, zaključno sa Olimpijskim igrama u Riju. Usledila je selidba u kancelariju. U novembru 2016. desili su se izbori u savezu. Na jednoj strani je bio Vladimir Grbić, na drugoj Zoran Gajić. Pobedila je Gajićeva ekipa, pa je Ivan, u drugom mandatu, generalni sekretar OSS. Prvi je prošao upravo sa Gajićem, drugi „gazi“ u tandemu sa predsednikom Đulom Mešterom.

– Po dolasku na funkciju, najvažnija stvar je bila da obezbedimo najbolje uslove za reprezentativne selekcije. To je predsednik Gajić odmah i rekao, uz poruku: „Sve što imaju Amerikanci i Rusi, moramo i mi da imamo.“ Za nas je bila misaona imenica da nacionalni tim ima halu, da trenira na gerfloru. Uvek smo trenirali na parketu, a takmičili se na gerfloru. Uspeli smo da obezbedimo najbolje uslove, jer naši reprezentativci i reprezentativke igraju po vrhunskim klubovima u svetu. Morao si da se pokažeš, da kao Srbija brineš za svoje igrače – kaže Ivan Knežević na početku razgovora za „Vesti“.

Testiranje mlađih selekcija

To nije sve?

– Krenuli smo sa testiranjem mlađih selekcija po celoj Srbiji i svake druge godine se pravi nova mlada reprezentacija. U tom godištu, koje je propisao FIVB i CEV, obiđemo sve gradove u Srbiji i bukvalno ne može da nam promakne nijedno dete. I tu, u mlađim selekcijama, redovno osvajamo medalje na šampionatima. Kod muškaraca je bila jedna ozbiljna kriza, ali smo uspeli da napravimo zaokret.

Očigledno je da se radi i na poboljšanju klupskog takmičenja?

– Cilj nam je bio da naša liga bude najjača na Balkanu. Pratimo kako rade drugi savezi, druge države, kupili smo gerflor sa bojama srpske zastave, pa smo promenili da se finale muškog i ženskog kupa igra u jednom danu, kako bismo promovisali srpsku odbojku. Tu mogu da se zahvalim RTS koji nam je dao sedam sati prenosa sa Uba. To je za promociju vrlo važno. Uspeli smo ove godine da napunimo hale za finale plej-ofa i konačno smo došli do onoga o čemu smo maštali, da i klupska odbojka ima zapaženu ulogu u Srbiji. Svakako, reprezentacije su doprinele tome.

Rekoste da ste znali koje biste novine uveli. Da li ste sve ideje sproveli u delo?

– Kada smo došli, znali smo otprilike Zoran Gajić i ja šta bismo hteli da promenimo. Imali smo sreću, ali i znanje, da se svake godine osvoji odličje. Svaka medalja te vodi kod predsednika države. Kad god bi se ugasile kamere, Aleksandar Vučić bi nas pitao šta treba za odbojku? Nikada se više nije ulagalo u sport nego sada.

Redovni učesnici evropskih kupova

Imali ste sreće da ste se sa saradnicima poznavali odranije?

– U OSS ljudi rade po 30 godina i odjednom dolazim na mesto gde sam svima nadređen. Moraš da stvoriš neku ličnost koju će oni poštovati i da rade za tebe. Do juče si bio neko ko je ispod njih. Sa te strane mi je bilo teško u početku, ali kako je vreme odmicalo, mislim da sam sazrevao. Ministar Gajić mi je mnogo pomogao, jer ima ogromno iskustvo, u nekim situacijama me pustio da se sam izborim. Sada je to već dosta drugačije. Volim da donosim odluke, pa makar i pogrešno odlučio. Takođe, volim da saslušam ljude oko sebe. Ne mislim da sam najpametniji na svetu. Čujem sve predloge i donesem odluku. Volim da radim timski, takav sam bio i igrač, da se svi ljudi u OSS osećaju važno i da im istovremeno dam motivaciju, jer ne mogu da kažem na svaki njihov predlog „ne valja“. Moram da ih ispoštujem, pošto znam da su oni tu iz istog interesa – zato što vole odbojku. Imam poštovanje, oni moje, što je preduslov za dobru saradnju. Volim rad i disciplinu.

U poslednje vreme srpski klubovi su redovni učesnici evropskih takmičenja?

– Već tri godine zaredom, uz pomoć Vlade Republike Srbije, finansira se takmičenje klubova koji steknu pravo učešća u Evropi. To su troškovi putovanja, organizacije mečeva… Mnogi timovi su odustajali zbog finansija i dosta smo bodova gubili na taj način. Poslednje tri godine učestvujemo sa našom decom, jer mi imamo pravo na samo dva stranca i to nećemo povećavati, pošto želimo da deca napreduju, došli smo u situaciju da svake sezone imamo učesnike Lige šampiona u obe konkurencije.

