Tenk budućnosti: Da li treba tražiti zamenu za rusku “Armatu”?

Oružane snage Ruske Federacije nisu ni stigle da dobiju najsavremeniji tenk, a naučnici već razmišljaju kako da ga zamene. Čemu takva žurba? Da li je ona opravdana? I da li je u savremenom ratu zaista potreban „nabudženi“ tenk ili je to više igračka za bogate?

Kruži šala da su pre pet godina Indijci hteli da kupe ruske tenkove „Armata“, da bi zamenili zastarele ratne slonove. Međutim, prošlo je pet godina, a „armate“ se nisu pojavile. Svi su bili razočarani. Osim, naravno, ratnih slonova.

Tenk budućnosti

Šta je poenta šale? Dugoočekivani ruski supertenk T-14 „Armata“ razvija se od kraja 2000-ih godina, vojska ga još nije dobila, ali su stručnjaci Ministarstva odbrane već razvili koncept „tenka budućnosti“ koji bi posle 2040-ih trebalo da zameni „aramate“. Na forumu „Armija“ projekat je predstavio Naučno-istraživački institut za ispitivanje oklopnog oružja i tehnike (NIII BTVT), koji priprema nacrt zahteva za napredna perspektivna vozila.

​Prvo i glavno pitanje koje se ovde postavlja glasi: A šta se dešava sa „armatama“? Na forumu „Armija“ je rečeno toliko toga o ovom tenku. Na primer, saopšteno je da je on testiran u bespilotnom režimu. I što je najvažnije, očekuje se potpisivanje ugovora o proizvodnji ovih vozila za oružane snage Rusije.

Zašto se traži zamena, ako još uvek ni manje revolucionarni tenk „Armata“ nije odslužio svoje kako treba?

Prestizanje Amerikanaca puno košta

T-14 „Armata“ je u stvari prilično neobičan tenk za Rusiju. Zapravo, ovo je određeni povratak na koncept teškog probojnog tenka, ali u novoj fazi razvoja tehnologije. Pretpostavljam da su prilikom formiranja zadataka za razvoj „Armata“ konstruktori imali dva glavna cilja: zagarantovano nadmašivanje američkog „Abramsa“ i prikupljanje svega najboljeg što je trenutno konstruisano za tenkove. Na kraju je konstruisan tenk o čijim jedinstvenim sposobnostima je već bilo reči i rasprave. Ovo je nenaseljena kula sa glavnim tenkovskim topom, i oklopna kapsula za posadu, i kombinacija različitih vrsta oklopa, i kompleks ometanja, a u budućnosti i kompleks aktivne zaštite.

Naravno, sve ovo je potrebno platiti: „Armata“ je po ceni, masi i gabaritima prvak među ruskim tenkovima. Ali ovde je potrebno razjasniti da je u trenutku svog pojavljivanja, glavni američki M1 „Abrams“ takođe primetno nadmašio po masi i veličini glavne sovjetske konkurente tog vremena: T-72, T-64 i T-80. Istovremeno, verovalo se da najbolji sovjetski tenkovi poslednjih modifikacija uglavnom ne zaostaju za „Abramsima“, a manje dimenzije daju našim vozilima glavnu prednost: teže je ući u njih. Pa ipak, sve nade su bile na „Armati“, kojoj je data uloga glavnog perspektivnog tenka i jezgra najnaprednijih brigada do 2030-2040-ih godina. I baš do tog vremena, „Armata“ bi teorijski trebalo da bude modernizovana, na primer, kalibar glavnog oružja treba da se poveća.

„Armata“ kao osnovna tenkovska platforma tako danas ima prilično velike šanse za budućnost, a zahvaljujući modernizaciji može postati glavni tenk 21. veka.

Revolucionaran, ali nepotreban

Ipak, naučna i inženjerska misao ne miruje, a i nema pravo da ostane u „zamrznutom“ stanju. U Rusiji razmišljaju o tome šta će biti posle „Armate“. Spojivi tenk (dva u jednom) je jedna opcija. Šta je to? O takvim modelima se govori od 1970-ih godina. Najverovatnije je najpoznatiji spojivi tenk testirani švedski projekat UDES XX20 sa topom od 120 mm. Skandinavci su objedinili dva modula: jedan sa posadom i oružjem, drugi sa motorom i municijom.

​Zašto su takve komplikacije potrebne? Smatra se da su rezerve za jačanje sposobnosti savremenih tenkova gotovo iscrpljene. Povećanje širine nije poželjno, jer to dovodi do povećanja šansi za uništenje tenka pri susretu sa sličnim vozilom. Može se povećati dužina, ali dugački tenk sa jednim korpusom je slabiji u manevrisanju i, shodno tome, opet će biti lakša meta.

