Znamo iz sopstvene istorije da, kada smo imali dobre odnose sa Rusijom, na kontinentu je vladao mir. Kada je bilo drugačije, nije bilo mira, podsetio je Nemce Gerhard Šreder, bivši nemački kancelar.
Šreder je govorio u utorak povodom 14. godišnjici „Minhenskog govora“ Vladimira Putina. Slučaj je hteo da su istog dana u Briselu poslanici Evropskog parlamenta očitali bukvicu šefu evropske diplomatije Žozepu Borelju zbog njegove „neblagovremene“ posete Moskvi.
Špancu su uglavnom zamerali istočni Evropljani, a on je, u suštini, branio ono što brani Šreder. Borelj je govorio o istorijskom izboru za Evropu:
„Nalazimo se na istorijskoj prekretnici kada su u pitanju odnosi sa Rusijom. Naš izbor će odrediti međunarodnu dinamiku sila u ovom veku. Da li će EU krenuti ka više kooperativnom ili polarizovanijem modelu u odnosima sa Rusijom, da li će se oslanjati na otvorena ili zatvorena društva?“
Evropski poslanici kojima se Borelj obratio mogu da se opuste: neće oni morati da biraju. Politika EU zavisi od glasa Nemačke (i delimično Francuske), i zato je za Rusiju najvažnije ono što se govori u Berlinu, navodi u tekstu za RIA Novosti Petar Akopov.
A tamo se odvija ozbiljna borba. Nemačka će ove godine morati da prođe kroz promenu vlasti. Merkelova odlazi i time se ne završava samo njena epoha. Završava se vreme kada je bilo moguće odlagati izbore, i zato je ulog tako velik. Kao njen prethodnik, Šreder razume o čemu se radi, zbog čega braneći odnose sa Rusijom pribegava najčešćim argumentima: govori o ratu i miru. On se obraća svim Evropljanima, ali pre svega Nemcima, nemačkoj eliti. Da li želite da izgradite ujedinjenu Evropu oko Nemačke? Tada se setite nemačke istorije i nećete imati sumnje u to kakav odnos treba da imate sa Rusijom.
Šta Šreder poručuje Nemcima
Šreder je to mogao jednostavnije da kaže: Nemačka duguje zahvalnost Rusiji za dve od tri ujedinjene organizacije tokom proteklog veka. Da, Nemci prošlog meseca nisu slavili 150. godišnjicu stvaranja Drugog rajha, ali Bizmarkovi planovi da ujedini nemačke zemlje (koje su pre Napoleona živele u okviru konfederalnog Svetog rimskog carstva nemačke nacije) nikada se ne bi ostvarili da je Rusko carstvo bilo protiv toga.
Četiri decenije kasnije, Nemci i Rusi su se našli u Prvom svetskom ratu koji se završio propašću obe imperije. Sledeće ujedinjenje nemačkih zemalja se dogodilo za vreme Hitlerove vladavine (u isto vreme je Evropa počela da se okuplja oko nemačkog jezgra), a njegova posledica je bila agresija Rajha na Istok, napad na Rusiju. Sa katastrofalnim rezultatom za Nemačku koju su pobednici podelili.
Posle toga je njen zapadni deo bio vezan atlantskim vezama i počeo je da se integriše u jedinstvenu Zapadnu Evropu. Ali čak i tada, nemačke elite su imale dovoljno pameti i volje da održavaju dobre odnose sa Moskvom, time izbegavajući da se pretvore u antiruski bedem. Treće ujedinjenje Nemačke je bilo posledica krize i raspada SSSR-a, ali ono se dogodilo na rusku inicijativu, uprkos željama atlantista koji su se plašili prekomernog jačanja SRN i njenog okretanja prema Rusiji ili povlačenja iz NATO-a.
Odnosno, svaki Nemac koje su nemački nacionalni interesi važni, ne može a da ne razume značaj odnosa sa Rusijom za njegovu zemlju. Zašto onda Šreder mora da objašnjava naizgled očigledne stvari?
Zato što mnogi Nemci nemaju nacionalnu svest. Vaspitavani su u skladu sa ideološkim katehizisom koji su Anglosaksonci stvorili za Nemačku, plaše se čak i da razmišljaju o nacionalnim interesima.