Čelendž sistem

Imali smo i neke zapažene rezultate u Evropi?

– TENT je igrao jedne godine polufinale Čelendž kupa, jedne polufinale CEV-a, ove godine je Jedinstvo iz Stare Pazove takođe igralo polufinale Kupa izazivača, tako da smo faktički opravdali očekivanja i našu viziju da možemo da igramo sa evropskim klubovima, sa našom decom, na nekom nivou. Naravno, ne možemo da se merimo sa turskim i italijanskim ekipama, niti nam je to cilj, ali jeste da naši mladi igrači igraju evropske utakmice. Još nismo stekli pravo direktnog učešća u Ligi šampiona kod žena, ali za par godina će se i to desiti. Projekt „Super finala“, da u jednom gradu organizujemo i muško i žensko finale, pokazao se kao velika stvar i po gledanosti i po posećenosti.

Odnedavno postoji još jedna novina u srpskoj odbojci?

– Ove godine smo napravili naš čelendž sistem i sa te strane smo uspeli da takmičenje bude zanimljivije i sigurnije za trenere i klubove.

Zaista, mnogo toga pozitivnog je urađeno u poslednje vreme…

– Da ne bude da se sami hvalimo – kroz osmeh će Knežević.

Očekuje nas uzbudljivo reprezentativno leto, puno takmičenja. Šta je glavni cilj?

– Odbojka je jedan specifičan sport i takvi su kalendari evropske i svetske federacije jer vi faktički imate nacionalni tim na okupu od 1. maja do 1. oktobra. To je kao da držite klub, ogromni su troškovi. Uvek se igra Liga nacija, gde smo potpisali ugovor na sedam sezona. Trudili smo se da tu učestvujemo sa mladim igračima, da bismo odmorili starije za evropska i svetska prvenstva. Međutim, FIVB je uveo sistem po kome kada gubite utakmice, ostajete i bez bodova na njihovoj listi, a oni su nam značajni zbog kvalifikacija za Olimpijske igre. Sada moramo i Ligu nacija da igramo sa najjačim timom, jer glavni ulov su Igre u Parizu. To je nešto na šta smo svi fokusirani.

Pariz glavni cilj

Čim se završi Liga nacija, idu Evropska prvenstva, a onda u septembru i kvalifikacije za OI?

– Muška selekcija igra kvalifikacioni turnir u Japanu, žene u Kini. Na kvalifikacije za OI smo svi usresređeni, sva energija je usmerena ka tome. Zato je i bitna Liga nacija jer ako, ne daj bože, ne prođete kvalifikacije, kroz liste FIVB možete da dođete do igara.

Ženska reprezentacija je dve decenije bila pod vođstvom Zorana Terzića, a u poslednje dve godine promenila je dva selektora?

– Imao sam priliku da tri godine radim sa Zoranom, kao tim menadžer. Sve što je ženska odbojka uradila, njegova je zasluga. Posle EP u Beogradu 2021. razgovarali smo, on je hteo neke nove izazove i preuzeo je reprezentaciju Rusije. Mi smo došli u situaciju da razmišljamo šta bi bio najbolji potez. Uvek smo se konsultovali sa najboljim igračima, da donesemo zajedničku odluku. Nije lako da vi posle 20 godina nađete Terziću zamenu.

Italijan je bio dobra opcija?

– Prošle godine smo se odlučili za Santarelija, koji je na klupskom nivou imao vrhunske rezultate, ali na reprezentativnom nije briljirao, jer je vodio samo hrvatsku selekciju. On je imao ugovor na tri godine, ali je dobio ponudu iz Turske. To su neke brojke koje mi ne možemo, niti smo želeli da pratimo. Nismo hteli da ulazimo u trku sa Turcima, jer ako ti ne vidiš sebe i dalje ovde, fokusiran si na novac, onda nema razloga da nešto silimo. U međuvremenu se desilo da je Đovani Gvideti slobodan. To je uz Terzića sigurno najbolji trener na svetu i nismo mogli da nađemo bolju zamenu. Potpisali smo ugovor na dve godine, do Olimpijskih igara, ali ćemo možda i pre toga produžiti saradnju.

Pred Gvidetijem su veliki izazovi?

– Kada smo ga pozvali, njegova reakcija je bila: „Moj san je bio da vodim selekciju Srbije.“ Čovek koji je osvojio sve što je moglo, vodio bitke sa nama. Rekao je da će doći sutradan peške ako se dogovorimo. Nijednog trenutka nije pitao za novac, nije bilo nikakvog uslova. Pun je energije i izuzetno motivisan. Kod muškaraca Igor Kolaković već je bio na tom mestu, osvajao medalje i ima odrešene ruke. Ima dosta mladih igrača koji dolaze, a sve je podređeno Olimpijskim igrama. Kada se završe Igre, verovatno će doći do smene generacija – zaključuje Knežević.

