Srpske kosti širom Austrije

Naši klubovi i udruženja u Austriji, zbog mera uvedenih sa ciljem sprečavanja širenja koronavirusa, nisu u mogućnosti da održe planirane aktivnosti, ali neki od njih se ne „predaju“, već svoje aktivnosti sele u „digitalni svet“. Tako je SPKD Prosvjeta u Austriji organizovala predavanje o „Srpskim ratnim zarobljenicima u Austrougarskoj“ preko aplikacije Zum, pronašavši novi način komuniciranja sa članovima i prijateljima uz negovanje srpske tradicije.

Predavanje mladih istoričara iz Beča Zlatana Stojadinovića i Marka Sarića koje je bilo i najavljeno na društvenim mrežama, izazvalo je veliku pažnju. Oni su u izlaganju povodom Dana primirja i nedelje u kojoj se obeležava kraj Velikog rata izneli do sada manje poznate detalje o internaciji u Austrougarskoj za vreme Prvog svetskog rata i o Srbima koji su bili u logorima širom monarhije. tako su između ostalog naveli da je među 150.000 interniranih Srba u Austrougarskoj tokom Velikog rata bili i izdavač Geca Kon, Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta u Srbiji, pesnik Sima Pandurović, veliki svetski naučnik Milutin Milanković i mnogi drugi.

Podaci pokazuju da je krajem 1917.godine zabeleženo više od 340.000 ratnih zarobljenika iz Kraljevine Srbije u Austrougarskoj, Nemačkoj i Bugarskoj, a prema nezvaničnim procenama samo u monarhiji bilo je više od 150.000 vojnika i 50.000 civila, a stradalo je oko 30.000 ljudi, istaknuto je u onlajn predavanju.

„Prema dopisu austrijskog MUP-a, oko 33.000 Srba je tu stradalo. Procene su različite, od 21.000 na više“, rekao je Stojadinović.

Prema podacima Miloja Araničkog, starešine hrama Svetog Save u Beču između dva svetska rata, postoji spisak od oko 30.000 preminulih Srba u Austriji.

Kao bazu za svoje istraživanje mladi bečki istoričari uzeli su tri austrijske pokrajine – Beč, Donju Austriju i Burgenland, tragajući za podacima iz zvaničnih arhiva, u pokušaju da ih otrgnu od zaborava i tako odaju poštu precima, ali i ukažu na razmere katastrofe i posledice rata, pre svega na srpski narod, da pruže sliku u kakvim su se uslovima našli Srbi, vojnici i civili internirani u logore u Austrougarskoj.

Stojadinović je ukazao da je Srbija podnela najveće gubitke od svih zemalja u Prvom svetskom ratu, čak 26 odsto stanovništva, odnosno svaki četvrti stanovnik naše zemlje ubijen ili je umro tokom rata, dok je na mirovnoj konferenciji ta cifra išla na više od 1.246.000 stradalih.

Najviše interniranih Srba završilo je u logorima u Austrougarskoj, koji su bili osnivani u vojno-upravnim oblastima – Beč, Inzbruk, Grac, Prag, Bratislava…

„Sistem logora je bio dobro osmišljen i počeo da se primenjuje već od avgusta 1914. godine. Zarobljenici su internirani po jednom od četiri kriterijuma – vojnici država Antante, vojno sposobni civili tih država, politički sumnjivi stranci ili domaći državljani i porodice onih iz druge i treće grupe. Srba je bilo u sve četiri grupe“, pojasnio je Stojadinović.

Takođe, ukazao je da su i logori bili smešteni na „odabrana“ mesta – duboko u pozadini, kako neprijateljska vojska ne bi mogla da ih oslobodi, što dalje od domicilnog slovenskog stanovništva, uz prugu, radi lakšeg transporta, kao i na mestima lakšim za dovođenje struje i vode.

Veliki broj interniranih došao je da početkom prve veće ofanzive, sa bitkom na Ceru, najviše iz Mačve i Podrinja, kao i veliki broj Beograđana.

– Internacije su nastavljene 1915. i tokom okupacije Srbije 1916-1918. godine. Veliki broj srpskih intelektualaca je završio u internaciji, bivši predsednik vlade Vladan Đorđević, arhitekta Vladan Ilkić, izdavač Geca Kon, prva žena arhitekta u Srbiji Jelisaveta Načić, pesnik Sima Pandurović…“, rekao je Sarić.

Dvojica istoričara će nastaviti da se bave sudbinama interniranih Srba i nadaju se da će, uz obimniji rad, doći do preciznog ili što preciznijeg spiska stradalih.

Umirala deca i starci

Stojadinović je istakao da je u logoru Nežider u Burgenlandu bilo oko 8.000 srpskih civila iz BiH, a prilikom posete međunarodnog Crvenog krsta, humanitarcima nije bio dozvoljen pristup civilima.

„Humanitarna katastrofa se desila, kada je više od 1.000 civila umrlo, od kojih najmanje 350 dece mlađih od šest godina. Najstariji zarobljenik je imao 100 godina“, rekao je Stojadinović.

Milanković pušten iz logora

Marko Sarić istakao je da su u logore internirani ne samo građani Kraljevine Srbije, već i građani Austrougarske, srpske nacionalnosti, najviše iz BiH, Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Vojvodine. Iako je, kaže, monarhija bila potpisnica Haške i Ženevske konvencije, protivno njima je internirala civile u logore, a pravdala je to izgovorima da su opasni po državni poredak i da su u stanju da pruže organizovani oružani otpor.

– Pitanje je na koji su način žene, deca do 14 godina i starci, koji su internirani, mogli da pruže bilo kakav oružani otpor ili da predstave opasnost po monarhiju – rekao je Sarić.

Istakao je da je jedan od najpoznatijih civila bio Milutin Milanković u logoru Nežider, o čemu je i pisao u svojim memoarima. Bio je interniran na početku rata, ali je pušten na intervenciju kolega, pa je ostatak rata proveo u kućnom pritvoru u Budimpešti.

Uhapsili i vojvodu Putnika

Austrougarska je i pre same objave rata počela internacije, te je u julu 1914. oko 1.000 stanovnika Austrougarske već bilo internirano, onih „sumnjivih i opasnih po državni poredak“.

– Najpoznatiji primer bio je primer vojvode Radomira Putnika, koji je tri dana pre objave rata, bio uhapšen na železničkoj stanici u Budimpešti, gde je „skinut sa voza“, ali je pušten posle diplomatske intervencije – ispričao je Sarić.

Neka majka ne brine

– Ekskluzivno smo pronašli pismo našeg zarobljenika Aleksandra Dimića iz 1915. godine. On piše sestri u Beogradu i navodi da je hrana dobra, da je ima dovoljno, da se majka ne brine… To govori da je ishrana na početku bila dobra. Takođe, piše joj i da ne šalju novac, jer ga ima dovoljno, ali i da im ne daju sve, što znači da je verovatno jedan deo čuvara uzimao ta sredstva – naveo je Sarić.