Ipak, Nemačka je toliko kriva pred svima, tako da Nemci ne mogu da stave sebe iznad drugih, ne mogu da odbrane svoja prava. Najviše što mogu jeste da se ponose pravom da budu Evropljani, da brane zajedničke evropske interese, da budu bolji, posebno obučeni i vaspitani u atlantskom duhu. Nije iznenađujuće što je Rusiji na ovoj slici sveta dodeljena uloga opasnog, nepredvidivog, agresivnog suseda sa kojim se može imati neka vrsta posla, ali od kojeg se uvek mogu očekivati neke neprijatnosti i problemi.
Uticaj antiruske propagande sve manje efikasan
Tome su ih učili dugo, posebno nemačku elitu. Istovremeno, uticaj antiruske propagande na mase svake godine je sve manje efikasan. Na primer, ako pogledate ankete javnog mnjenja, za dobre odnose sa Rusijom se zalaže malo više ljudi nego onih za bliski savez sa SAD-om. Razočaranje u SAD traje već duži niz godina, a za vreme Trampa ono se samo povećalo. I ovde su atlantisti, pristalice stroge orijentacija na SAD, već dali svoj doprinos, jer su oni, kao i njihove američke kolege, morali da grde Trampa svim snagama sve četiri godine, zbog izdaje ideje o ujedinjenom Zapadu i atlantskoj solidarnosti.
Ali Trampa više nema na toj poziciji, a Zapad nikako da se sastavi. Većina Nemaca ne veruje u perspektive za savezništvo sa Amerikom, ne žele da stanu na njenu stranu u sukobu sa Kinom, i neće da popravljaju ono što su Amerikanci pogrešno uradili (misli se na sve vezano za Ukrajinu) tokom obračuna sa Rusijom. Odnosno, narod je spreman za nezavisnost, ali šta je sa elitama?
Oni govore sve češće, mada pažljivo, o potrebi da preuzmu odgovornost na sebe, naravno pod uslovom da je reč o Evropi i svim Evropljanima. Ali ne možete zavaravati sebe, a kamoli druge ljude — sve zavisi od Nemačke. Pred Nemačkom je zaista istorijski izbor: krajnje je vreme da obriše atlantski pepeo sa svojih nogu (ovde se ne radi o izlasku iz NATO-a, već o vraćanju nezavisnog geopolitičkog razmišljanja) i da preuzme odgovornost za svoju budućnost i Evropu.
Više neće biti moguće odustajati od izbora, odugovlačiti i manevrisati. Jer će se sada od Nemačke ponovo tražiti da se zakune na vernost atlantskom projektu, to jest, da se pridruži antikineskoj igri, da potvrdi svoju odanost kursu za zadržavanje Rusije. Nemačke elite (većina njih) to kategorički ne želi, jer sa jedne strane razumeju stavove svojih glasača.
Trenutak istine za nemačku elitu
Stoga pre septembarskih izbora i neposredno nakon njih, tokom pregovora o novoj koaliciji, nastupiće trenutak istine za nemačke elite.
Sada su oba glavna pretendenta na mesto kancelara premijeri dve najveće nemačke države. Armin Lašet iz Severne Rajne-Vestfalije i Markus Zeder iz Bavarske. Još uvek nije jasno koga će od njih Hrišćansko-demokratska unija i Hrišćansko-socijalna unija (CDU/CSU) nominovati za kancelara, ali načelno pitanje će biti koja će još stranka (ili stranke) ući u vladajuću koaliciju – od ovoga će zavisiti nivo nezavisnosti nove nemačke vlade. Lašet i Zeder teže ka tome da brane nemačke interese u Evropi i svetu (stoga nije slučajan njihov sasvim razuman odnos prema Rusiji i Putinu), ali zbog koalicionih partnera njihova sloboda da vode svoju politiku može biti primetno ograničena.
Ali kakav god da bude sastav nove nemačke vladajuće koalicije, ona će biti ta koja će morati da donese istorijsku odluku o budućim odnosima sa Rusijom. Od nje će zavisiti sudbina Nemačke (pa dakle i Evrope) u narednih nekoliko decenija. Decenije koje će u svakom slučaju postati odlučujuće za našeg zapadnog suseda, ne u smislu rata sa Rusijom, već u smislu očuvanja njega samog.
Bez Rusije, a još više protiv Rusije, Nemačka neće moći da ujedini Evropu, a povlačenje iz evropskih integracija bi rezultiralo ogromnim problemima za samu Nemačku.
Rusija ne planira da plaši bilo koga. Ona, poput Gerharda Šredera, samo može da podseti Nemce na lekcije iz njihove istorije.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