Kosmička pravda

Bili ste na širem spisku reprezentacije Srbije, ali nije se desilo da obučete dres sa nacionalnim grbom?

– Ranije se za takmičenje prijavljivalo 12 igrača, sada 14. U to vreme konkurencija je bila neverovatno jaka i bio je uspeh naći se na spisku od 18 imena. Sticajem okolnosti nije se namestilo da zaigram za reprezentaciju. Mislim da ti život nekako izbalansira i u suštini čovek uvek dođe tamo gde mu je mesto. Smatram da to što sam sada ovde je možda neka nagrada za to što sam bio deo svega, a nisam dobio priliku. To je neko moje viđenje. Možda i nije tako, ali ja gledam na ovo kao balans na sve što mi se kroz karijeru dešavalo. Ko je mogao da sanja da ću jednog dana biti prvi operativac saveza? To ti život donese, izbalansira…

Mešter sjajan čovek

Po odlasku Zorana Gajića na mesto ministra sporta, za predsednika OSS je imenovan Đula Mešter.

– Đula je od početka sa nama. Ivan Miljković je bio prvi potpredsednik saveza, ali se sa porodicom preselio u Švajcarsku, a Đula je zauzeo njegovo mesto. On samo nastavlja neki put. Zoran je svakako tu sa nama, kada jednog dana ne bude bio ministar, biće opet u savezu. Mešter je sjajan čovek, bistar, mudar, prepoznatljiv, osvajač brojnih medalja, sada je i član Izvršnog komiteta Olimpijskog komiteta Srbije. Jelena Nikolić nam je prva potpredsednica. Bila je ideja da i ona možda bude predsednik, ali trenutno živi u Mađarskoj, pa nije bilo realno. Tu je i Vesna Čitaković, takođe kao potpredsednica.

U planu EP 2025. u Srbiji

Kada bi Srbija mogla da očekuje neko domaćinstvo velikog takmičenja u seniorskoj konkurenciji?

– O tome smo razmišljali pre pet-šest meseci. Posle EP za devojke koje je bilo u našoj zemlji 2021. pričali smo na tu temu, da vidimo da li možemo da se kandidujemo za neka naredna takmičenja. Ove godine imamo prvenstvo Evrope za pionirke. Sledeće verovatno imamo u Vranju juniorsko Evropsko prvenstvo za dečake, videćemo da možda sledeće godine, ako se ne daj bože ne kvalifikujemo na OI, organizujemo jednu grupu Lige nacija, pa da probamo da kroz nju steknemo neke bodove. Recimo, 2026. godine bismo organizovali Svetsko prvenstvo za juniorke, 2027. za seniorke do finala… Javila se ideja da 2025. organizujemo, do polufinala, muško EP, jer sada to čine četiri zemlje zajedničkim snagama. Hteli bismo da svake godine imamo neko takmičenje u Srbiji, jer naša liga traje do aprila i vi svake godine do oktobra nemate neke odbojkaške aktivnosti kojih su ljudi željni.

Nacionalni centar u Beogradu

Uskoro će odbojka dobiti kompleks?

– Od 2016. je bila ideja, odnosno završen je jedan deo projekta, da se pravi odbojkaški nacionalni centar u Vrnjačkoj Banji. Dogovorili smo se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem da centar ipak bude u Beogradu, jer mi u glavnom gradu nemamo odbojkašku halu, a imamo mnogo dece. Na Tošinom bunaru je krenuo da se gradi objekat koji će imati preko 20.000 kvadrata, gde će biti dve hale, teretane, hotel za igrače, restoran, medicinski centar, i to je najveći odbojkaški projekat u Evropi. Bićemo glavna baza. Očekuje se da bude gotovo do proleća 2025.

Nisam se dvoumio kada je Gajić zvao

Da li vas je zatekao Gajićev poziv da mu budete najbliži saradnik?

– Kada se desi tako nešto, ne možete da verujete da vas neko poziva da obavljate tako odgovornu funkciju. Istina je da smo svi, svakako, bili deo Odbojkaškog saveza Srbije. Međutim, desi se da ti postaješ jedan od ljudi iz vrha srpske odbojke. U suštini, nisam se dvoumio, nisam razmišljao koji je to obim posla, ni odgovornost, već sam na prvu loptu prihvatio. Čini mi se da je sreća da nisam „iz patika“ došao na ovako odgovornu funkciju, već sam postepeno išao, do kluba, uvideo koji su problemi klupske odbojke, zatim sam bio deo reprezentacije i tamo takođe shvatio da bih neke stvari radio drugačije. Već sam znao koje bih novine uveo, kako bi naš sport išao napred.