Dva meseca su prošla otkako su Libijci počeli da izlaze na ulice. Stotine ljudi je stradalo u brutalnim sukobima vladinih snaga i pobunjenika koje podržava NATO, ali u hotelskoj sobi udaljenoj par hiljada kilometara zaraćene strane vodile su tajne pregovore o okončanju rata.
Poverljivi razgovori uz posredovanje Norveške, čije detalje otkriva „Independent“ na desetu godišnjicu NATO bombardovanja, bili su možda jedina nada za mirno okončanje libijskog građanskog rata 2011. godine.
Dve strane dogovorile su se o nacrtu teksta u kojem se navodi da će Moamer Gadafi, koji je Libijom vladao 42 godine, odstupiti sa vlasti i napustiti politiku, ali da će držati državne institucije ostati mestu.
Razgovori su na kraju propali i pobunjenici su uz NATO podršku uhvatili i ubili Gadafija. Prema novom istraživanju monitoru civilnih žrtava „Airvars“, tokom rata ubijeno je više od 1.000 civila.
U deceniji koja je usledila, Libija je bila u neprekidnim sukobima o postala je druga najveća baza ISIS-a. Ove nedelje zakletvu je položila privremena vlada jedinstva, što je najnoviji politički pokušaj zaustavljanja nasilja u zemlji.
U svom prvom intervjuu za međunarodne medije u vezi sa pregovorima 2011. godine, tadašnji norveški ministar spoljnih poslova Jonas Štore, koji je posredovao u dogovoru, optužio je Francusku i Britaniju da su se protivile pregovaračkom rešenju.
Tada su britanski premijer Dejvid Kameron i francuski predsednik Nikola Sarkozi dugo optuživani da su tražili promenu režima po svaku cenu, što oni negiraju.
– Smatrao sam da u načinu razmišljanja Londona i Pariza nije bilo mesta za diplomatske opcije. Da li su Francuska i Britanija bile voljne da razmotre nešto izvan vojnih rešenja? Odgovor ne znamo. Da je u međunarodnoj zajednici postojala spremnost da se tim putem krene, verujem da bi manje dramatičan ishod i izbegavanje propasti libijske države bilo moguće – rekao je Štore.
U februaru 2011. brojni Libijci su sledili primer drugih arapskih država i izašli na ulice zahtevajući kraj Gadafijeve vladavine. Bezbednosne snage su brutalno su gušile pobunu i Gadafi je obećao da će slomiti „pacove na ulicama“.
Ujedinjene nacije su 17. marta te godine izglasale intervenciju kako bi sprečile Gadafija da vrši nasilje nad sopstvenim narodom, a NATO avioni su u narednih sedam meseci izveli više od 7.000 napada na libijske snage.
I Gadafijevi saveznici takođe su potajno tražili pregovore. Iako je javno obećavao da će slomiti pobunu, Gadafijev omiljeni sin Sajf al Islam pozvao je najviše norveške zvaničnike u Tripoli.
Dvojica visokih norveških zvaničnika čak su bili u predsedničkoj palati u Tripoliju kada je rezolucija UN-a doneta u Njujorku, rekao je Štore. Morali su na brzinu da ih prebace preko granice u Tunis radi njihove sopstvene bezbednosti.
Norveška je postala aktivni član bombaške kampanje NATO-a sa skoro 600 bačenih bombi. Ali u isto vreme, tadašnji premijer države i sadašnji general NATO-a Jens Stoltenberg, zatražio je od ministra spoljnih poslova Štora da nastavi najstrože tajne razgovore u Norveškoj.
Skandinavska zemlja ima dugu istoriju tihe diplomatije na Bliskom istoku, uključujući posredovanje u sporazumu iz Osla iz 1993. godine, kojim je postignuto uzajamno priznanje između Izraela i Organizacije oslobođenja Palestine.
Posle nedelja kaskanja u mestu, Štore je organizovao prvi sastanak licem u lice između režima i opozicionih zvaničnika u hotelskoj sobi u Oslu 27. aprila.
Zastupnik Gadafijevih lojalista bio je Mohamed Ismajil, desna ruka Sajifa al Islama. Za pobunjenike to je bio Ali Zejdan, istaknuta ličnost u opozicionom Nacionalnom prelaznom savetu, koji će nastaviti da bude premijer u post-Gadafijevoj Libiji.
Štore je rekao da je atmosfera bila „emotivna“ – to su bili ljudi koji su poznavali iste ljude i kojima je bilo stalo do njihove zemlje.
Norveške diplomate su na kraju izradile „sveobuhvatan plan“ za okončanje krize. Prva rečenica je glasila: „Pukovnik Gadafi je odlučio da napusti vlast i okonča prvu fazu revolucije.“ Štore je čak telefonom razgovarao sa Sajifom al Islamom kako bi potvrdio da ovaj plan ima podršku na najvišim nivoima u Libiji.
Međutim, ono što će se dogoditi sa Gadafijem ostalo je ključna prepreka. Čuveni lider odbijao je da napusti Libiju – pristao je da napusti politiku, ali ne i da ode iz zemlje.
– Ljudi vrlo bliski Gadafiju, ljudi u pravnom aparatu, u njegovoj porodici, podržavali su ono što je bilo na stolu. Ali Gadafi je podvukao crtu kod egzila – rekao je Stale Vig, Štoreov biograf iz Norveške koji je prvi otkrio postojanje pregovora godinama nakon rata.
Štore ističe da ne zna da li bi Gadafi na kraju podnese ostavku i da li bi ekstremnije pobunjeničke grupe na terenu prihvatile dogovor, ali da velike zapadne države svakako nisu bile zainteresovane za nagodbu postignutu pregovorima.
Sporazum dogovoren u Oslu odneli su Americi, Francuskoj i Britaniji. Hilari Klinton, tada američka državna sekretarka, navodno je bila oduševljena, ali druge dve države nisu bile zainteresovane.
Nakon rata 2011. Libija je skliznula u novi građanski rat, koji je trajao veći deo poslednje decenije. Zemlja je postala ratište za rivalske regionalne sile, a Barak Obama je kasnije opisao nedostatak postkonfliktnog plana kao „najgoru grešku“ svog predsedavanja.
Tokom ratne decenije stotine civila je umrlo, a UN su samo posredovale u sporazumu o obnovi mira prošle godine.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