Prva stvar koja je pala na pamet Šveđanima je spajanje dve tenkovske jedinice sa raspodelom funkcionalnosti. Takva konstrukcija može biti prilično neprobojna i funkcionalna, a može obezbediti dodatnu korisnu zapreminu i još bolje manevarske sposobnosti od savremenog teškog tenka. Ali švedski UDES XX20 nije pušten u serijsku proizvodnju. Nije bilo kupaca, jer je takvo tehničko rešenje izgledalo previše radikalno.

Ništa nije bolje od baruta

Ruski konstruktori tenkova kažu da će na perspektivnom tenku, koji će možda zameniti „Armatu“, biti postavljen motor gigantske snage do 3000 ks i elektrohemijski top. Što se tiče „srca“ tenka, neće biti problema. Na primer, to bi mogao biti motor sa gasnom turbinom sličan onom koji se planirao postaviti na perspektivni ruski tenk s kraja 90-ih godina „Crni orao“. Ili sledeće generacije tog motora, koji se koristi na tenkovima tipa M1 „Abrams“.

Elektrohemijski top takođe nije iz oblasti naučne fantastike, oružje ovog tipa je već konstruisano. Naravno, više je reč o naučno-istraživačkim radovima, nego o onome što se može primeniti u praksi. Princip je sledeći: umesto baruta, top koristi tečno pogonsko gorivo koje se pre pucanja sakuplja i plazmeno pražnjenje ga potpaljuje. Veruje se da će takva konstrukcija topa obezbediti znatno veću početnu brzinu granate i, shodno tome, domet i snagu. Pored toga, tečna pogonska goriva se mogu dozirati prilično precizno, kontrolišući brzinu i domet streljanja. Verovatno će artiljerijski sistemi u narednim decenijama koristiti ove tehnologije. O činjenici da elektrohemijske dorade mogu biti korisne za takve sisteme, svojevremeno je govorio za ruski list „Izvestija“ izvor u vojno-industrijskoj komisiji pod vladom Ruske Federacije. U tom komentaru, izvor je istakao da je vojska pre svega zainteresovana za preciznost prilikom gađanja i za prilagođavanje putanje granate, jer problema sa snagom sada nema i „sa praktične tačke gledišta još uvek nije pronađeno ništa bolje od baruta“.

A da li je tenk uopšte potreban?

Mi, naravno, nemamo odgovor na pitanje da li će takav tenk zameniti „Armatu“. Međutim, može se pretpostaviti da u teoriji možemo dobiti tenk koji će biti bolje naoružan, bolje će manevrisati i biće zaštićeniji od T-14. I naravno skuplji.

I ovde se nameće ozbiljna tema za diskusiju. Tenkovi tipa „Armata“ su za većinu savremenih lokalnih sukoba donekle suvišni. Cena samog tenka, troškovi njegovog rada, troškovi obuke tenkista — sve ovo je previše za konfrontaciju, na primer, sa neorganizovanim pobunjenicima u Siriji ili, na primer, za borbu protiv zastarelih tenkova neke zemlje trećeg sveta.

Naravno, postoje argumenti o prestižu i učešću na vojnim paradama, ali složićete se da je ovo neozbiljno. A ozbiljno je to da je „Armata“ najefikasnija u borbi protiv savremenih glavnih tenkova, sa kojima se u stvarnosti može sresti samo tokom velikih oružanih sukoba sa snagama dovoljno razvijenih zemalja, to jest, u pravom ratu. U svim ostalim situacijama, jeftinija vozila biće dovoljna.

Još jedna važna stvar. Da li su tenkovi uopšte potrebni u budućnosti? Da li će teška oklopna vozila pešadije zauzeti njihovo mesto? Teška borbena pešadijska vozila se mogu boriti sa tenkovima i prilično su efikasna u sukobima sa manje tehnološki naprednim neprijateljem, posebno u uslovima vazdušne superiornosti. I ovde moramo ponovo da govorimo o integrisanom pristupu formiranju oružanih snaga — za suprotstavljanje različitim pretnjama biće potrebna potpuno drugačija tehnika.

Ali, očigledno, sve dok postoje bogatije zemlje koje mogu sebi priuštiti da troše mnogo na odbrambenu industriju, tenkovi će imati pravo na postojanje. Njihov glavni cilj je uništavanje oklopnih vozila, a ne može se poreći da su dobri u tome.